Gradjanski orijentisani ljudi, kojih je u Srbiji u odnosu na ukupnu populaciju mali broj, s pravom se pitaju kako je moguce da, uprkos svim nedacama sa kojima smo suoceni od pocetka Miloseviceve vladavine, nacionalizam i verski zanos i dalje budu dve glavne odrednice ne samo prosecnog odraslog Srbina vec i znacajnog dela srpske omladine. To pitanje iskrsava narocito ovih dana kada je studentska organizacija Otpor (o cijim se namerama i programu u javnosti malo zna jer je svoju delatnost obavila misterijom zaverenistva tako svojstvenoj tradiciji srpske nacionalisticke omladine), organizovala javni docek »srpske« Nove godine na Trgu Republike u Beogradu. Osnovni cilj ove organizacije buntovnih mladih ljudi, sudeci prema amblemu (cvrsto stisnuta pesnica) i izjavama pojedinih celnika, jeste rusenje rezima Slobodana Milosevica, uspostavljanje srpske drzave (ne znamo u kojim granicama) demokratskog tipa (ne znamo, naravno, ni sta ti mladi ljudi podrazumevanju pod »demokratijom«, s obzirom da o demokratiji govori npr. i Seselj) i obnova tradicionalnih srpskih vrednosti (sto je uocljivo iz cinjenice slavljenja i obelezavanja verskih praznika i otvorenog zagovaranja snaznijeg uticaja crkve na drzavu i drustvo).
Ma koliko gnev mladih ljudi bio iskren i potpuno opravdan, ne mozemo se oteti utisku da su gradjanske omladinske organizacije naprosto izgubile korak sa nacionalistickim (makar i u pozitivnom smislu te reci!) koje se danas vidljivo bore, cesto i na neprimeren nacin, protiv aktuelnog rezima. Samo postojanje, kao i rastuci uticaj omladine iz Otpora, jasno pokazuje nemoc gradjanskih snaga i alternative uopste ne samo da artikulise svoja shvatanja o buducem civilnom drustvu u Srbiji, vec i da odlucno preuzme istorijsku inicijativu u svoje ruke.
Ali, u zemlji u kojoj prve alternativne institucije stidljivo nicu tek sredinom i krajem osamdesetih (npr. Zenski lobi, koji je odigrao pionirsku ulogu u borbi za evropsku emancipaciju zene, a protiv anahronih shvatanja Crkve i konzervativizma birokratizovanih samoupravnih politicara) i tokom devedesetih kada se, iako malobrojne, hrabro upustaju u neravnopravnu borbu sa nacionalizmom koji preplavljuje svest vecine gradjana Srbije – tesko da se moze vise ocekivati.
Za razumevanje ovakvog stanja (sto nikako ne znaci i za njegovo opravdanje) u pomoc moramo pozvati istoriju i drustveno-ekonomske okolnosti u kojima su Srbi tokom vekova gradili svoje drustvo. Vec i povrsan uvid u srpsku istoriju nudi dovoljan broj primera o tome koliko su obicaji i ustanove srpskog drustva u velikom nesaglasju sa evropskim, a neretko su u pojedinim epohama (kao sto je danas opet slucaj) izazivali i sukob sa njima, usled svesne, namerne politicke zloupotrebe oduvek preovladjujuce, tradicionalne intelektualne klime odbojnosti prema drugacijem, novom i nepoznatom. Iz tih drustveno-istorijskih okolnosti sudbinski su proistekli ekonomski i socijalni odnosi i uredjenje buduce srpske drzave na pocetku XIX veka, zasnovani na kolektivizmu, zadrugarstvu, respektovanju opstih (»visih«) interesa, na idolatriji i epsko-mitskim obrascima ponasanja nasuprot zapadnjackom individualizmu, slobodnom trzistu, privatnoj svojini, licnim pravima, racionalnom promisljanju... Zato je nacionalni romantizam postepeno ustupao mesto ksenofobiji i nacionalnoj iskljucivosti. Za ovu priliku pomenimo samo najpoznatije srpske nacionalisticke organizacije kao ilustraciju srpskog etnocentrizma nasuprot evropskom antropocentrizmu, pocev od nacionalno-oslobodilackih za kakvu se izdavala Ujedinjena omladina srpska (koja je promovisala ujedinjenje srpstva, s jedne, kao i tradicionalne vrednosti olicene u srpskom seljaku i pravoslavlju, s druge strane, kao jedino prihvatljive uzore kojima treba da stremi svaki Srbin, odbacivsi pri tom sve manire zapadnjackog ponasanja; tako su se, na primer, da bi se razlikovali od »evropejskih grazdana« kojima su se rugali, izmedju sebe zvali Srbine–brate i Srpkinjo–sele), preko zaverenickih (Crna ruka – Ujedinjenje ili smrt, ciji se »patriotizam« ogledao u teroru i bestijalnom ubijanju sopstvenog kralja i kraljice za racun dinastije koja ce navodno obezbediti »jedinstvo svih Srba«), pa do paramilitarnih (komite cija su zverstva najbolje upoznali stanovnici pogranicnih nesrpskih podrucja, cetnici vojvode Pecanca, »vukovi« vojvode Vuka, koji su zverstvima usli u anale svetskih ratnih zlocina tokom Prvog svetskog rata, SRNAO – Srpska nacionalisticka omladina i ORJUNA – organizacija jugoslovenskih nacionalista, ciji su divlji bes izmedju dva svetska rata najvise osetili manjinski narodi i »nekvalitetni« Srbi; da i ne govorimo o cetnicima Draze Mihajlovica, ljoticevcima i inima tokom Drugog svetskog rata i naravno u nase doba o krvolostvu Arkanovih »tigrova«, »Belih orlova« i ostalih srpskih paravojnih snaga u Hrvatskoj i Bosni, koji su zbog svojih zlocina odavno na listama ratnih zlocinaca medjunarodnog suda u Hagu).
Stoga ne treba da nas previse iznenadjuje sto je nacionalni poriv izuzetno jak kod prosecnog srpskog coveka, pa i kod velikog broja mladih ljudi. Uostalom, ako pazljivije analiziramo sve omladinske buntove tokom devedesetih videcemo jak nacionalni naboj. Demonstracije od 9. marta 1991, kao i dogadjaji neposredno posle toga, studentski bunt 1992, tromesecne demonstracije zbog izborne kradje 1996–97, iako u osnovi usmerene protiv »komunistickog rezima« imale su umnogome nacionalno, a neretko i nacionalisticko obelezje. Masovno, egzaltirano klicanje tokom proleca 1991. godine »Idemo na Knin« i svakodnevno prkosno uzvikivanje kordonu policije »Idite na Kosovo« ili »Izdali ste Krajinu« koje se glasno, cak preglasno culo tokom protestnih setnji 1996–97. godine (uz obavezno vodanje crkvenih velikodostojnika), bili su jasan pokazatelj da se od nacionalizma ne samo nije odustalo, vec da se rezim kritikuje samo zato sto nije sacuvao delove teritorija na kojima zive Srbi (Krajinu u Hrvatskoj i delove Bosne). Zvono na uzbunu gradjanskim i alternativnim organizacijama moglo je da zazvoni i tokom vazdusne intervencije NATO snaga na Srbiju. Dovoljno je bilo samo procitati grafite na varvarski razvaljenim stranim ambasadama i trgovinskim i kulturnim predstavnistvima, pa da se shvati da je svesna zloupotreba nacionalnog u politicke svrhe, koju je Slobodan Milosevic ucinio na pocetku svoje vladavine – zapravo nasla najplodnije tlo i realno bila najvisi domet njegove destruktivne genijalnosti.¹
Strahujemo (a voleli bi da gresimo!) da i danasnji Otpor sledi rezolutne tendencije ranijih srpskih »nacionalnih radnika« od Apisa naovamo, koje se mogu sublimisati u tri reci: milom ili silom. Jer, malo toga je evropskog u njihovim parolama, a mnogo retrogradnog. Nije li izbor da se obelezi »srpska« Nova godina (a u stvari pocetak godine po nesavrsenom kalendaru Julija Cezara, koji niko vise u svetu ne koristi jer je gregorijanski mnogo tacniji²), zapravo jasna simbolika povratka »korenima«, sto u nasoj varijanti obicno znaci: biti drugaciji od ostalih po svaku cenu, makar i u korist sopstvene stete.

¹ Ilustracije radi navescemo neke najkarakteristicnije grafite kako bi citalac mogao da sagleda primitivizam nacionalne iskljucivosti, ali i ksenofobicnu mrznju svesno izazvanu i medijski aktivno podrzavanu tokom gotovo tromesecne NATO-intervencije: »Popusite nam ko Monika Bilu«, »Americka nacijo – uradi mi felacijo«, »Sidjite malo dole – ima guza da vas bole«, »Vi imate Mek – mi imamo tvrd«, »Srbija do Tokija«, »Izvini Madlen – tebe stvarno ne mogu«, »Francuzi, oduvek ste bili pizdolisci«, »Srbi iznad svih«, »Fuck off NATO«, »NATO-killers«, »Dole New World Order«, »Klinton=Hitler«, »Bilu debilu« i sl.
² Precizniji i od gregorijanskog je kalendar naseg astronoma i matematicara Milutina Milankovica podnet na usvajanje u Carigradu na skupu pravoslavnih crkava (1923). Njegov kalendar je kasnio jednu sekundu u 4000 godina sto se smatra gotovo savrsenom tacnoscu. I pored verbalnog priznanja da je taj kalendar gotovo potpuno saobrazen sa astronomskom godinom, nijedna crkva ga nije prihvatila. Srpska pravoslavna crkva ga je takodje odbila i odlucila da zajedno sa ruskom i jerusalimskom crkvom kao i svetogorskim monastvom ostane pri julijanskom. Da nema nikakvih kanonskih smetnji za prihvatanje gregorijanskog (ili cak Milankovicevog) kalendara i da se radi o cisto tehnickoj stvari, priznaju i najkonzervativniji srpski teolozi uz ogradu u vezi poznatog problema odredjivanja Uskrsa koji i pravoslavne crkve koje su presle na gregorijanski kalendar, slave po julijanskom. Ali, rezistencija na reforme oduvek je bila odlika Srba, pa samim tim i srpske crkve.