Broj 109
		Knjige

Ronald Harvud: Dom, preveo Djordje Krivokapic, Nolit, Beograd, 1996.

"Sve srecne porodice lice jedna na drugu, svaka nesrecna porodica nesrecna je na svoj nacin", kaze se u prvoj recenici Ane Karenjine. Da li se, medjutim, ovo Tolstojevo razumevanje porodice, srece i nesrece moze primeniti na svaku porodicu, srecnu ili nesrecnu? Mozda, ipak, ne treba gubiti iz vida da je ova recenica napisana u Ani Karenjinoj, a ne u Ratu i miru. Ana Karenjina je roman o porodicnom vremenu i o prelasku iz srece u nesrecu. U njemu jedinka pribavlja pravo na strast i volju, makar koliko je to pravo skupo stajalo. U Ratu i miru istorijsko vreme naseljava porodicni svet, a istorijska nuznost zatomljuje svaku subjektivnost. Iako su price uvek u necemu nesvodive, sve price i sve sudbine u ovom romanu zavise od rada istorije koja po nedokucivom redu preuredjuje zivote i ne ostavlja nista izvan svog dejstva. Utoliko su sve porodice u istoriji nesrecne i utoliko sve porodice u istoriji lice jedna na drugu. Zato pocetak Ane Karenjine nije moguc u Ratu i miru koji se zavrsava raspravom o istoriji koja ne moze bez potcinjene jedinke.

Roman Dom Ronalda Harvuda sav je okrenut statusu porodice i jedinke u istoriji i onim trenucima u kojima tocak istorije postaje paradoksalni prostor intimnosti: jedinke su postale zupcanici nerazumljivog istorij- skog procesa, pa porodice postoje samo onoliko koliko im to dozvoljava slucaj u istoriji. Istorija se u Harvudovom romanu dozivljava kao masina cija je svrha poznata jedino "nekom senilnom Bogu". Bog Istorije, o kojem toliko misle junaci Doma, jeste Bog zrtvi i iskusenja. Iz istorije se tako ne moze pobeci, a u njoj se ne moze ziveti. Otuda je u ovom romanu slika istorije slika neprestanog kretanja. Istorijski perpetuum mobile podrazumeva uvek nove porodicne egzoduse i pometenost junaka u istoriji. Svaki postupak ili odluka imaju sudbinski karakter, jer je rec o, kako bi rekao Andric, poremecenim vremenima u kojima porodicno vreme biva unisteno od istorijskog vremena. Tamo gde postoje samo istorija i sudbina, tamo ne postoji prostor za jedinku, niti za njen dom, zbog cega i prizivanje spokojstva u svetu mnogo pre ima smisao humanisticke ostavstine, koja romanu Dom nije strana, nego sto nas ispripovedani svet vodi realno drugacijoj mogucnosti.

Predstavljajuci uvek aktuelni odnos istorije i jedinke, intime i razobrucene sile, Harvudov Dom u maniru i na prostoru opseznih dijahro- nijskih istorijskih romana obuhvata gotovo celo dvadeseto stolece. To stolece, pri cijem je kraju objavljen kraj istorije, nije znalo za predah u istoriji. Zato Dom, pored svojih junaka i nekoliko svojih porodica, kroz istoriju veka ide od jedne do druge posasti. To je, ujedno, i krug porodicnih egzodusa. Od pogroma u "Spontanim ustancima" protiv Jevreja u carskoj Rusiji na pocetku veka, preko Prvog svetskog rata, boljsevicke revolucije i boljsevickog permanentnog revolucionarnog terora, nacizma, Drugog svetskog rata i logoraskog sveta stici ce se do samog kraja veka, ali se i tada kraj istorije vise prizeljkuje nego sto se nagovestava ili se, jos manje, dozivljava u iskustvu. U Harvudovom romanu slika istorije je, ipak, slika tocka, a povratak potomaka u mesto progona, koliko god se osecalo kao "neka vrsta pravde", zasenjeno je saznanjem da "drugi ce patiti". Bekstva iz dva totalitarna sveta, obelezena iskustvom dva razlicita imena totalitarizama nisu znak stvarne razlike, pretvorila su se u Harvudovom romanu u neuspesno bekstvo iz istorije. Nedovrsena rasprava grofova Borisa Sobeljeva i Lava Tolstoja - dvojice od mnostva junaka romana, mnostva koje je prirodna posledica izabranog tipa romana - o pojedincima i istorijskim pokretima nece dobiti eksplicitan odgovor nigde u Harvudovom romanu, sto ne znaci da se do takvog odgovora ne moze doci na posredan nacin. Pitanje ostaje bez odgovora i u paratolstojevskom epilogu, jos jednom elementu sarmantne tradicionalnosti ovog dela. Umesto toga, priziva se hegelijanska volja za "praznim stranicama istorije", povodom kojih je nesto ranije receno: "Periodi srece su prazne stranice istorije zato sto su oni periodi slaganja, bez konflikata. (...) E, to je ono sto ja najvise zelim ovom svetu, prazne stranice. Prazne stranice istorije." Kretanje i mirovanje pojavljuju se ne samo kao distinkcija izmedju nasilja istorije i njenih praznih stranica vec i kao poeticka i zanrovska vododelnica izmedju istorijskog i porodicnog romana, izmedju pripovedanja vremena i vremena pripovedanja: "Boze, pomislio je Harison, neka svet bude spokojan, neka bude Hegelovih praznih stranica. Dosta je kretanja, dosta promena, dosta cupanja ljudi iz korena, svih pojedinaca, i bacanja tih ljudi preko kontinenata i okeana, s jednog kraja zemlje na drugi. Neka bude mirovanje."

Ako vec istorija menja Tolstojevo razumevanje srece i nesrece u porodici, onda je sasvim logicno sto se ukrsta put nekoliko porodica koje su stigle sa raznih krajeva sveta i koje su nesrecne iz istih razloga i na isti nacin. Uostalom, istorija i zivi od toga sto jedinku pretvara u anonimnu masu i sto svakom licnom htenju pretpostavlja nicim ogranicenu sudbinu. Tako se u romanu Dom naslo nekoliko porodicnih romana. Harvudova "istorija cetiri porodice" (Vildnovic, Sobeljev, Kesler, Zalc#Solt) obelezena je potragom za obecanom zemljom, za domom, za necim sto se zove Amerika (Laban Idiot nikada nece dospeti u Ameriku kojoj, mozda zato sto je ona suvise daleko i sto predstavlja neostvarljiv san, opsesivno tezi, i cija iskvarena imena gradova i drzava neprestano izgovara), za porodicom, za porodicnim i licnim mirom, za pricom koja nije istorijska. Dom je kljucna rec pripovedanja o nikad prekinutim seobama i o sigurnosti koja nije pronadjena. Umesto da bude mesto pripadanja i prostor subjektivnosti, dom postaje mesto privremenosti i nesigurnosti. Vec kod izdomljenih Harvudovih junaka javlja se raskol reci i stvari. (Harvudov roman nam i ovim detaljem potvrdjuje da se mozemo sluziti tradicionalnim knjizevnim sredstvima, ali da ne mozemo u svemu zanemariti epohalnu situaciju pisanja.) Naime, jedan od njih zavidi onima koji mogu da kazu dom i da, pri tome, upravo misle na dom. Uvek u vlasti odisejskog kompleksa, Harvudovi junaci imaju intenzivno "osecanje stalnog progonstva". Posto ostaju bez doma i posto ne pronalaze odmor od istorije, junacima Doma preostaje jos samo ono sto nije lakse pronaci od zemaljskog doma. Dom koji se ne otkriva nigde u svetu mozda bi se mogao pronaci u sputanoj unutrasnjosti jedinke. "Narocito upamti da tamo gde covek zivi u sebi samom da je to najvaznija adresa na svetu", kaze Laban Idiot svom sinovcu Isaiji. Ali takav dom ne spasava od istorije, niti prekida potragu za domom.

Iskustvo istorije u romanu Ronalda Harvuda, ipak, nije iskustvo apsolutnog mirenja sa njom. "Nije vazno kako. To kako je uvek lako. Ono sto je tesko jeste suprotstaviti se sudbini i reci mi se necemo pokloniti. Mi cemo izmeniti nasu sudbinu. To je ono sto je tesko", kaze Laban Idiot, jedan od najzanimljivijih Harvudovih junaka. Ako se u ovim recima vidi resenost da se sudbina promeni, da se iz jedne istorijske price predje u, recimo, porodicni roman, makar se Laban i ne pridrzavao u svemu svoje volje da sudbina bude ono sto jedinka izabere sama za sebe, ceo Dom prozimaju prakticno jedina dva Labanova stiha za koja neko zna. Svi znaju da je Laban pesnik, ali niko ne zna njegove stihove. Jedino njegov sadrug iz nocnog cuvanja leseva, pijanac Kacenovic, od svih Labanovih pesama koje je cuo pamti kuplet koji neumorno ponavlja, toliko da on stize i do drugih Harvudovih junaka. Taj kuplet lici na neku mantru, a i izgovara se tako, bez svesti o njegovom mogucem smislu:

Raspored zvezda na prekrivenoj kolevci

Diktira sudbinu citavog covecanstva.

Dok Labanova volja za promenom sudbine nailazi na prepreke, njegova dva poznata stiha nailaze na neupitanost i, samim tim, na precutnu saglasnost. U kupletu je, medjutim, rec o sudbinskoj predodredjenosti koja pocinje od kolevke, a potice od tesko razumljivih visih sila ("raspored zvezda") i ne tice se pojedinaca, vec celog covecanstva. Jedinka je nastala u nerazaznatljivoj masi covecanstva, dok je suprotstavljanje sudbini pokleknulo pred njenom neopozivoscu. U zivotu Laban veruje u mogucnost izbora sudbine, a u poeziji pominje njen diktat. Ima neke, kako bi rekli junaci Doma, "velicanstvene ironije" u ovoj razlici u razumevanju, pogotovu u tome sto razvoj dogadjaja pokazuje da je Labanovo razumevanje sveta u poeziji blize realnosti nego ono u zivotu. Dajuci sedam svojih zapovesti, Laban na pocetku romana kaze da se protiv sudbine moramo boriti, jer "zivot nije prokletstvo, to je blagoslov". Njegovo docnije uverenje da je sudbina promenjena i da je ona, zapravo, "bedno stvorenje" koje se moze zaplasiti prima povremeno oblike delatne romaneskne ironije. Medjutim, trenutak osvescenja nece izostati: "Nekada sam mislio da mozemo prisiliti nasu sudbinu da nam sluzi. (...) Ali pazi. Nisam bio u pravu." On koji je hteo da menja sudbinu sada se priklanja onome sto mu se namece kao sudbina: "Sto vise pokusavamo da izmenimo nasu sudbinu, ta sudbina postaje sve izvesnija." Promena sudbine, ciji je preteci lik istaknut porukom Sofoklovog Kralja Edipa, kojeg Laban gleda u Hamburgu u vreme nadiruceg nacizma, izgleda sada kao uzaludnost, sto ima poseban smisao, jer Laban u Domu predstavlja uverenje da se moze umaci od pritiska velikih entiteta kakvi su sudbina ili istorija. Slom tog uverenja postaje potpun kada Laban umesto u Americi, zavrsi u nacistickom logoru. U Domu se, potom, otvara pitanje: "A zasto nije ucinio ono sto je propovedao?" Mozda zato sto nije moguce uciniti sve ono sto je moguce propovedati. Iako u pocetku najavljuje vedrinu, Labanov slucaj predstavlja trenutak u kojem istorija obistinjuje sopstvenu totalitarnost. Kao sto nije promenio sudbinu, Laban nije napisao ni planiranu knjigu Cirkus od zivota. Ono sto se nije moglo ispripovedati moralo se preziveti.

Ako njegove junake porazava saznanje da se ne moze menjati sudbina, Harvud zna da se moze menjati poetika. Medjutim, to nije ono sto zanima ovog pisca. Mnogo pre nego sto bi mogao da bude pisac poetike, Harvud je pisac price. On nas u romanu Dom suocava sa dijahronijskom pricom i njoj srodnim poverenjem u pricu. Stavise, Harvud svoju megaepsku sagu zasniva na tradicionalnijem iskustvu pisanja, pa cak i povremenim paratolstojevskim raspravama. Po osobinama koje ima, Dom je, dakle, mogao da bude napisan znatno ranije. Pojavljujuci se na kraju veka kome je posvecen, roman Ronalda Harvuda postaje primer poeticke tolerancije, mozda jedine tolerancije koju ovaj vek poznaje. Drugim recima, sve moze, ako je dobro napisano, pa se zato pisac Doma u izabranom prostoru krece lako i pouzdano i mada je taj izbor pomalo neocekivan, roman se ne dozivljava kao anahron. Naime, u Domu se ukrstaju razlicite porodicne price, perspektiva se menja srazmerno cesto, tezi se razumevanju, a ne prepricavanju istorije. Od istorije Harvud preuzima okvir u koji situira pripovedanje. Sve ostalo pripada pripovedanju, pa tako i povremena lirizacija teksta ili izvrsna Harvudova ironija koja prati opise likova i dogadjaja. Sa ironijom je lakse u istoriji.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]