Broj 230-231

Svet

Rusija posle Jeljcina

Nesumnjivo je da danas gradjani Rusije imaju niz sloboda, prava i mogucnosti na koja nisu mogli ni pomisliti u sovjetsko vreme, kada su im i neka elementarna prava bila uskracena; istovremeno, izlozeni su velikim socijalnim i ekonomskim teskocama

Rezultati decembarskih parlamentarnih izbora u Rusiji mogu se smatrati potvrdom onoga sto se ponekad naziva »ruskim sindromom«. Naime, u ispitivanjima javnog mnenja u Rusiji poslednjih godina vecina gradjana tvrdi da je bolje zivela za vreme SSSR-a nego danas; ali na pitanje da li zele povratak SSSR-a isti ispitanici uglavnom odgovaraju odrecno.

Pomeranje ka »centru«

I pored veoma velikih ekonomskih i socijalnih problema koje gradjani Rusije imaju, Komunisticka partija Ruske Federacije a upravo ona pokusava da na ovim problemima najvise profitira nije uspela da ojaca svoje pozicije. Stavise, te su pozicije ishodom izbora dosta oslabljene, iako je KPRF i dalje najveca parlamentarna stranka. Ocigledno je da gradjanima Rusije, bez obzira na sve teskoce sa kojima su suoceni, politicka opcija koja je nudjena uz pomoc Lenjinovih i Staljinovih portreta nije izgledala dovoljno uverljivo. Tako se politicka orijentacija parlamenta znacajno pomerila ka centru, sto ce omoguciti mnogo kooperativniji odnos izmedju zakonodavne i izvrsne vlasti u Rusiji. Svakako, ovakvom izbornom ishodu doprinela je i konsolidacija velikog dela ruskog drustva oko podrske ratu u Ceceniji, kao i efikasna medijska kampanja koja, doduse, nije bila toliko usmerena protiv komunista, koliko protiv politickog bloka »Otadzbina sva Rusija« cija je vodeca licnost bivsi premijer Primakov. U takvom kontekstu za vrlo kratko vreme je snaznu podrsku obezbedio blok »Jedinstvo« iza kojeg su stajali tadasnji predsednik Rusije Jeljcin i premijer Putin, uz ociglednu potporu drzavnog aparata i nekih mocnih finansijskih struktura.
Posto u Rusiji, kao sto je poznato, deluje predsednicki sistem koji sefu drzave daje veca ovlascenja nego u velikoj vecini drugih zemalja sa ovakvim sistemima predsednik Rusije ima veca ovlascenja nego americki ili francuski za dalji razvoj Rusije predsednicki izbori su bitniji od parlamentarnih. Stoga je novogodisnja ostavka Borisa Jeljcina u korist Vladimira Putina, kao i zakazivanje predsednickih izbora vec za kraj marta (umesto juna 2000. godine) odmah bacila u zasenak parlamentarne izbore i njihov ishod. Koji su razlozi naveli Jeljcina na ovakav korak?

Cecenski »cvor«

Jedan od uzroka su, svakako, njegovi zdravstveni problemi koji su evidentni. Drugi, mnogo bitniji razlog jeste ocigledno uverenje Jeljcina i njegovog najblizeg okruzenja da jedino forsiranje i izbor Putina mogu osigurati kontinuitet vlasti kakav Jeljcinu odgovara i obezbediti dosadasnjem predsedniku siguran postpredsednicki status, pa mozda i izvestan politicki uticaj. S obzirom na to da je gotovo iskljucivi izvor snaznog rasta popularnosti Vladimira Putina njegovo delovanje prema Ceceniji, izvucen je zakljucak da je rizicno cekati leto 2000. godine, jer dotle situacija moze da se izmeni, a »efekat« cecenskog rata se moze izgubiti ili cak postati kontraproduktivan. Stoga su Jeljcin, Putin i njihovo najblize okruzenje odlucili da pozure i da iskoriste sto pre »povoljne vetrove«. Ubrzavanje izbora daje Putinu veoma veliku prednost, a pri tom prilicno demoralise i destimulise ostale kandidate, tako da neki od njih vec javno priznaju da ce u predsednickoj trci ucestvovati vise formalno, ne ocekujuci narocit uspeh. Ukoliko Putinova ekipa uspe jos i da se dogovori sa Primakovom, pa da ovaj odustane od kandidature, izbori ce se pretvoriti u iskljucivi sukob dvojice kandidata Putina i lidera komunista Zjuganova. Zjuganov poseduje garantovani deo glasova stabilnog komunistickog elektorata, ali to nikako nije dovoljno, sto su pokazali parlamentarni izbori. On je vec jednom izgubio ovakve izbore pre cetiri godine, od Jeljcina, i sada su mu sanse protiv Putina slabe, pod uslovom da se nista u politickoj situaciji ne promeni do marta. Dakle, Jeljcinova i Putinova racunica bi se lako mogla pokazati ispravnom. Ipak, posto je rec o Rusiji, treba biti vrlo oprezan, jer su zbivanja u ovoj zemlji krajnje tesko predvidljiva. Pre samo pola godine niko u Rusiji ne bi mogao pomisliti da ce Putin danas biti vrsilac duznosti, a kamoli buduci predsednik zemlje. Glavni faktor rizika za njega je velika zavisnost od toka cecenskih dogadjaja. Medjutim, u ovom trenutku je bitno i pokusati utvrditi kakvi su dublji drustveni uzroci ovih burnih dogadjaja u Rusiji, pa i Putinovog eventualnog dolaska na vlast.

Rusenje i gradjenje

O politickom nasledju tako protivrecne licnosti kao sto je Boris Jeljcin svakako ce se tek raspravljati. Pripadaju mu nesumnjive zasluge za mirnu demontazu represivnog i istorijski prevazidjenog sovjetskog sistema, kao i za uspostavljanje posthladnoratovskih odnosa, izlazak iz kruga stalnog suprotstavljanja Zapadu i napustanje okupacijskog prisustva u Istocnoj Evropi. U svemu tome istorijski je bio zapravo komplementaran zacetniku ovih promena Mihailu Gorbacovu i pored svih medjusobnih personalnih antagonizama. Medjutim, Jeljcin se pokazao i kao politicar i drzavnik koji je efikasniji u rusenju starog, nego u gradjenju novog. Primenjujuci u novoj Rusiji mnoge metode i instrumente vladanja nasledjene iz sovjetskog vremena, Jeljcin je jednim delom kompromitovao demokratske ideje i doprineo komplikovanju procesa tranzicije u Rusiji. Nesumnjivo je da danas gradjani Rusije imaju niz sloboda, prava i mogucnosti na koja nisu mogli ni pomisliti u sovjetsko vreme, kada su im i neka elementarna prava bila uskracena; istovremeno, izlozeni su velikim socijalnim i ekonomskim teskocama. Neke od njih su, ocigledno, bile neizbezne, jer je demontaza sovjetskog komunizma verovatno jedan od najslozenijih procesa u ljudskoj istoriji. Ali, neke su se krajnosti, svakako, mogle izbeci drukcijom politikom. Jeljcinovi reformatorski potencijali su se, u odredjenom momentu, iscrpli, posle cega je pre svega tezio ocuvanju i ucvrscenju vlasti, a manje vodio racuna o sustini i pravcima procesa demokratizacije i tranzicije. I u takvim okolnostima Rusija je presla tacku sa koje je jos bio moguc povratak na stari sistem; medjutim, formiran je jedan hibridni sistem koji predstavlja kombinaciju demokratije, oligarhije, populizma i autoritarizma. Takvo stanje nasledjuje Vladimir Putin. Pri tom, svakako vrlo znacajnu demokratsku tekovinu nove Rusije predstavlja cinjenica da se Jeljcin sam povukao i da deluje ustavni mehanizam smene i parlamenta i sefa drzave, sto je veliki korak u odnosu na raniju praksu i u SSSR-u, a i u carskoj Rusiji.

Izgledi Putina

Putinov osnovni cilj ce biti konsolidacija vlasti. Iza njega, ocigledno, stoji znacajan deo finansijsko-oligarhijskih struktura, drzavnog aparata i vojno-obavestajnog vrha koji smatra da posle vise dosta burnih godina treba stabilizovati vlast u zemlji, kao i sopstvene stecene pozicije. Osnovni pravac Putinove delatnosti ce stoga biti kombinovanje demokratizacije i delovanja trzisne ekonomije sa snaznijom ulogom drzave i drzavne kontrole. Radi se, po svoj prilici, o profilisanju neke vrste specificnog ruskog drzavnog kapitalizma, u skladu sa vrlo prosirenom tezom o tome da je Rusiji, s obzirom na istorijsko iskustvo i sovjetsko nasledje, neophodan period kontrolisanog autoritarnog formiranja novog sistema uz postepeno uvodjenje demokratskih mehanizama. Svakako se pri tom nece dirati u svojinu i u osnove sistema trzisne ekonomije, ali ce se teziti vecoj drzavnoj kontroli i efikasnijem delovanju drzavnih mehanizama, ne samo u ekonomiji, vec i u drugim domenima drzavne vlasti, ukljucujuci i armiju. Pri tom ostaje otvoreno pitanje istinske politicke orijentacije i vizije samog Putina koji je, ocigledno, pragmatican tehnokrata i efikasan administrator, ali i dugogodisnji pripadnik takve represivne strukture kakav je bio KGB. Mada se danas u Rusiji smatra da je pripadnost mladjim generacijama ove sluzbe pre svega garancija profesionalizma i efikasnosti, ostaje pitanje koliko su politicari, potekli iz takve sredine, objektivno optereceni prirodom same njene delatnosti bez obzira na moguci stepen licne politicke transformacije.
Drugi bitan element Putinove politike vezan je za cinjenicu da se cecenski rat pokazao kao iznenadjujuce uspesno sredstvo sticanja popularnosti. Uzroci tog rata su, svakako, politicki i istorijski mnogo stariji i slozeniji, ali je vidljivo da su Jeljcin i Putin pronasli nacin da, u uslovima ozbiljnih ekonomskih problema, stavljajuci akcenat na reafirmaciju armije, militarizma i naglasene vojno-patriotske retorike, ojacaju svoje pozicije. Posto u takvoj situaciji mnogi stanovnici Rusije ocigledno pokazuju sklonost da svoje svakodnevne teskoce identifikuju sa oslabljenim medjunarodnim polozajem i uticajem zemlje iako je, zapravo, bas politika odrzavanja statusa supersile odlucujuce podrivala ekonomsku moc i zivotni standard stanovnika SSSR-a Putin ce se, vrlo verovatno, i dalje drzati ideje o delimicnoj reafirmaciji ruske velikodrzavne politike, uz odgovarajucu propagandu i izvesno zaostravanje odnosa sa Zapadom. Istovremeno, on se svakako nada da ce ove procese moci da zadrzi pod kontrolom, jer bi preterano zahladjenje odnosa sa kljucnim partnerima dovelo u pitanje osnovne uslove daljeg sprovodjenja reformi i resavanje ekonomskih problema Rusije. Zbog toga ce se Putin truditi da pazljivo balansira dajuci stranim partnerima garancije daljih trzisnih reformi i bezbednih ulaganja, predstavljajuci pri tom rat u Ceceniji upravo kao uslov konsolidacije i stabilizacije stanja u Rusiji. Sto se tice reakcije Zapada, Moskva izgleda procenjuje da je, i pored svih nesporazuma, Putin kao predsednicki kandidat najprihvatljiviji za Zapad, i da ce tamo biti shvaceno da je jacanje nacionalnog, vojnog i velikodrzavnog elementa u ruskoj politici neophodno radi suzbijanja uticaja komunista, sovjetskih nostalgicara i drugih snaga koje se Putinu vise ili manje suprotstavljaju. Dugorocna konsolidacija reformskih snaga morala bi odgovarati i Zapadu, bez obzira na trenutne probleme u medjusobnim odnosima, pa se u Moskvi nadaju da ce to postaviti odredjenu granicu nezadovoljstvu zbog cecenskog rata.
Sve u svemu, Putin ima veliku sansu da postane predsednik Rusije, ali ga prate i mnogi rizici koji zahtevaju znacajan oprez u prognozama. Ukoliko bude izabran, Putin bi mogao obeleziti jedan prelazni period izmedju Jeljcinovog pocetnog i protivrecnog procesa formiranja postsovjetske Rusije i jednog stabilnijeg perioda kada ce kljucne poluge vlasti preuzeti ljudi i politicke strukture modernije demokratske orijentacije neopterecene sovjetskim nasledjem.

Vladimir Veres  



© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar