Eh, ta mladost! Uvek i u bilo cemu radikalna, ona moze biti i najprogresivniji i najdekadentniji deo jedne populacije. Ovo prvo se pocesto temelji samo na starackoj nostalgiji, a o drugom sam malo vise poceo da razmisljam nakon donosenja Zakona o univerzitetu, dok sam slusao svoje kolege kako smisljaju izgovore da ne izadju na Plato (razocarani ishodom protesta ’96/97, nepoverljivi prema studentskim organizacijama, zauzeti junskom ispitnom sezonom, iskreno nezainteresovani...). Medjutim, tema ovog teksta su neki koji su ostali na bojnom polju i koji sliku o mladima u Srbiji cine jos tuznijom. Zar ima iceg strasnijeg od studentarije koja u izazovnim vremenima odbija da se okoristi svojom mladalackom energijom i viskom slobodnog vremena, pa umesto da bude srce pobune protiv problema, postaje samo njegov delic – ogromna amorfna masa dotiranog, radno sposobnog stanovnistva? Izgleda da ima, da mogu biti, kako rece Maki na svom sudjenju »samo posledica rezima« na mnogo gori nacin.
Stav Kristine Peric iz studentske organizacije Otpor (objavljen u poslednjem broju Republike) da je ovdasnjoj mladezi nacionalizam logicno ishodiste, jer su odrastali u drzavi Srbiji, a ne u SFR Jugoslaviji, upravo ukazuje na taj mnogo gori nacin. Iako sam Otporovo drzanje na proslavi srpske Nove godine svesrdno pozdravio kao nasusni dah zdravog razuma u poredjenju sa svenarodnim nalivanjem vrucom rakijom i krljanjem nedopecenog vola na gradskom trgu u mom rodnom Cacku (hvala na pitanju, na vreme sam pobegao cak do Skoplja), ono zbijanje pobunjenog dela buducih srpskih akademaca oko nacionalizma ipak ih cini »samo posledicom rezima«.
Sta jos treba da se desi pa da shvatimo gde lezi glavni uzrok svih nasih muka u poslednjih desetak godina? Zasto je onima koji cine buducnost ove zemlje lakse da klepaju termine tipa »zdrav« ili »urbani« nacionalizam (pod ovim drugim se valjda misli na Skinhedse) u nastojanjima da podsisaju i upristoje ideologiju koja se bas ovde razotkrila u svoj svojoj nakaznosti? Ne znam, ali ako nam alternativu cine oni koji su razocarani jer su price o Velikoj Srbiji doziveli kao obecanje, a ne kao pretnju, onda to nije nikakva alternativa. Pericevu i njene saradnike bi pre svega trebalo podsetiti da najveci borci protiv nacionalistickog sunovrata ove drzave u onoj prethodnoj nisu bili Brozove uzorne posledice vec najveci borci protiv totalitarnog rezima, sto mlade koji poslednjih godina porucuju policijskim kordonima: »Idite na Kosovo« stavlja u poziciju nekadasnje »udarne pesnice partije«, poznatije kao SKOJ. Jedina razlika je u tome sto su skojevci podrzavali svog uzora koji je iz rata izasao kao pobednik. A da je i Milosevic zaista pobedio kao sto se hvali, ili bar da je bio »iskreni« nacionalista umesto sto je vodio cetiri kaznena pohoda samo iz vlastodrzackih motiva, ne znam kako bi se u tom slucaju ponasali oni mladi ljudi koji ovih dana u nacionalizmu vide jedini nacin da se osecaju dostojnim normalnog i kvalitetnog zivota.
Kao da biti samo covek ne znaci ama bas nista.