U Beogradu su redovi cesto bili redovna pojava. Pedesetih se prisecam po tome sto je mene i sestru mama vodila sa sobom kad god je cekala u nekom od beskrajnih redova radi nabavke »zivotnih namirnica« ili da bi ugrabila neki metar platna koje je placala bonovima ili tackicama. U redovima se cekalo i sezdesetih, kada je iz inostranstva stizala »retka roba«, kao sto su rolsue, tergal suknje ili suskavci, zbog kojih se pre toga islo cak u Trst.
Posle se cekalo ispred banaka da bi se uplatilo »ucesce« za novi namestaj ili »ficu«, a kasnih osamdesetih su se redovi protezali oko privatnih banaka i trznih centara da bi se ulozio novac radi ogromnih kamata koje su nudili novopeceni »bankari«.
Devedesete ce biti upamcene po redovima za gotovo sve sto nam je bilo potrebno, racunajuci i one u kojima se cekala pomoc raznih humanitarnih organizacija koje su delile »strateske namirnice« za prezivljavanje. Danas se na red ceka i kada treba da se obavi sahrana.
Dokle cemo cekati u redovima i dokle ce neki ignorisati njihovo postojanje? Nedavno je reporteru Radija B2-92 starija sugradjanka, koja je po izuzetno hladnom danu cekala u redu za ulje, na pitanje koliko joj tesko padaju cekanja u redovima, odgovorila: »Ja ne cekam ni u kakvim redovima!«