Broj 111

Risard Legutko

Prevela s poljskog
Ljubica Rosic

Raspad komunizma u Istocnoj Evropi i izvan nje postavlja pred nas mnoga pitanja. Jedno od njih odnosi se na razloge daljeg podrzavanja antikomunistickog stava, koji je poslednjih decenija odredjivao pogled na svet mnogih intelektualaca koji zive i rade u ovome delu sveta. Moze li se i dalje biti antikomunista kad komunizam ne postoji? Obratimo paznju na to da je antikomunisticki stav jos ranije dovodjen u pitanje; pre nego sto bude moguce dati odgovor na postavljeno pitanje, vredi podsetiti zasto se to dogadjalo.

BIGOTI I INTELEKTUALCI

Trilingova knjiga pojavila se 1947. godine, u vreme kada je komunizam bio na vrhuncu svoje vojne, politicke a, u neku ruku, i intelektualne moci, u tom smislu sto je dobio siroku podrsku medju ljudima kulture u citavom svetu. Za njegove neprijatelje ovaj trijumf imao je dijabolicnu dimenziju. Mogao je da se objasni jedino tako sto ce se komunistickoj ideologiji pripisati njuasi-religijska priroda, sposobna da pobudjuje tako duboke lojalnosti kakve su nekad stvarali religijski pokreti. Dodajmo da je u ono vreme takva dijagnoza komunizma formulisana veoma cesto. Manje ili vise jasno potpisivali su se ispod nje takvi autori kao Kestler, Silone, Volgelin, a takodje Milos, koji je za definisanje ovog fenomena stvorio neobicno sugestivan izraz: Nova vera. Za Trilinga, americkog liberala, bilo je utoliko prirodnije sto je u opoziciji prema coveku Nove vere bio covek koji je, uplasen pretnjom komunistickog totalitarizma, nalazio odbranu od njega u veri u Boga. Nije to bila spokojna religioznost sv. Tome ili stabilizovani institucionalni katolicizam, vec vatrena vera, u kojoj se patos mesao sa histerijom, vera proizasla iz prenerazenosti dijabolicnoscu komunizma. Nekontrolisani kult coveka, koji je marksizam nosio sa sobom, mogao je da bude zadrzan samo panicnim odavanjem religijskom apsolutu. Prototip licnosti antikomuniste u Trilingovom romanu bio je Viteker Ceimbers, americki novinar, ciji se zivotni put zasnivao upravo na prelasku iz komunizma u strasnu religioznost. Ceimbers je, podsetimo, inicirao jedan od skandaloznijih politickih procesa u posleratnoj Americi, optuzujuci visokog vladinog funkcionera, savetnika predsednika Ruzvelta u Jalti, Aldzera Hisa, za pripadnost americkoj komunistickoj partiji i prikazujuci ga kao svog bivseg druga iz obavestajne sovjetske mreze u Sjedinjenim Americkim Drzavama. U sirokom intelektualnom javnom mnjenju optuzba je imala karakter obicnog potkazivanja i kompromitovala je antikomunizam, koji je reprezentovao sam tuzilac. (Dodajmo, da je pitanje Hisove krivice i dalje u Americi predmet diskusije i da je uglavnom neprijateljsko raspolozenje prema Ceimbersovoj licnosti jos uvek dosta rasireno, mimo razloznosti njegove optuzbe.) Ali, Ceimbersovi motivi lezali su u njegovoj religijskoj metafizici. Posto je zlo komunizma imalo apsolutni karakter, on je morao da se odrekne djavola i stane na stranu Boga, cak ako bi to znacilo da mora da izda coveka s kojim je nekad bio prijatelj.

Lajonel Triling nije spadao u brojnu grupu onih koji su osudjivali Ceimbersov cin. Cak ga je nazvao "casnim covekom", smatrajuci da se ru- kovodio plemenitim pobudama. Ipak, jasno se distancirao od alternative "ateisticki komunizam - religijski antikomunizam". Ceimbersova reli- gijsko-metafizicka frazeologija izgledala mu je pretenciozna, pomalo groteskna, cak opasna. Zato nije smatrao da bi upravo on mogao da bude ilustracija ispravnog stava prema totalitaristickoj opasnosti. Vise je voleo da se izjasni za Onog Treceg, coveka koga odbacivanje komunizma ne gura u krajnje maksimalisticke doktrine. Onom Trecem moglo bi se, istina, prebaciti - kako su to cinili protivnici komunizma - da je tipicni burzujski intelektualac, koji se trudi da vidi mane i vrline svakog pogleda izbegavajuci politicko angazovanje, ali branioci bi nasli odgovor na takvu zamerku: ne upustajuci se u apokalipticne konflikte izmedju djavolskog komunizma i religijskog antikomunizma, Onaj Treci nije gubio iz vida i nije odbacivao kao beznacajnu pojavu nijednu od dve strane. On je sve vreme vodio, kako to Triling naziva, "intelektualnu borbu", da bi odrzao bezbednu distancu u odnosu na obe krajnosti, da ne bi podlegao ni prenerazenosti dijabolicnoscu komunizma, niti fascinantnosti njegovih obecanja. A ova borba je utoliko teza, ukoliko je jaci spor medju njima. Ma kako da je tesko oceniti ulogu ljudi Ceimbersovog tipa u borbi protiv komunizma, ipak su, prema Trilingu i liberalima koji slicno misle, spas ljudskog uma i ocuvanje njegovog dostojanstva zavisili od snage Onog Treceg.

Trilingova knjiga je anticipirala sizee koji su sledecih godina po- stali dominantni u knjizevnim, estetickim i filozofskim delima, defi- nisanim kao antikomunisticka. Ovi sizei su sa zakasnjenjem stigli i u Poljsku, i prakticno do 1968. godine javljali su se kod nasih autora u ka- mufliranoj i aluzivnoj formi. Ali u trenutku kad je, posle oktobarske jugovine, ova shema dijagnoze komunizma i antikomunizma pocela da deluje na nase misljenje, na Zapadu su brojne mase intelektualaca, pa i onih koji su se pod njim ranije potpisivali, pocele da je menjaju, a s vremenom odbacuju. Usled destaljinizacije, u zemljama Istocne Evrope i u Otadzbini Svetog Proletarijata, komunizam je vec prestao da izgleda kao dijabolicna sila: ispostavilo se da ljudi koji su ziveli pod njegovom vladavinom nisu postali drugaciji i nisu izgubili osecanje normalnosti; ispostavilo se, takodje, da on nije u stanju da traje u nenarusivom stanju vec, kako su sma- trali jedni, ima sposobnost za autokorektivnost ili, kako su tvrdili drugi, podleze spontanoj dezintegraciji. Na taj nacin je antikomunizam, koji u prostoj i doslovnoj formi jos ranije nije uzivao puno postovanje - dokaz za to su Trilingov roman, Milosev Zarobljeni um, radovi Hane Arent i druge slicne knjige tog perioda - doziveo jos jedan kraj reputacije. U trenutku kad se u komunizmu nije vise videla snazna Nova vera, vec samo politicka ideologija i strategija Sovjetskog Saveza, stav konsekventnog antikomunizma nije vise shvatan kao maglovita i apsolutisticka metafizika, onakva, kakvu je priznavao Viteker Ceimbers, vec kao vulgarna politicka deklaracija. Posto je komunizam bio poistovecivan sa Sov- jetskim Savezom, antikomunizam je predstavljao jedino izraz podrske antisovjetskim poduhvatima, a posredno - svim snagama koje su iza takvih poduhvata stajale: NATO, americkoj vladi, CIA, itd. Odatle je izveden zakljucak da je antikomunizam ne samo shematski i intelektualno jalov, vec i prljav stav. On se svodi na podrzavanje razlicitih zapadnih i nezapadnih struktura vlasti, koje se cesto rukovode uskim interesima, postupaju nemoralno i antikomunistickom frazeologijom opravdavaju sopstvenu brutalnost. Gubeci u mnogim sredinama ugled religijskih i njuasi-religijskih apsolutista, antikomunisti su poceli da bivaju zigosani kao propagandisti sopstvenih vlada i korumpirani funkcioneri vlasti. U zapadnim intelektualnim krugovima stvoren je stav veoma sirokog opsega, cesto nazivan anti-antikomunizmom.

Anti-antikomunisti su ocenjivali svoje protivnike mnogo stroze nego sto je Triling ocenjivao Ceimbersa. Deklarisani neprijatelji komunizma nisu vise bili "casni ljudi" koji se rukovode etickim pobudama, mada imaju uproscen pogled na svet. Smatrani su stetnim, a antikomunisticko misljenje trebalo je da bude znak opasne politizacije. Anti- komunisti su optuzivani da ne vide slozenost sveta, jer se rukovode vul- garnim politickim kriterijumima, koji im omogucavaju da opravdavaju necasna dela politickih saveznika i napadaju necasnosti svojih neprijatelja. Ukazivano je na to da su oni ostro istupali protiv politike Sovjetskog Saveza u Istocnoj Evropi, a istovremeno tolerisali mnogo brutalnije zloupotrebe vlasti u zamljama Treceg sveta, naklonjenim Zapadu. Primer koji oznacava novi prilaz antikomunizmu trebalo je da bude koncepcija Dzin Kirkpatrik. Ova autorka je modifikovala (ili, kako tvrde neki, prosto falsifikovala) teoriju koju je stvorila Hana Arent u periodu kad je komunizam bio vidjen kroz prizmu Nove vere. Hana Arent je napravila razliku izmedju autoritarnih sistema koji su legitimisani apsolutom, transcendentnim prema svakoj zemaljskoj vlasti (Bog, prirodno pravo itd.), i totalitarnih sistema izgradjenih po kanonu potpuno vestackih i arbitrarnih ideologija koje legitimisu sve poduhvate vlasti. Gospodja Kirkpatrik je zadrzala terminologiju, ali joj je dala drugaciji smisao. Rec "autoritarni" upotrebila je za despotske nekomunisticke sisteme, a rec "totalitaran" za pro-sovjetske vlade. Uvodeci svoju razliku, Hana Arent je branila zapadnu politicku tradiciju, grcko-rimsko-hriscansku; autoritaristi su za nju bili Platon i Aristotel, a totalitaristi Hitler i Staljin. Gospodja Kirkpatrik je, medjutim, iskoristila tu distinkciju za odbranu americke spoljne politike: autoritarni su za nju bili Somosa i Pinoce, totalitarni - Gjerek i Jaruzelski.

SPOR OKO ZASLUGA

Ali takve cestitke ne stizu i sigurno nece stici. Anti-antiko- munisti smatraju da je istorija upravo njima dala za pravo. Jos davno su tvrdili da nema komunisticke opasnosti, da ofanzivne akcije Sovjetskog Saveza nisu dokaz imperijalisticke snage, nego proizlaze iz slabosti i unutrasnje krize. Odavno su isticali da su zemlje Srednje Evrope na putu ka osamostaljivanju i da je prica o zarobljavanju tog dela sveta grubo preterivanje. Od samoga pocetka sekundirali su Gorbacovu kao velikom reformatoru, sposobnom da dã svetu mnogo vise nego sto su mogle da ponude konzervativne vodje zapadnih drzava. Odavno su, takodje, skretali paznju na to da nas antikomunisticka opsesija odvlaci od stvarnih pro- blema savremenog sveta. Konflikt Istok-Zapad bio je za njih vec davno zastareo. Ukazivali su na to da podele teku drugacije (makar Sever-Jug) i da bi interesovanje trebalo da se koncentrise na pitanja, zajednicka Istoku i Zapadu - ekologiju, informatiku, ekonomsku integraciju, borbu sa siromastvom i rasizmom, itd. Dakle, moze se smatrati da oni sa radoscu pozdravljaju pad komunizma u Evropi i vide ga kao poraz ortodoksnih antikomunista. Taj pad izbija argument iz ruku ovih drugih i primorava ih da u promenjenoj situaciji napuste stare sheme.

Sporovi oko toga koja je od dve strane koje se bore u pravu sigurno ce jos trajati na Zapadu, ali oni ne unose mnogo novog u postojeci kompleks argumenata, niti ce resiti problem s kojim se borimo u nasem delu sveta. Sto se tice nase situacije, jedno je sigurno. Posle pada komunizma kao Nove vere i posle slamanja starih struktura vlasti (i to nezavisno od toga kako se odvijaju procesi emancipacije u zemljama bivseg Sovjetskog Saveza), izvesne, do sada dominantne, forme antikomunizma nisu vise moguce. Ni demaskiranje Nove vere, ni borba sa nepostojecim aparatom vlasti ne mogu vise da odrede stavove poljskog intelektualca. Zato bi mozda trebalo prihvatiti zakljucak - delimicno blizak pogledima nekih anti-antikomunista - da moramo da se okanimo opozicijske ideologije i okrenemo mnostvu problema koji su pali na nase drustvo usled sloma ancien régime-a. Mozda vise nikakvi uprosceni pogledi na svet, tipa klasicnog antikomunizma, nemaju primenu i treba ih se sto pre osloboditi. Mozda treba da izvrsimo maksimalnu dezideologizaciju intelektualnog zivota, da bismo najzad mogli da vodimo normalnu intelektualnu aktivnost, bez opsesija, bez demonizma, bez osecanja spasilacke misije i bez drugih predrasuda koje ugrozavaju spoznajnu nekoristoljubivost.

POSTOVANI KRIVCI

Ipak, ovi ustupci ne znace bezuslovno priznavanje da su anti-antiko- munisti u pravu. Izgleda da zajednicka pretpostavka na kojoj pocivaju njihovi predlozi nema osnova. Isaija Berlin je pisao da neke drustvene teorije interpretiraju stvarnost sluzeci se slikom Trnove Ruzice, kojoj ostaje samo da se probudi da bi pokazala svu svoju lepotu. I tako, u razlicitim verzijama anti-antikomunizma, cak onima koje se javljaju u Istocnoj Evropi, prisutna je ovakva vizija sveta: period komunizma bio je manje-vise kratak san, iz koga se treba probuditi i vratiti normalnom zivotu bez kosmara. To uverenje je pogresno. Ako su nas analize totalitarizma icemu naucile, onda verovatno tome da komunizam nije bio prist na zdravom telu zapadne civilizacije. Nije bio unakazeni varvarski ka- lem koji treba ukloniti da bi se sve vratilo na normalu. On je predstavljao zakonito, mada odvratno dete najvaznijih i najvrednijih principa do kojih se doslo u citavoj istoriji Zapada. Nema kategorije u recniku ove istorije fundamentalnih politickih i filozofskih pojmova koja ne bi ulazila u sastav teorijskog inventara komunisticke ideologije. Nema ideala u zapadnoj tradiciji koji se ne bi pojavio u toj ideologiji, mada u karikaturalnoj i perverznoj formi. Ne moze se, dakle, izvrsiti jednokratna operacija - poput isecanja slepog creva - ciji bi rezultat bio povratak zdravlja organizmu.

Lektira delã koja objasnjavaju komunisticki fenomen dovodi nas u zabunu, jer se medju osumnjicenima za ucesce nalaze skoro svi veliki mislioci zapadnog sveta i sve orijentacije. Razumljivo je sto se trazi krivac u citavoj socijalistickoj tradiciji, cak u onim njenim frakcijama koje su bile neprijateljske institucionalnom komunizmu; ideali jednakosti, redistribucije bogatstva ili racionalnog upravljanja bili su ipak zajednicki svim frakcijama ove tradicije. Ali, medju sumnjivima nalaze se i konzervativci, ciji su se snovi o hijerarhizaciji zivota kao i alijansi Prestola i Oltara ostvarili - kako se tvrdi - u posebnoj formi u komunistickim zemljama. Cak liberali - koji bi trebalo da budu oslobodjeni saucestvovanja, posto su stalno istupali protiv koncentracije vlasti i branili privatnu svojinu - ostaju u krugu sumnji. Zamera im se da su doprineli veoma rasprostranjenoj i primetnoj relativizaciji opstih vrednosti, a na taj nacin oslobadjali greha postojeci komunizam i pripremali osnovu za njegovo prihvatanje. Izvori komunizma vidjeni su u Prosvece- nosti, a posebno u koncepciji razumnog progresa, karakteristicnoj za misljenje te epohe. Ali, vidjeni su i u tradiciji romantizma, narocito u romanticarskom kultu zajednice i drustvenog organicizma. Porast komunizma povezivan je s nepostojanjem navike da se racionalno razmislja, ali istovremeno i sa scijentistickim misljenjem. Praocima nesrece smatrani su tvorci renesansnog prevrata, ali i anticki filozofi, i to sa obe strane spora koji se vodio u antici (znaci, s jedne strane - Platon i Aristotel, a sa druge, sofisti). U osnovi komunizma nalazio se, prema jednima, moralizam, prema drugima, nihilizam; prema jednima, egoizam, a prema drugima altruizam; prema jednima demokratija, prema drugima orijentalni despotizam; prema jednima emancipatorski ideal humanizma, prema drugima bekstvo od slobode; prema jednima, racionalizam, prema drugima, iracionalizam; prema jednima, vulgarni materijalizam, prema drugima, nadljudski idealizam; prema jednima, drustvena atomizacija, prema drugima, apsolutizacija zajednickog dobra; prema jednima, komunizam je nastao iz kapitalizma, prema drugima - iz njegovog nepostojanja. U jednim interpretacijama on je bio ortodoksan pokret, prema drugima je predstavljao simptom jeretickog misljenja. Kao sto je ispravno zapazio jedan od autora, svaka forma drustvenog uredjenja iz klasicne podele politickih sistema pokazuje srodnost s komunizmom, mada ga nijedna ne iscrpljuje. Dati spisak ovakvih identifikacija, razumljivo, nije kompletan i moze da bude prosiren.

Naravno, nemaju sve gore iznete hipoteze podjednaku moc, a neka, makar delimicna resenja izgledaju moguca. Vazno je ipak da je spor oko komunizma angazovao skoro sve sto je u idejnoj oblasti stvorila zapadna tradicija. Samim tim, on je bacio senku sumnje na celokupno dostignuce te tradicije. Ne moze se s apsolutnom sigurnoscu reci gde se nalazi zrno iskvarenosti, koje je dalo plod monstruoznosti totalitarizma dvadesetog veka. Stavise, sama sumnja u snagu zapadne tradicije nije stav dostojan poverenja, jer je i na nju ukazivano kao na jednu od mogucih pogonskih snaga komunizma. Mogli bismo da rizikujemo tezu da je jedan od razloga opisanog straha od doslednog prihvatanja antikomunistickog stava medju intelektualcima bilo polusvesno uverenje da, odvajajuci se radikalno od necasnog sistema, istovremeno prekidamo kontakt s tolikim brojem vaznih motiva i ideala prisutnih u nasoj kulturi da se treba ozbiljno zamisliti pre nego sto se preduzme takav korak. Jer, stete mogu da premase dobiti. Otuda tendencija ka poistovecivanju slicnog stava sa antiintelektualnim verskim fanatizmom Ceimbersovog tipa, ili pak sa obicnom servilnoscu prema svojoj vladi. Otuda, takodje, reakcija - koju ispravno primamo kao moralno gnusnu - da se traze razna ucena opravdanja za evidentne okrutnosti i patnje nanosene ljudima koji su ziveli u ko- munizmu.

Obratimo paznju na to da slicne, sholasticki odabrane razlike nisu izmisljane za ociscenje od greha nacizma i fasizma, jer su oni smatrani bolestima evropske civilizacije od kojih ona moze da se oslobodi. Oni su bili vanbracna deca konkretnih nacionalnih tradicija, a ne zakonita deca citavog Zapada; bili su i lokalni i partikularni, a ne univerzalni. Definicija "komunisticki" nikada nije dobila onu moc diskreditacije kakvu u zapadnom politickom zargonu sadrzi epitet "fasisticki". Ova druga rec pretpostavlja da njen adresat "nije nas", da je "stranac", da je "takav koji bi trebalo da bude eliminisan iz politickog zivota"; u definiciji "komunisticki" nema takve determinacije, a cak je naglasena znacajna srodnost, koju treba uvaziti bez obzira na strahote ovoga sistema u praksi. Cak sami pojmovi komunizma i socijalizma zvuce domace, jer nas upucuju na univerzalne kategorije (communitas, communis, societas, socius), dok se nazivi fasizam i nacizam pozivaju na nerazumljive i strane izvore. Kada je poznata knjizevnica Suzan Sontag htela da osudi komunizam, posle visegodisnjeg flerta s njim (a ucinila je to tek kad je Jaruzelski uveo u Poljskoj ratno stanje), najstroza invektiva koja joj je pala na pamet bila da je "komunizam fasizam s ljudskim licem". Nazivajuci komunizam fasizmom, dala je najvecu osudu ovoga sistema kakvu je mogla da dã, ali je, istovremeno, govoreci o "ljudskom licu", priznala da se on razlikuje od obicnog fasistickog varvarstva. To varvarstvo je moguce i treba ga odbaciti, ali kako odbaciti nesto sto ima ljudsko lice? Onima koji su pokusavali to da ucine, dakle, zapadnim antikomunistima poslednje decenije (npr. americkim neokonzervativcima, Bezansonu i drugima koji su slicno mislili) zamerano je da su otisli predaleko i platili za to suvise visoku cenu. Jer, brisanje "ljudskog lica" izjednacavalo se sa atentatom na izvesne politicke i kulturne ideale, od kojih ljudi poput Suzan Sontag nisu hteli da se rastanu. Zato su dosledni antikomunisti smatrani netolerantnima i fanaticnima, dok su njihovi protivnici vazili za prijatelje svih vidova ljudskog zivota: pisuci apologiju Se- vernom Vijetnamu, Suzan Sontag nije izgubila reputaciju pristalice otvorenosti, ali je Norman Podhorec izasao na glas kao zatvoreni doktrinar zbog isticanja stalne potrebe za odbranom Slobodnog Sveta.

NOVA NAIVNOST

Ali upozorenje da se ne sme okretati glava od tog iskustva ne znaci da se takvi pokusaji nece ciniti. Mozemo rizikovati tezu da ce zelja za povratkom u prijatno stanje nevinosti biti jaca od mracne svesti nasledja. Refleksija o komunizmu dovela je do postavljanja mnogih nezgodnih pitanja; otuda "borba", koja bi morala da se vodi u umu svakog intelektualca, moze da bude napustena zbog teznje za sticanjem unutrasnjeg komfora. Za to sluze razne ideologije koje se sada mnoze na Zapadu, a njihova zajednicka odlika je trivijalizovanje politicke i intelektualne osetljivosti. Tamo se roji od raznih "fasizama", sto vodi ugodnoj demagogiji: neprijatelj se uvek nalazi spolja, a borba protiv njega moze se voditi s takve pozicije koja oslobadja od obaveze motrenja sopstvenih premisa. Svedoci smo zabrinjavajuce pojave sirenja pojmova i pogleda u formi netaknutoj bilo kakvim uticajem antikomunisticke misli; kao da se ta misao uopste nije pojavila i kao da se ne oseca potreba za opreznijim izricanjem sudova. Ali grese oni koji smatraju da ce brisanje iskustva komunizma vratiti nekadasnju naivnost. Ono sto je nekada bilo stanje naivne nesvesnosti danas je stetna ignorancija.

Ne moze se iskljuciti mogucnost da ce ova vrsta misljenja poceti u Poljskoj da dobija veci znacaj zahvaljujuci skoro bezbolnom iscezavanju starog sistema, koje bezmalo stoji na granici cuda. Iskusenje trivija- lizacije misljenja stalno je povezano sa ljudskom prirodom i tesko se moze traziti od Poljaka da se otrgnu od njega u uslovima stecene slobode izrazavanja misljenja; uostalom, njegovo postojanje, ukoliko se nalazi u izvesnim granicama (koje je, kao sto je poznato, nemoguce odrediti) znak je normalnosti drustva. Opasnost se sastoji u tome sto mozemo da podlegnemo iluzijama mita o Trnovoj Ruzici i zaboravimo bolnu lekciju proslosti. To je utoliko verovatnije sto poljski antikomunizam, mada je bio, a i dalje ostaje rasiren stav, ne obiluje suvise velikim brojem misli koje bi trajno usle u nas mentalitet; on vise predstavlja element folklora nego zrelu koncepciju. Ne zaboravimo da je poljska intelektualna produkcija u tom pogledu neobicno skromna i, bar za sada, nema najava o eksploziji delã sa analizom fenomena koji odlazi u proslost. Dakle, treba racunati na sve vecu ideologizaciju zivota, sada vec vidljivu, koja se obicno hrani svakim oblikom intelektualne slabosti. Ona sigurno nece biti trenutna pojava; treba u njoj videti - za vreme u kome zivimo tipicno i do izvesne mere prirodno - bekstvo u novu naivnost. Ko je upoznao tvorevine savremene poljske nacionalne ideologije, liberalne ili konzervativne, sigurno je zapazio njihovu zacudjujucu odliku: pored vatrene antikomunisticke frazeologije, one ostavljaju utisak kao da ne poticu iz perioda kraja komunizma vec iz vremena pre njegovog postojanja. Kao sto se vidi, od kratkog pamcenja ne pati samo liberalno-demokratski Zapad, vec i postkomunisticki Istok. Anti-antikomunisti su se varali: pad totalitarnog sistema nije dokrajcio ideologizaciju, nego cak moze da bude uzrok njenog jacanja.

To nije beznacajna stvar. Na Zapadu je suvise brzo pokopavanje komunizma i svodjenje komunizma na problem Sovjetskog Saveza i njegove politike imalo moralne posledice. Uticaj anti-antikomunista doveo je do brisanja proporcijã i merã. S jedne strane, liberalno-demokratski, optimisticki i prostodusni nacin zivota doveo je do postepenog zaboravljanja podlosti komunizma i njegovih dubokih zapletenosti; sa druge, simpatije i antipatije, izrazavane popularnim ideologijama, stvorile su svoje podele na prijatelje (branioce ljudskih prava i ugnjetavanih manjina, zastupnike zena, obojenih rasa, homoseksualaca, Trecega sveta, mira, prirode itd.) i neprijatelje (koji pripadaju raznim vrstama "fasizma"). Ali simpatije i antipatije, nastale ovim stanjem svesti, koje sam nazvao novom naivnoscu, nisu uopste ni slabe, ni lisene zestine. Postojanje totalitarizma uvodilo je u njih izvestan elemenat uzdrzavanja, jer je, makar delimicno, cinilo coveka osetljivim za takve dimenzije zla koje su bile tesko razumljive u liberalno-demokratskoj stvarnosti. Ipak, tesko je negirati da su se totalitarni sistemi dvadesetog veka, pa i komunizam, ocesali o granice apsolutnog zla. Anti-antikomunisti cinili su sve da oslabe ovo uverenje, a pad ostalih ovakvih sistema u Istocnoj Evropi moze da izazove utisak da je djavo konacno uklonjen iz naseg politickog zivota. Na taj nacin nestace ogranicenja koja su do sada sputavala ideologe, a arbitrarnost politickih ocena moze postati opsta, takodje u nasoj postkomunistickoj stvarnosti.

Poznato je, ne od juce, da su apsolutne mere u politici koliko opasne, toliko i rizicne. Posebno je kontroverzna - a dokaze za to daje istorija poslednjih decenija - kategorija apsolutnog dobra, primenjena na javnu sferu; mada nam je pozivanje na nju neophodno, ipak su pomocu nje obrazlagane, i najverovatnije ce se i dalje obrazlagati, najgore prakse. Medjutim, kate- gorija apsolutnog zla ne bi trebalo da bude kontroverzna, ako ne zelimo da svirepo iskustvo totalitarizma dvadesetog veka bude upropasceno. Zapadna liberalno-demokratska drustva, sklona prostodusnosti i nai- vnim ideologijama, podsecale su na njega dve grupe: Jevreji, za koje holokaust nikada nije izgubio aktuelnost, kao i oni koji su upoznali najgoru stranu komunizma. Lose bi bilo ako bi u buducnosti Jevreji ostali usamljeni u ovoj misiji.

Tekst Risarda Legutka (RYSZARD LEGUTKO) "Sta nam je ostalo od antikomunizma" ("Co nam zosta¤o z antikomunizmu") preveden je, uz ljubazno dopustenje autora, iz knjige Etyka absolutna i spo¤eczenstwo otwarte, Krakow 1994.

U broju 109 "Mostova" objavili smo prevod Legutkovog eseja "O toleranciji", koji potice iz iste knjige. U tom broju objavljena je i opsirnija beleska o autoru.

Lj. R.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996-1998 / Sva prava zadrzana]