 |
Broj 110 | |
KNJIZEVNOST U SVETU | ||
Deniz Levertov: Pesme
S engleskog preveo
Milan Djordjevic
SLAVNI PRECI
Rabin Severne Belorusije u svojoj mladosti bese sklon da uci jezik ptica jer ga nije zanimalo ono spoljasnje; i pored toga, kad je ostario, utvrdjeno je da ih je ipak razumeo dok ih je dobro slusao, i kao sto je receno, 'molio se s klupom i podom.' Koristio je ono sto bese u ruci - kao sto je cinio EjnDzel DZons iz Molda, cije su meditacije bile usivene u kapute i pantalone. Dakle, zamisljajuci da je neko uze i dalje zategnuto izmedju mene i njih, htela bih da stvorim pesme, neposredne kao ono sto ptice kazu, tvrde kao pod, zvucne kao klupa, tajanstvene kao ona tisina kada krojac zaustavi svoju iglu u vazduhu.
NEDELJA POPODNE
Posle prve pricesti i banketa gde su jele mango i svadbenu tortu, mlade kceri trgovca kafom prilegle su za vreme duge sieste i njihove bele haljine lezale su kraj njih u tisini a beli velovi im leteli u snovima kao sto muve zuje. Ali kako je to popodne bilo do kraja zarko, ustale su i trcale po susedstvu izmedju napola sagradjenih vila zivahno, zivahno sutirajuci kosarkasku loptu, noseci druge nove haljine, od krvavocrvenog somota.
UKRAS
Sred cutanja u vreme Sabata, na ulici sa zatvorenim skladistima i tisinom trgovina na veliko, Adam Mizeri, dok ga pajkan pretresa obema rukama podize svoju usnu i savija brkove da bi otkrio konjske zube kako bi ih pregledali. Za njega nista od ovoga nije novo, pa se ne plasi. Ovo je svet. Kao sto neki umetnik prosiruje svoj svet jednim bezazlenim gestom - potezom bele boje ili svirkom klarineta iznad osnovnih tonova orkestra - svoj svet on ukrasava novim prezirom.
DELIMICNA SLICNOST
Lutkina kosa pokriva krhku glavu sto nezno pulsira, a u njoj se tiskaju i stresaju hirovi u pohotnom nemiru. Oh, Ajlin, moja velika lutko, tvoja zlatna kosa ne bese svetlija od ove ljudske dlake, ali tvoja glava bese sjajna u svojoj praznini, mala cista soba. Njena topla i rumena usta izgovaraju lazi - verovace u njih ako bude mogla da veruje: njene lepe oci pazljivo tragaju za izopacenoscu. Oh, Ajlin, kako prijazno bese tvoje cutanje, a koja je nevinost osvetljavala otkrivanje i pokrivanje tvog prostodusnog slepila.
NAMETANJE
Posto sam sebi odsekla ruke a izrasle su mi nove nesto za cim su moje bivse ruke zudele doslo je i trazilo da bude ljuljano. Posto su se moje iskopane oci osusile i nove izrasle nesto za cime su moje bivse oci plakale doslo je trazeci da bude ozaljeno.Avgust, 1969
KRILA
Nesto mi na ledjima visi, ne mogu da ga vidim, ni da ga pomerim. Znam da je crno, neka grba na mojim ledjima. Teska je. Ne mozes da je vidis. Sta je u njoj? Nemoj mi reci da ti ne znas. To je ono o cemu si mi pricao - crna neprijateljska sila, pa se van nje i oko mene hladna vrti i neposredno te cisti. Ali sta ako poput kamile pokupim njenu cistu energiju i ponesem je, grbava i opterecena? Ne crno, ne taj uzas, glupost hladne strasti; ili crno samo da bi onde bilo skriveno? Sta ako se ono u vazduh pusteno pretvori u beli izvor svetlosti, u vrelo svetlosti? Mogu li svi ovi tereti biti sila sto pokrece let? Pogledaj unutra: vidi me sa zametkom krila, jedno je obraslo garavim perjem, ono drugo vatrenim treperenjem zeravice, bledim sjajem krila. Elem - mogu li da nastavim sa jednim krilom, onim belim?
NACINI OSVAJANJA
Slucajno si osvojio moju zemlju, a nisi ni znao da si granicu presao. Dotakli su te cokoti sto su onde rasli. Kraj njih si trcao i kisne kapi sa lisca otresao - ti ili ovaj vetar. To bese blizu brda prema kome si trcao, duboko na kopnu - Osvojila sam tvoju zemlju svom svojom "strasnom zestinom", pontonima i padobranima moje zaslepljenosti. Ali sada, kad zivim kao neznana osoba u predgradju prestonice, izgubila sam zelju da zauzmem srce grada. Volim njegov zivot sto nista ne naslucuje, njegove mladice i devojke sto u prasnjavi park izmedju stene i klupa dolaze da pricaju svoje snove meni strankinji koja hoce da ih slusa. Volim divlje caplje koje se svake godine vracaju u mocvarna predgradja. Ono sto sam osvojila osvojilo je mene.
BURMA
Moja burma lezi u korpi kao da je na dnu bunara. Nista nece doci da pomogne da se i na moj prst opet upeca. Lezi medju kljucevima od bivse kuce, s ekserima sto cekaju da ih potraze i u neki od zidova zakucaju, s telefonskim brojevima pored kojih nema imena, s beskorisnim spajalicama za hartiju. Ona se ne moze dati na dar jer, plasim se, donece nesrecu. Nije na prodaju jer brak je nekada dobar bio, pa ipak i to vreme je proslo. Moze li kakav zanatlija da na nju stavi dragulje, pretvori je u sjajni prsten koji niko ne moze da uzme za svecanu veridbu ili kako bi dao obecanje kojeg ce se pridrzavati dok god bude ziv? Da ga pretvori u jednostavan poklon sto ga kao prijatelj mozes dati?
Americka pesnikinja DENIZ LEVERTOV (Denise Levertodj) rodjena je 1923. godine u Ilfordu, grofovija Eseks, u Engleskoj. ?erka je Pola Levertofa, ruskog Jevrejina, koji je postao anglikanski svestenik, a bio je potomak rabina Sner Zaimona, za koga se tvrdilo da razume govor ptica. Predak njene majke, Beatris Spuner-DZons, bio je velski mistik i krojac EjnDzel DZons iz Molda. Prvu knjigu poezije Dvostruka slika objavila je 1946. godine. Posle toga udala se za americkog pisca Micela Gudmena i odselila se u NJujork. Zajedno sa Robertom Krilijem, Carlsom Olsonom i jos nekolicinom pesnika cinila je grupu pesnika okupljenih oko casopisa "Black Mountain Reviedj". Njene najznacajnije knjige su Kopnom do ostrva (1958), Jakovljeve lestve (1961), O, okusi i vidi! (1964), Tuzna igra (1967), Ponovno ucenje azbuke (1970), Svece u Vavilonu (1982), Okolisne molitve (1984). U kasnijim zbirkama pesama Udisuci vodu (1987), Vrata na kosnici (1989), koje odlikuje snazni lirizam, bavila se temama vezanim za vizionarsko hriscanstvo. Smatrala je da pesma predstavlja organsku formu, a da su pesnici "instrumenti na kojima svira moc poezije". Tvrdila je da zudi za pesmama s unutrasnjom harmonijom, pesmama koje su do kraja suprotstavljene haosu u kome postoje. Za nju poezija "treba da budi spavaca, a ne da ga sokira".
Milan Djordjevic