Broj 109
		Iz jezika u jezik

1. Beleske o spanskom prevodu
Grobnice za Borisa Davidovica1

Kratko uputstvo

Etnocentrican ovde znaci onaj prevod koji sve podredjuje svojoj kulturi, sopstvenim pravilima i vrednostima, a sve ono sto se nalazi izvan toga smatra bilo negativnim, bilo iskljucivo necime sto treba prisvojiti, adaptirati, kako bi se obogatila sopstvena kultura. Hipertekstualnost, koja moze imati razlicite oblike (imitacija, pastis, adaptacija, varijacija) u prevodjenju je neposredno povezana sa prethodnim svojstvom, ta dva svojstva se uzajamno iziskuju. Ona dovodi do prenaglasavanja karakteristicnih osobina autorovog stila. Platonicarski pristup, opet, postavlja sebi za cilj da uhvati smisao teksta, odvajajuci ga od reci kojima je iskazan, a time se pre svega okrece onome sto je univerzalno, ostavljajuci po strani ono sto je posebno, i pri tom istice prvenstvo jednog jezika - ciljnog.

Interludij

Kako i mozete pretpostaviti, odluka izdavaca bila je - nista.

Opsesivne teme

Danilo Kis, Skladiste

Poci cu od nekih karakteristicnih fragmenata jedne karakteristicne price.

Kisov odnos prema cinjenicama, koje on, u pravom smislu te reci, upotrebljava u svojim tekstovima, i Kisovo istrazivanje mogucnosti knjizevnih postupaka koji predstavljaju vidove "oneobicavanja (u forma- listickom znacenju te reci) "... davanja dokumentarne forme formama ciste imaginacije (i obratno)", cine zanimljivim postupak u prevodjenju price "Krmaca koja prozdire svoj okot", gde je Pilar Hil, prevodilac ove knjige na spanski, cesto menjala datume iz originala u neke druge. Evo nekih primera:

U recenici "Februara 1936 Goulda Verskojlsa nalazimo kod Gvadalahare, u petnaestoj anglo-americkoj brigadi koja nosi ime legendarnog Linkolna." (str. 23), u prevodu na spanski: "En noviembre de 1936 encontramos a Gould Verschodzle cerca de Guadalajara, en la njuinceava "ovo je greska koja je veoma cesta kod Spanaca - razlomak (número njuebrado: "njuinceavo" znaci petnaesti deo, petnaestina) upotrebljen je umesto rednog broja "decimonjuinta" brigada angloamericana njue lleva el nombre del legendario Lincoln." (r. 25) - promenjen je mesec. U sledecem odlomku, opet, "5. novembar 1936" u prevodu postaje "el 5 de septiembre de 1936"; na samom kraju, u poslednjoj recenici Post scriptuma za ovu pricu, u izvorniku stoji "Cuvena bitka kod Brunete, "... odigrala se u noci izmedju osmog i devetog jula 1938. godine" (str. 32), a u prevodu "La célebre batalla de Brunete, s...c tuvo lugar en la noche del 8 al 9 de julio de 1937" (str. 33 prevoda).

Ove direktne prevodilacke intervencije oko menjanja datuma pokazuju, sa jedne strane, da se prevod mora povinovati odredjenim pravilima prihvatljivosti: sasvim je umesno upitati se ne bi li citalac spanskog prevoda pomislio, videvsi "pogresno datiranje", da ni piscu, a ni prevodiocu, istorija nije jaca strana. Ma koliko mi mogli smatrati da ova promena predstavlja ozbiljno ogresenje o original, postupak prevodioca moze biti i razumljiv, i lako objasnjiv - potrebno je da citalac sacuva poverenje i u autora, i u prevodioca. Prevodilac, postupajuci tako, kao da zaboravlja na jednu stvar: tekst koji prevodi ipak nije istorijski dokument, nego knjizevno delo, i detalji koje menja nalaze se u knjizevnom, a ne u naucnom tekstu. A umesno je upitati se sta je tu Kis smerao: da citalac zaboravi na istoriju, ili na literaturu? Da stekne poverenje toga citaoca kao istoricar ili kao pripovedac?

Kis pitanje poverenja uzima za ozbiljno. U "Fragmentima o Borhesu", on pise kako "Borhesovska mistifikacija nije nista drugo do potreba da uverimo, bilo kojim sredstvima, svim sredstvima, da svoju temu nismo isisali iz malog prsta, nego da je sve to (o cemu pisemo) tako bilo (ili nekako tako), jer, eto, mi posedujemo dokumenta, knjige i ispovesti, knjige starostavne, koje treba da nasim opsesijama i nasim fantazijama daju legitimitet uverljivosti. I sve njegove mistifikacije (lazni izvori, izmisljeni pisci izmisljenih knjiga ili izmisljene knjige postojecih autora, nepostojeci autori ili privatni prijatelji kao pisci, lazne atribucije naslova i dela, lazna datiranja postojecih knjiga itd.) ne sluze, dakle, tome da bi podvalili nesrecnim profesorima koji ceprkaju po knjigama klasika, drzeci se uglavnom prizemlja fusnota, nego tome ako ne da uvere citaoca a ono da mu stvore iluziju da se price koje mu upravo pricaju temelje na cinjenicama "podvukla A.M.M. koje su izneli svedoci i ocevici, ljudi dostojni poverenja; i da time udovolje onoj od najosnovnijih radoznalosti na kojoj je zasnovan svaki cin lektire "podvukla A.M.M.: da li je to pisac izmislio ili je zaista tako sve bilo?" (Skladiste, str. 310-311).

Upravo na tu temu nadovezuje se sledeca recenica:

"Pouzdanost dokumenata, makar bili nalik na palimpseste, ovde za trenutak prestaje" (str. 24): "Los documentos auténticos, si bien parecidos a palimpsestos, terminan anjuí por el momento" ("Autenticni dokumenti, mada nalik na palimpseste, zavrsavaju se za sada ovde", str. 25), gde je imenica zamenjena pridevom, sto je cest postupak u prevodjenju - jedna vrsta reci zamenjuje se drugom. Kako se taj postupak, medjutim, odrazava na tekst prevoda? Sta je razlog sto ova recenica nije prevedena zadrzavajuci pojmovne vrednosti subjekta i odnosa koji on gradi sa predikatom? Kao varijantu prevoda ove recenice mogli bismo zamisliti, na primer, recenicu "La autenticidad de los documentos, si bien parecidos a palimpsestos, termina anjuí por un momento", i ne vidim nikakve prepreke koje bi spanski jezik postavio takvom resenju.

U prevodu su dve imenske reci medjusobno zamenile mesta - jedna imenica je postala pridev ("pouzdanost" je prevedeno kao "auténticos", "autenticni"), a druga je iz posesivnog genitiva prebacena u nominativ ("dokumenata" postaje "los documentos") - te je izmena, na prvi pogled, manja nego kada se imenica, na primer, zameni glagolom. Ali se medjusobni odnos delova recenice ipak menja. Subjekat glagola je promenjen ovom intervencijom, i smisao recenice je time izmenjen: tamo gde u originalu stoji da "pouzdanost dokumenata prestaje", prevod kaze da "autenticni (ili "pouzdani") dokumenti prestaju" (ili se zavrsavaju, ili ih vise nema, sto sve mogu biti znacenja glagola "terminar" koji je prevodilac upotrebio). Svaka promena bilo kog dela recenice unosi do izvesne mere i promenu znacenja, ali promena subjekta, koji je, kao nosilac radnje, sredisna rec iskaza, najkrupnija je promena znacenja. Dok se u izvorniku kaze kako dokumenti, dakle, vise nisu pouzdani, prevod kaze kako vise nema pouzdanih dokumenata. Izmena je mala samo ako recenicu posmatramo povrsno, ili na nivou opstosti; medjutim, palimpsest prevoda ovde je prekrio tekst izvornika i umesto toga nam nudi nesto drugo: dok iz recenice u izvorniku zakljucujemo da se u nastavku pripovedac oslanja na iste dokumente, koji, medjutim, nadalje nisu pouzdani (ili tada nisu pouzdani - mozemo cak protumaciti ovaj iskaz i kao tvrdnju da pouzdanost zavisi od trenutka ("za trenutak"), od vremena, dakle, u kojem se oni posmatraju - dotle u prevodu tu recenicu tumacimo kao iskaz kojim se kaze kako ce pripovedac ("za sada", "por el momento", kako stoji u prevodu, gde odredjeni clan ukazuje da ovaj izraz treba tumaciti kao "za sada"2, dok bi "za trenutak" preciznije bilo prevedeno upotrebivsi neodredjeni clan, "por un momento"3 - u ovom slucaju, menja se znacenje izraza u zavisnosti od toga da li je upotrebljen odredjen ili neodredjen clan) koristiti neka druga dokumenta, a da su ona koja su bila pouzdana - "zavrsena", "prestala", "dosla do kraja". Nastavimo li dalje sa poredjenjem ove dve recenice, videcemo da iz jedne, one u originalu, citamo kako je ("za trenutak") promenjeno vreme, pa cak i, usudicu se da predlozim, promenjena vizura iz koje se dokumenti posmatraju, te oni zato gube svoju pouzdanost. Iz recenice koju citamo u prevodu mozemo procitati, naprotiv, da ce "por el momento" ("za sada") pripovedac koristiti neka druga, nepouzdana, ili "neuatenticna" dokumenta, jer mu je onih "autenticnih" ponestalo.

Zadrzala sam se na ovoj recenici jer je upravo to jedna od onih na koje i sam Kis ukazuje kao na kljucne kada pise o svom knjizevnom postupku, te otuda zakljucujem da mu je ona bila jedna od bitnih recenica i da je - pisuci je, s obzirom na brizljivost sa kojom je ovaj pisac ispisivao svaki svoj tekst - posebno drzao do preciznosti izraza u njoj. Preciznost izraza, medjutim, nije moguca bez preciznosti u upotrebi podataka i cinjenica, i ova dva elementa i u Kisovoj prozi su bitno povezana. Otuda su mi se navedene prevodilacke intervencije najpre ucinile znacajnim, jer bitno menjaju odnose koje pisac uspostavlja izmedju pripovedaca i teksta, odnosno, situacija u kojoj pripovedac manipulise tekstom ("dokumentima") u prevodu se pretvorila u situaciju u kojoj tekst ("dokumenta") manipulise pripovedacem.

Ono sto se nama, ovde, moze ciniti kao nedostatak u prevodu ove price iz Grobnice za Borisa Davidovica jeste nedovoljno poznavanje knjizevnoistorijskih okolnosti nastanka dela, nepoznavanje kritickih i autopoetickih napisa o delu koje se prevodi, i svih onih podataka koji su neophodni prevodiocu da bi o delu koje prevodi mislio iz ove, nase vizure. U vreme kada Borhes vise nije novina i preokret, nego temeljna pretpostavka, u Kisovim tekstovima, cini nam se, odgovor stoji jasno kao na dlanu.

U vreme polemike oko ove Kisove knjige, koja je smatrana "najvecom posleratnom knjizevnom aferom u nas", sudeci upravo po samoj polemici, takva poetika bila je, medjutim, slabo poznata i tesko prihvatljiva: mozda bi Pilar Hil, da je za to znala, odnosno, da je znala za Kisove autopoeticke stavove iznesene u Casu anatomije, mnogo vise paznje posvetila tacnom prenosenju podataka koje daje Kis u svojoj knjizi, i mozda bi se pozabavila razlozima koji su ga naveli da pojedine podatke dade onako kako ih je dao, umesto da traga za tacnim podacima zato da bi pisca "ispravila". Mozda.

Kad bolje razmislim, spisateljica koja je trazila da se na spanski prevedu ili sva njena dela, "u paketu", ili nista, mozda je i bila u pravu. Pa opet, samo mozda.

Tri citata

i kao takva ona je moralitet, naravoucenije cele knjige.

Danilo Kis, Cas anatomije.

U post scriptumu price "Kratka biografija A.A. Darmolatova", Kis je zabelezio "pouku", "naravoucenije" (kako prevesti ove dve reci na neki od velikih romanskih ili uopste zapadnoevropskih jezika, a zadrzati razliku koja izmedju njih postoji? eto problema koji tradicionalan prevod tesko moze razresiti, jer je univerzalni "smisao" obe ove reci isti), koje glasi ovako:

"Ostaje u ruskoj literaturi kao medicinski fenomen: slucaj Darmolatova usao je u sve novije udzbenike patologije. Snimak njegovih mosnji, velicine najvece kolhozne tikve, prestampava se i u stranim strucnim knjigama gde god je rec o elefantijazisu (elephantiasis nostras) i kao naravoucenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda." (Kis, Grobnica za Borisa Davidovica, str. 145)

U prevodu Pilar Hil Kanovas, ova prica naslovljena je "Breve semblanza de A.A. Darmolatov", a navedeni odlomak glasi:

"Ha pasado a la historia de la literatura rusa (Usao je u istoriju ruske knjizevnosti - zanimljiva zbrka: u istoriju ruske knjizevnosti se ulazi zbog velikih mosnji! prevodilac se drzi "smisla", ali onoga koji je sama ucitala - Kis pise bas suprotnu stvar) como un fenómeno médico (kao medicinski fenomen): el caso Darmolatov es tratado en todos los modernos manuales de patología (slucaj Darmolatova obradjuje se u svim modernim prirucnicima za patologiju). Incluso en libros eljtranjeros especializados (Cak i u stranim strucnim knjigama) njue tocan el tema de la elefantiasis (koje se ticu teme elefantijazisa) (elephantiasis nostras "pitam se, da li je prevodilac pozeleo nekako da pokaze svetu svoje citanje; ja bih bila u iskusenju da stavim fusnotu, da ispricam sve do kraja, to jest da prepustim Kisu da isprica do kraja - to je i radio u Casu anatomije: ovaj "strucni naziv bolesti" dobio je svoje objasnjenje u "Parabazi", i to na citave dve stranice (60-62): kao prevodioci, upadamo u zamku potrebe da se sve objasni do kraja, a u tu zamku nas hvata bas zahtev da budemo nevidljivi kao prevodioci, na koji se spremno odazivamo, ne razmisljajuci o posledicama, ili previse razmisljajuci o njima) se reproduce la fotografía de sus testículos (prestampava se fotografija njegovih testisa) (del tamaño de la más bella calabaza del koljose "velicine najlepse tikve sa kolhoza - nadasve zabavna transkripcija). Dz este caso encierra una moraleja (I ovaj slucaj sadrzi jednu pouku, naravoucenije) para todo escritor (za svakoga pisca): para escribir no hace falta sólo "za pisanje nije potrebno samo tener cojones (imati muda)." (Kis, Una tumba para Boris Davidovich, str. 142)

Za razliku od reci "naravoucenije", koja je za prevodjenje problem jer je obelezena svojom istorijom, upotrebom i gamom asocijacija koje je razlikuju od obicne "pouke", sintagma koja predstavlja okosnicu post scriptuma nije problematicna, barem za prevodjenje na spanski, ali, kako izgleda, ni na mnoge druge jezike: "Sintagma imati muda - koja, izgleda, nije samo slovenska ili jugoslovenska jezicka i psiholoska tvorevina - jeste svojevrsni opskurantizam, neka vrsta pohvale ludosti bez erazmovskog konteksta, priznanje da za svet umetnosti, literature pogotovu, glava jeste nekom vrstom smetnje, misao, erudicija i duh tom se nesrecnom sintagmom odbacuju kao suvisni ili cak opasni, jer sve sto nije poteklo iz muda poteklo je, dakle, iz glave ili duha, a to ne valja, to je jasan znak i beleg dekadencije, erudicije 'koja neminovno kvari bogomdani i autenticni (mudati) talenat"" (Kis, Cas anatomije, str. 60).

Ono sto je ovaj zapis znacio u vreme kada je zapisan, i to kako ga citamo danas, razlicite su stvari: opste znacenje ostaje isto, samo je naglasak na drugom mestu: pomenuta sintagma mogla bi se zestoko kritikovati ne samo kao izraz prezira prema erudiciji i intelektualnosti, nego i kao, u najmanju ruku, izraz jednoznacnosti i jedinstvenosti "muskog" autoriteta. U izvorniku, medjutim, ova poenta nije na taj nacin naglasena i izdvojena, vec se na nju ukazuje suptilnije: pripovedac najpre kaze kako se slika prestampava kao uzorit slucaj iz patologije, pa onda, kao usput, napomene da tu stoji i kao naravoucenije piscima. U prevodu je ta poucnost naglasena, izdvojena u posebnu recenicu, iz ironije prevedena u sarkazam: "Ovaj slucaj sadrzi i jednu pouku za svakoga pisca: za pisanje nije potrebno samo imati muda". Pilar Hil, dakle, ide u suprotnom pravcu - potrebno je, ali nije i jedino sto je potrebno. Opet pitanje naglaska, i citanja. A prevodilacka dikcija uvek ima u sebi necega baroknog.

Optimistican zakljucak?

Cak i pogresan prevod, posebno u knjizevnom tekstu, moze da bude ne samo razumljiv, nego i da ima svoj znacaj u kulturi jezika prevoda. U drugoj kulturi izvorni tekst postaje prevod, a prevod i izvornik nisu iste stvari. Kako je pisao Ortega, prevode ne treba da shvatamo "kao magijsku manipulaciju usled koje delo napisano na jednom jeziku odjednom iskrsne na nekom drugom, jer takva transsupstancijacija je nemoguca. Prevod nije dvojnik izvornog teksta; prevod je poseban knjizevni zanr, razlicit od drugih, sa sopstvenim pravilima i ciljevima". I taj zanr zahteva odredjen tip citanja, ciju samo jednu varijantu moze dati jedan prevodilac.

Da upotrebim analogiju sa naukom, mozda treba napraviti "ajn- stajnovski obrt": preci sa njutnovske fizike na kvantnu fiziku i fiziku relativiteta, iz jednog stabilnog prostora i vremena u univerzum odnosa mnogostrukosti. Mozda cemo tako izgubiti objektivni prostor i vreme, koji obezbedjuju nasu nepromenljivost, ali cemo mozda i doci do spleta odnosa pojedinacnih tela i svesti, od kojeg je sacinjena tekstura kulture, do igre zavodjenja ravnoteze u kojoj uvek postoji razmena i otkrivanje, do prevodjenja koje nije etnocentricno, hipertekstualno i platonicarsko, nego eticko i poeticko, nastalo iz misljenja i osecanja, i do citanja prevoda kao zanra za sebe, a ne tek kao blede kopije neprikosnovenog originala.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]