 |
Broj 111 | |
Bogomil Djuzel
Posle potopa
Preveo s makedonskog
Slobodan Zubanovic
OSTRVO NA KOPNU
-
Ko kaze da nismo imali more
Nemamo ga sada, da nam pljuska pred pragom
ali jednom smo ga imali u dvoristu
pa je presahlo, ostatak nam uzese
zajedno s brodovima i nama, brodolomnicima...
Gde bismo bili bez mora!
Izgnani duboko u kopno, ostali smo (dok ne nestanemo)
s njim u dosluhu (pupcanom vrpcom) i preko 300 planina...
Sta ako bi se sada (kao nekada) reklo: belo, crno, plavo,
to je uvek isto a razlicito: ujutro, u podne, uvece...
Vazno je sto je jos uvek tu, mada zakljucano u pecine i ponore -
plima nam tutnji u snu, oseka nas zariva u stvarnost
kopno mu je sama so, plavetnilo - pucina bez horizonta i dna...
Mi smo, u stvari, ostrvo zaostalo na kopnu posle Potopa
glecer ukljesten medju stene, koji kopni od ceznje
za prvobitnim Okeanom, s premnogo tragova u nama,
od njegovog disanja u pulsu nasih vena,
najzad - a zasto ne - krv nam je slana...
Kazna za istocni greh jer se napismo bratske krvi -
zato se do dan danas more ne pije.
SECANJE NA VASKA POPU
"...lajte vi samo, lajte"
Tek sto sam procitao tu tvoju pesmu
u antrfileu Politikinog dodatka za kulturu
kad te sasvim slucajno sretoh u Knez Mihailovoj
i rekoh cim smo se zagrlili: "Sjajno si im ono rekao!"
"Na koga to... mislis?" pitao si me odjednom hladno.
"Pa... na njih!" i samo sto ne nastavih da ih pominjem,
kad toga trena spazih coveka s kojim si setao,
pa se zaustavih, s gestom upucenim ko zna kud.
Bilo je to ranih osamdesetih, ne secam se vise
ni koje je godisnje doba bilo za opasnih "vunenih" vremena -
bio sam samo na proputovanju, verovatno za Englesku,
pa nismo mogli da se vidimo kako valja.
Kasnije sam otkrio da si mislio samo na svog mitskog Vuka
a ne na neke tamo politicke pse sto nam zagorcavahu zivot,
ili si na potiljku vec osecao dah mnogih mladih vukova
i njihovo rezanje i skljocanje zubima po "bratskim" vratovima
ko sto si kasnije rekao jednom drugom prijatelju-pesniku
pred svoju ocekivanu smrt i pred rat u Bosni...
Bar si tad morao znati da su ti tvoji mladi vuci
razbudjeni i lavezom pasa koje mi olajavasmo.
Njihovi krezavi zubi i ogoljena zubala ipak su ostali
a zubi mladih vukova izlomili se i poispadali
ne samo od krvavog klanja nego i od udaraca sto su ih dobili -
ostao im je samo poneki ocnjak, za sebe i potomke.
HIGH TEA, RICHMOND
Odeven u farmerice i vindjaknu zakopcanu do guse
iza sirokog oboda kaubojskog sesira on posmatra sve nas
sto smo seli u bastu kafane ispod carskog platana
i znacajno se smeska ali vise za sebe.
Uprkos vrelom danu, on se jedini ne znoji -
pobegao je iz nekog Doma, ili jos nije stigao do svog,
to kao da niko ne primecuje a nema ni zasto
jer je prihvatio igru i ravnodusno gleda kroz nas
Cemu se to smeska? Deci koju ce, mozda, zloupotrebiti
ili nasim normalnim navikama posle setnji kraj Temze
da sednemo i osvezimo se sokom i kafom, kolacima i cajem
tog nedeljnog popodneva u danu neuobicajeno suncanom?...
Njegov osmeh kao da ima razumevanje za sve naokolo -
za propast imperija i drzava i pre no sto umre taj platan,
za koga ce se udati ona Indijka sva okicena zlatom,
kada sledeci put sednemo tu moja kci i ja...
...cak bez zelje da nas cuje ili da se umesa u nase razgovore.
On i ne govori. Nema s kim, ili nema o cemu. Redovan klijent?
A mi smo slucajno dosli prugom starom preko sto godina
i sledeci put tu ce biti samo punoglavci u mulju plime i oseke.
Ne, nije pojeo kolace. Ko zna da li je i caj popio...
Ali ustaje i smeskajuci se u sebi (sagledava) kroz mene
balkanski kavez. Opet pod cvrstom rukom. Ustadosmo i mi. Okrenuh se
kad - njega nema. Krletka je bila samo senka od grana.
POSLE POTOPA, OPET ONI
Kovceg ne samo sto se ispraznio, nego se i zario
u tvrdu stenu Ararata, na tom mestu i tada (al kao da je sada),
zato mu je drvo gofer (bagremovo ili kiparisovo) istrulilo
i vec se sasvim raspalo od oziljaka Potopa
(kao i ovaj svitak starozavetnog rukopisa
koji o tome govori, a sad se i na dodir mrvi)
spaseni brodolomnici davno se razbezase
u parovima, ili pojedinacno (udovci i udovice?) -
oni sto su preziveli buru i Potop
i oni sto su jedva sacuvali zivu glavu
u stampedu pri napustanju kovcega
u strahu, neredu i panici, razume se
vazno je da se zivot ljudi i zivotinja
izabranika Jehovinih (i, verovatno, Nojevih),
od tada nastavlja i umnozava
(iako su neke vrste, mozda, desetkovane)
zajedno sa samoniklim semenom iz mulja sto sad divlja
(kao znaci interpunkcije kojih nema u svitku?)
stare bakterije i bubice, i novi mutanti,
ljudi svih rasa i melezi, potomci
Nojevih sinova, ili slepih putnika iz kovcega...
zaista - Noje je nestao bez traga (kao kapetan
sto poslednji napusta brod koji se lomi?)
ali je ostala duga kao znak novog saveza s Bogom
nego sta da radimo sa ovim nojevcima koji vec grade
kovcege za nove potope sto ih sami spremaju
kako bi preziveli samo oni sa svojim izabranicima -
kao nojevi s glavama zarivenim u pesak
osamuceni vlastitom nezasitom lakomoscu,
a mi se, da im udovoljimo, delimo na trista vrsta - SIDÂ.
BIVSIM JUGOSLOVENSKIM PRIJATELjIMA OD BJRM-ovca
Kako da se sretnemo ponovo, prijatelji -
i hocemo li prepoznati jedan drugog,
oni sto smo bili one sto smo sada
porazava me, na primer, kad vas vidim
na fotografijama u nekim novinama i casopisima
(koji su mi jos dostupni) s prilozima o vama, ili vasim -
kako ste ostarili! ne toliko od godina koje su prosle
koliko od promena sto nam se desise u medjuvremenu
a najvise od rata, razlicito dozivljenog, razume se
od podruma ili opozicije do mirisa nacionalne velicine -
samo je vreme teklo u rasparcanom prostoru
po zasebnim coskovima u koje nas gurnuse
kao kopilad zavadjenu od ocuhã istorije,
ili smo se u njima sami ustolicili kao u svetskim centrima
na vlastitim prestolima i prestonicama, svoji vlastiti ocevi
za vlastitu kliku, u stvari, a kobajagi za narode i nacije
umesto medjusobnih razgovora, makar i u zajednickom mraku,
monologiziramo toboze s Bogom, kao da smo vec mrtvi...
Tako i moje zborano lice ponekad vas privuce
kao slucajne komade hartije magnoven magnet, mada
me vi ne gledate i mozda me necete ni videti
a za medjusobno citanje preostaje nam citava vecnost,
sve dok se na Sudnji dan ne suocimo i oci
jedan drugom povadimo u krcmi "Ko je bio u pravu?"