Broj 230-231

Svakidasnjica 

Tuzna prva, druga i treca 2000.

Gledajuci oko sebe opste rasulo drustva, praceno kradjom svega sto se moglo pokrasti, obican gradjanin ove zemlje pomislio je da postoji nesto sto je neukradivo, sto nisu ni devize, ni penzije, ni plate, ni fabrike... Pomislio je da njegove male radosti, mala kucna, porodicna, privatna zadovoljstva niko ne moze da mu uskrati, da u njima moze da bude autonoman i svoj. Prevario se. Cim je zavrsena velika kradja preslo se na malu kradju golih gradjana. Jer, kad vec nema sta da se krade od golih gradjana, mogu da se kradu sami gradjani.
Izgledalo je da nikakve stare i nove ideologije, partije i politike ne mogu unistiti gradjanima mala licna zadovoljstva, na primer da okite jelku, kupe sitne poklone, doteraju se i izadju na ulicu kada i sav normalan svet 31. decembra u ponoc. Ove godine posebno. Jer, ko to kao dete nije racunao koliko ce godina imati 2000, kako ce tada izgledati, ko ce biti pored njega? Svaki je praznik simbolika, konvencija, ali jedino se Novom godinom nesto stvarno menja, menja se brojka kojom se komunicira sa savremenicima, ali i sa prosloscu i buducnoscu i, sto je jos vaznije, menja se brojka u svakom individualnom zivotu.
I taman kada je osiromasen, izbombardovan, osramocen i zaplasen gradjanin pomislio da bar u necemu simbolicno moze da bude deo planete, dosli su politicari iz vlasti i opozicije da mu kazu da ne moze, da opet mora da bude poseban, da je on izuzetan, skoro izabran, da njegova radost ne moze da se manifestuje kroz tamo neki bezidejni vatromet kao na nekim Jelisejskim poljima ili Trafalgar skveru, da on mora da bira drustvo sa kojim ce biti veseo, da u 2000. mora da udje politicki i ideoloski cist, iskljucivo sa pripadnicima svog krda, koji se prepoznaju po tome sto i u novogodisnjoj noci (vladajucoj i opozicionoj), imaju pred ocima samo jednu zelju da ljube svog (vladajuceg ili opozicionog) vlasnika. Jer ko je on gradjanin da misli da moze da slavi onda kad hoce i da bude raspolozen kada i citav svet, kada postoje oni koji ce mu reci kada treba on politicki poen i pion, brojka po kvadratnom metru nekog trga puta 3, materijalizovani dokaz njihove moci da slavi i raduje se. A to pravo stekli su vlasnistvom nad gradjaninom. Ne, gradjanin nije svoj, on pripada ili vlasti ili opoziciji i mora da bude srecan onda kad mu njegovi vlasnici to dozvole. Tako su gradjani, ciji su vlasnici opozicioni politicari, morali da se raduju 28. decembra i 13. januara i da cak dva puta (jednom veselo, jednom tuzno) simuliraju Novu godinu. Gradjanima ciji su vlasnici partije na vlasti dozvoljeno je da se raduju 31. decembra. U Crnoj Gori je bilo prividno isto a stvarno sasvim obrnuto. Tamo su gradjani ciji su vlasnici njihove vladajuce partije mogli takodje da se raduju 31. decembra, ali to su partije koje se ne vole sa vladajucim partijama u Srbiji. Gradjani ciji su vlasnici opozicione partije morali su da se raduju 13. januara, ali to je opozicija koja se ne voli sa opozicijom u Srbiji, a voli se sa vladajucim partijama u Srbiji, sto sve znaci da su se prijatelji onih koji su se radovali u Srbiji 28. decembra i 13. januara, u Crnoj Gori radovali 31. decembra, a prijatelji onih koji su se u Srbiji radovali 31. decembra, u Crnoj Gori radovali 13. januara.
Kako je onda obican gradjanin koji nece da ima vlasnika docekao 2000? Dvadeset osmog decembra mu nije bilo do slavlja jer nije razumeo sta bi tada slavio; 31. mu je bas bilo do slavlja ali nije smeo da izadje na ulicu uzasnut da bi oni na vlasti mogli da pomisle da su mu vlasnici; 13. januara mu nije bilo do slavlja jer je bio cetvrtak. Drugim recima, jadno je slavio, kao verovatno nigde na planeti siromasan i bez limuna, a duhovno raspolucen, upotrebljen i ukraden.
I sada, ko kaze da vlast i opozicija ne saradjuju savrseno? Kako onda uspevaju tako savrseno da raspolucuju gradjane na gradskom i drzavnom nivou, da raspolucuju nove godine, a da se sloze oko »milenijuma« zar nam nije opozicija poklonila »milenijumski sat«, a vlast cestitala ulazak u novi milenijum? Kako su, kada je njima odgovaralo, pre nepunih godinu dana, oni iz vlasti i opozicije zajedno prisustvovali nekim drugim koncertima, kako su se tada mogli dogovoriti da gradjani moraju da budu veseli bas onda kad su imali razloga samo za tugu, a jedinstvenu 2000. se usudili da obostrano ukradu gradjanima terajuci ih da budu malo veseli, malo tuzni, pa tako tri puta? Da li to znaci da oni bez gradjana odlucuju kada mogu zajedno da pevaju, a gradjani ne smeju po svojoj volji ni na ulicu, u setnju, u ponoc, a bez ziga na celu?
I zasto su, kad su vec tako mocni vlasnici nad gradjanima, uzeli bas Novu 2000. za odmeravanje snaga? Zasto tako jaki ne pozovu svoje vlasnistvo nekim obicnim danima da im pricaju svoje price, zasto im ne ponude, za promenu, veselje (bar u vidu ulja, secera, gradskih autobusa i lekova) svaki dan? Kada ce primetiti da snagu vise ne mogu da im pribave cak ni umetnici u njihovom vlasnistvu? Zar im one nategnute imitacije (28. i 31. decembra i 13. januara) nekadasnjih proslava nista ne govore? Gde su 31. decembra bile one stotine hiljada sa Usca i Gazimestana, gde su 28. decembra i 13. januara bile one stotine hiljada iz zime 1997? Zasto bar gradjanima bez vlasnika, a takvih je izgleda najvise, ne ostave trgove i ulice u ponoc, bez njih bi se neuporedivo lepse zabavljali. Zar zaista veruju, i jedni i drugi, da je gradjanima, posle deset godina obostranih lagarija, stvarno stalo do njihovog drustva, pa jos na Novu godinu?
Ili je greska terminoloska? Mozda i nema ovde »gradjanina« dok se, videvsi kako mu hleb ne daju a igre uskracuju, svako za sebe ne trgne makar u sebi, ne postavi pitanje: »Ma ko su bre ovi?«

Olivera Milosavljevic  



© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar