Broj 230-231

Svakidasnjica 

Junak naseg doba

Hladan januarski dan na beogradskom Novom groblju mesni paroh je posle cina zaupokojene liturgije prelio grob i spustena je teska mermerna ploca nad vecnim domom Zeljka Raznatovica Arkana. Zivot koji se okoncao nije ni zapoceo na uobicajen nacin u vrtlogu rata gde je pokojnik imao znacajno mesto. Ali je legenda zapocela istoga dana onako kako zapocinju mutne, krvave balkanske legende u kojima je divljenje za »gorske careve«, kakav je bio legendarni Babejic, mnogo trajnije od divljenja za one koji su nesto dobro i plemenito ostavili iza sebe. Sa legendama je uvek tako i bilo mnogo znamo ali nimalo o onome sto se iza njihovog mutnog sjaja krije. O tome govori i nevidjeni u svetu publicitet koji je jedan od ozbiljnijih komentatora cak nazvao neobicnog li izraza! »planetarnim«. Istoricari ce tek imati posla, ali su biografi pa i hagiografi vec na delu. I ne samo oni. Na tuznom zboru i u pogrebnoj povorci jedna starica govori o pravedniku koji je pljackao banke, ali ne nase vec strane »Njih bi i ja pljackala«. Tu su svi detalji potrebni za legendu. Razbojnik i kriminalac ciji ce se krvavi tragovi tek otkrivati, ali i decak andjeoskog izgleda kome je, bas takvom, mesto u svetackoj legendi.
Obilje podataka iz novinski stubaca i sa ekrana elektronskih medija kao da neko smisljeno slaze po strogo binarnom principu.
Ratovao je vrli pokojnik i patriota kako jedni kazu ubijao i bezao iz zatvora i stitio nejac i sirotinju i niko sigurno ne zna ili nece da zna sta je tacno. Legende su takve inace to ne bi ni bile. Niko ne zna kako je pokojnik kovao medalje, a svi vide jednog Obilica koji se sjaji na grudima aktuelnog predsednika Skupstine Srbije g. Tomica. Ima ordenja koje je ukrasilo cak i mantije vladika i mitropolita. I niko ne zna ni to kakvi su bili pokojnikovi odnosi s Bogom iako svi znaju da ga je crnogorski mitropolit g. Amfilohije pustao da pod oruzjem prisustvuje sluzbi Bozjoj. Kao da se pokojnik, kraj tolikih obaveza, i sam potrudio oko vlastite legende. Sebe je smatrao Cezarom koji udara »u klin« neprijatelja, patrijarha Pavla je proglasavao svojim »vrhovnim komandantom« a sam je stari patrijarh imao razumevanja za njega »Taj mladi covek je verovatno samo mislio da treba da se rukovodi duhovnim, evandjeoskim principima«. Niko ne zna tacno ni kakvi su bili pokojnikovi odnosi s vlastima. Krenuli smo, govorio je pokojnik, »da srusimo vlast u Hrvatskoj a ne u Srbiji«.
Legende traju sve dok se ono »zrnce istine« u njima ne pretvori u normalnu ljudsku istinu.
Za sada je sve legenda. Ono saputanje u gradu, koje su i novine zabelezile, da je sve simulirano, da pod plocom Arkana nema, da ce vecno ziveti, nije tek pateticna fraza nad otvorenim grobom. Ono o necemu govori. Zbog cega jedna majka Tereza nije svojom smrcu probudila ni delic emocionalne energije, ni delic divljenja i kolektivnog zanosa koji prate Arkanovu smrt, zbog cega se to zbiva na tajanstvenoj granici izmedju »svetlosti« i zlocina, na to pitanje nisu uspeli da odgovore ni blazeni Avgustin ni F. M. Dostojevski koji su se naginjali i nad tim ponorom ljudske tajne, sto i sami priznaju u svojim spisima. Nije lako odgovoriti na jos neka pitanja, jednostavnija od vecne enigme o dobru i zlu. Odakle izvire ovakav i ovoliki stepen masovne identifikacije obicnog sveta, naroda, sa negativnim junakom ni na to pitanje nema lakog odgovora. Pa ipak, nad tim bismo se morali zamisliti. A to se vise ne tice pokojnika. To se tice nas zivih, ovde i sada.

M. Dj.  



© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar