Nema sumnje da je bivsi predsednik Bugarske Zeljo Zelev, najpoznatiji disident iz vremena komunisticke diktature Todora Zivkova (u americkom predgovoru njegove poznate knjige Fasizam uporedjuju ga sa Djilasom, s tom razlikom sto nije dozvoljavao da se njegovo delo stampa u inostranstvu), utro put kojim je danas krenula Bugarska – put Evrope i NATO-a. Mada je doslo do razlaza izmedju njega kao osnivaca Saveza demokratskih snaga (SDS) – sada vladajuce koalicije u nama susednoj drzavi, i nove garniture, Zelev ostaje znacajna figura Balkana. U eri nacionalisticke euforije na nemirnom poluostrvu (pojava Milosevica, Tudjmana, Izetbegovica...) samo je falio jos jedan ostrasceni nacionalista pa bi se o ovom prostoru moglo govoriti samo u pluskvamperfektu. Nasuprot gore spomenutim »ocevima nacija« Zelev je prvi izasao sa idejom gradjanskog drustva, priznao Makedoniju i, otvoreno se moze reci, izazvao gnev u balkanskoj nacionalistickoj struji. Prvi je pruzio ruku etnickim grupama (Turcima, Ciganima), kooptirao ih u prvu postkomunisticku vladu Bugarske, bez obzira sto ona nije bila dugog veka.
Razlaz sa sadasnjom vodecom garniturom SDS-a ne umanjuje njegov znacaj jer kasniji dogadjaji potvrdjuju da je jedini put Bugarske integracija u Evropsku uniju, sto ce reci stvaranje gradjanske drzave i potpuno oslobadjanje od istorijskog nasledja prema kojem Bugarska moze opstati iskljucivo kao nacionalna drzava.
Pocetak pregovora o ulasku Bugarske u EU, 10. decembra 1999. u Helsinkiju, oslabio je i negativan odnos javnosti prema ne tako brojnim nevladinim i gradjanskim organizacijama i one se sve vise prihvataju kao deo moderne drzave, sa sve vecim uticajem u drustvu. U Bugarskoj za sada nema gradjanskih parlamenata.
Ipak, napredak je vise nego ocigledan. Dzordz Soros i njegovo »Otvoreno drustvo«, svojevremeno nepopularan u Bugarskoj jer je njegova Fondacija finansirala projekte o obrazovanju Cigana i njihovu integraciju u zajednicu, nije vise nepopularna licnost. Naprotiv. Tako je i sa ostalim fondacijama koje se pojavljuju iz dana u dan. Otpora jos uvek ima, ali oni su sve slabiji i beznacajniji.
Sadasnji predsednik Stojanov i premijer Kostov, za sada, mudro vode Bugarsku putem gradjanske demokratije. Posle Zakona o nacionalnim manjinama u kojem se priznaju samo individualna, ali ne i kolektivna prava manjinama, Evropska unija je Bugarskoj jasno predocila da mora doneti novi zakon o manjinama koje ukljucuju i pravo na formiranje politickih partija na nacionalnoj osnovi, odnosno etnickom principu, sto je do sada Ustavom bilo zabranjeno. Verovatno je kosovsko iskustvo odigralo ulogu da se susedi ponasaju onako kako su se ponasali do sada, plaseci se etnicke i verske homogenizacije. Osim toga, i turska manjina (ili Turci–Pomaci kako ih nazivaju u Bugarskoj) okupljena oko svog lidera Ahmeta Dogana pokazala je zrelost i kooperativnost u proteklom periodu.
Sve u svemu, podstrek koji oznacava pocetak pregovora o ulasku Bugarske u Evropu i oko kojeg je postignut gotovo potpuni narodni konsenzus (osim krajnje levice i krajnje desnice) vodi ovu zemlju u pravcu moderne drzave gradjanskog tipa, a ne prema amorfnim zajednicama u kojoj su verska i druga trvenja dominantna. Volja za stvaranjem gradjanskog drustva postoji, uprkos nekim disonantnim tonovima koji su, na srecu, bez ikakvog uticaja na bugarskoj politickoj sceni.