Djerdj Konrad

I veceras, kao na pocetku svake duge noci, zelim vam dobro raspolozenje à la hongroise.
»Boze podari Madjare, veseljem, obiljem« – ovako glasi prvi stih madjarske himne.
Covek moli Boga za malo veselja kad je ojadjen, nesrecan.
Na pocetku ovog dugog vikenda vi se, moje dame i gospodo, suocavate s jednom humanitarnom madjarskom okupacijom. 
Akademija i njeni gosti ucinice sve da ova okupacija ne ostane u losem secanju; stavise, inicirace preduzimanje daljih uzajamnih vazdusnih i kopnenih operacija slicne vrste.
Pred nama je veceras teska artiljerija savremene madjarske knjizevnosti, municije imaju na pretek, nakon njihovog dejstvovanja nijedna usta nece ostati neosmehnuta.
I kao sto su dosli, tako ce i da odu, nasa Akademija se zalaze za ovakvu vrstu okupacije, za ovakav nacin saradnje medju gradovima.
Zajednicka karakteristika veoma razlicitih pisaca koji ce veceras ovde da nastupe jeste izuzetna ostrovidost: tesko je bilo koga od njih zavesti, s lakocom proziru velike reci.
Ta vrsta obaveze sastavni je deo njihovog zanata, tamo gde su ljudi masovno i bezobzirno varani, odbrana je instinktivna.
Za crni humor potrebna je i crnina tragicnih dogadjaja, ali naravno ne direktnih, nego njihova imaginarna slika. Ako je covek gotovo neprekidno bio izlozen svakojakim iznenadjenjima, i ako su ta iznenadjenja bila bolna, veoma bolna, ova iskustva su u Podunavskom basenu pustila duboke korene.
Siroka je amplituda izmedju placa i smeha, izmedju stradanja i praznovanja, svaki od nasih vecerasnjih gostiju zna nesto neponovljivo o ovom bivstvovanju izmedju krajnosti. Ako covek voli crni humor na nacin kao sto voli italijansku espreso kafu, u tom slucaju potrebno je jos nesto sto je Misa Spoljanski – da je ziv, ove godine bi navrsio stotu – oznacio kao »es liegt in der Luft was idiotisches...«.
Bombe se baskare u vazduhu, slusam radio, najmocniji covek na svetu obecava da ce ih jos neumoljivije bacati na gradove u kojima zive moji prijatelji koji nisu nista vise krivi nego mi.
Primetio bih samo toliko, da mu ja to nisam dozvolio. Da li ste mu mozda vi dozvolili? Mada isprva nisam imao nameru da vas veceras podsecam na rat, dopustite mi samo da vas zamolim da razmislite: da li je dozvoljeno, u vidu odmazde za pocinjena ubistva, da ubijamo druge, i to one koji nisu ubijali?
Prirodno je sto umetnik ne odobrava krvave, brzoplete postupke. Automatizovano ubijanje je brz posao, umetnost je spora, poput vaspitavanja dece. Kazna moze da priceka, ali spasavanje unesrecenih, pomoc u hrani i lekovima – ne moze. Mogli bismo preporuciti humanitarnim borcima, vladama ovako zdusno angazovanim na zastiti ljudskih prava, da za humanitarnu pomoc izbeglicama izdvoje samo onoliko novca koliko staje jednodnevno bombardovanje, sasvim precizno, pet stotina miliona dolara.
Ne mogu, naprosto, da ne mislim o tome, mozda zbog toga sto nam se sve to dogadja u neposrednom susedstvu, ali ne-videti, ne-cuti, ne-misliti – takodje je veoma tesko. Sta da radi covek sa svojim pitanjima? Sta da radim s ovom glavom, kada nece da prihvati onaj nadmeni govor sa kojim se opravdavaju rdjave vesti? Na koju stranu da plivamo u poplavi retorike? Gde su nestali pouzdani i lucidni argumenti? Otkud to da simpaticni i pametni ljudi odjednom izjavljuju kolosalne gluposti? Da li je to neka epidemija, slicna onoj koja je harala pre desetak godina u nekadasnjoj Jugoslaviji?

Danilo Kis mi je tada rekao da su se svi najednom pretvorili u nosoroge. Setimo se Joneskoovog komada u kojem se usled neke zagonetne bolesti ljudi pretvaraju u krda podivljalih, jednako mislecih nosoroga. U svakom slucaju, i Joneskoov komad, i nacin na koji je predocio to preobrazavanje su – sjajni.
Narocito bi, draga gospodo, prilikom jutarnjeg brijanja, pred ogledalom trebalo brizljivo proveravati ne probija li se vec kroz crte naseg lica njuska joneskoovskog rinocerusa. U Jugoslaviji su se svojevremeno mnogi – manje oni inteligentni, vec pretezno oni glasniji – preobrazili u etnicke nacionaliste. Jesmo li se sada mi preobrazili u NATO–nacionaliste? Sto puta smo jaci, pa ipak ne mozemo da ih porazimo? Neki radikalni humanisti, pak, vec ovako zbore: opak, zao, besan, gresan narod, ne razume da mu zelimo dobro, nema druge, nema alternative, treba ih sabiti u zemlju u ime solidarnosti evropskih naroda.
A posle cemo im pomoci da ponovo stanu na noge, malo cemo ih usput prevaspitati. Dame i gospodo, predlazem da ponovo procitamo dramu Ezena Joneskoa pod naslovom Nosorog.
Zweispältig, ambivalentan – kaze jedna ceska spisateljica, precizirajuci stav svojih kolega prema jugoslovenskom ratu. E, pa to je minimum sto se ocekuje od jednog pisca – ambivalencija, paradoks. To je nas posao. Jer, kome se dopada kada podivljali i naoruzani Srbi proteruju, a ponekad cak i ubiju, nezasticene Albance? Kome se dopada kad na nama slicne gradjane padaju bombe, bez obzira na to sto one nisu njima namenjene, vec nekoj zgradi u blizini? Kome se dopada etnicko ciscenje? I kome se dopada bombardovanje?
Naivan covek ce reci da mu se nista od toga ne dopada.
Samosvesna NATO-elita pak kaze da, kao kaznu za prvo, odobrava ovo drugo. Da ljudi koji ne razmisljaju mnogo ovako misle, takodje je jasno. Ali, da su ljudi ciji je posao da razmisljaju postali pristalice bombardovanja – to nas ipak cudi. Ili bas i ne bi trebalo toliko da nas cudi?
Priseticemo se da su neki od ovih intelektualaca, u svojim mladjim godinama, na pocetku svojih karijera, odobravali prevaspitavanje kineske inteligencije – sto je bilo samo eufemizam za koncentracione logore. Sada bi oni hteli da prevaspitaju – mozda bas u nekom logoru za prevaspitavanje – citavo jugoslovensko drustvo. Naravno, prilicno je tesko uspostaviti jedan tako veliki logor u kojem ce vladati strah. Imam utisak da ovi radikalni pedagozi jos nisu sedeli u sklonistu za vreme bombardovanja.
Uveren sam da necu biti daleko od istine budem li rekao da je polovina svih zrtava u jugoslovenskom ratu stradala od naoruzanih Srba, a druga polovina od vazdusnih udara koje je preduzeo NATO. Prvima je bilo potrebno dosta rakije, drugima hladna i precizna inteligencija. Naivni moral se distancira i od jednih i od drugih. I stidi se, nadasve. Gde li se kurvaju nase reci? Nase bombe imaju efekat bumeranga – one su ovde, kod kuce, porusile svetle gradjevine pojmova i vrednosti.
Ko ce da vrati smisao recima kada se u Evropu vrati, mozda opet samo privremeno – mir?
Veoma je lepo sto se politicari biraju, ali to ne znaci da su time i pelcovani protiv glupog govora i glupih odluka. Treba ih staviti pod duhovni nadzor.
Ovoga proleca ne uspeva nam da se smejemo. Dame i gospodo, mozda cemo uspeti na jesen.
 

Dame i gospodo, oprastajuci se od krsa i suta i pozdravljajuci pocetak izgradnje brizno zamisljenog novog zdanja, stojeci na ovom za sada prilicno pustom gradilistu na Pariser-placu, odajemo postovanje i zahvalnost svim dobrociniteljima Nemacke akademije umetnosti kako na najvisim, tako i na skromnijim polozajima, kako onima koji su doneli neophodne odluke, tako i onima koji su animirali javno mnenje, strucnjacima i, ne u poslednjem redu, vrlo uvazenim poreskim obveznicima – zahvaljujuci njihovom razumevanju, podrsci, odlukama, zahvaljujuci njihovom napornom radu, na ovom praznom prostoru izrasce uskoro jedna staklena palata.
Zahvaljujemo se nasim gostima sto su se pridruzili nasem skromnom slavlju i sto u ovom buducem zdanju vide i plodove vlastitih napora. Molimo stoga gospodina gradonacelnika da u ime grada Berlina, gospodina predsednika vlade da u ime pokrajine Brandenburg i gospodina ministra za kulturu da u ime Savezne Republike prime nasu duboku zahvalnost.
Odajemo ovom prilikom postovanje i novim susedima koje, istovremeno, smatramo i licnostima, i institucionalnim simbolima, jer zdanja hotela i banke, ambasade i parlamenta nisu samo zgrade i ljudi, nego ujedno i gusto zbijeni snopovi znacenja, kao sto je to i Akademija – ona predstavlja nesto vise no sto smo mi sami, koji smo se ovde okupili, ona je samostalna metafora u susedstvu Brandenburske kapije, ispod cijih cemo se lukova, za nepune dve godine – budemo li zivi – uz zvuke fanfara provozati u kicenim kocijama, i umetnici ce zauzeti svoje dostojno mesto medju respektabilnim susedima, a da njima od toga ne usfali ni vlas kose sa glave.
Umemo da osvajamo i da zaposedamo tako da nam okupirani s osmehom aplaudiraju. Ne bi bilo lose da nas primer slede i generalstabovi! Obecavamo da cemo biti dobri i gostoljubivi susedi. Nismo bas narocito skromni. Vec vise hiljada godina poduzimamo pohode zavodjenja vodjeni aksiomom da je jedini efikasan nacin vrsenja uticaja duhovno opkoljavanje, slicno igri go. U odnosu na to, frontalni sukobi daju rezultate otprilike slicne ceonom sudaru dvaju automobila na drumu. Ali ako vec pominjem ovakve bucne stvari, nije cudo sto mi na pamet padaju letece masine za ubijanje, bombe, rakete, tenkovi, automatske puske, ovi realisticno-humanitarni modni rekviziti za sezonu prolece–leto 1999. godine.
Pomenuo bih da moj novosadski prevodilac u ovom casu, 3. maja pre podne, kada pisem ovaj kratki govor, sedi gusen oblacima otrovnog dima pred svojim kompjuterom i prevodi tekstove iz zemlje koja je saucestvovala u izazivanju tih otrovnih oblaka.
Eto sta je dobio od ujedinjenih demokratija za to sto je vredno prevodio vredne tekstove. Govori se vec o hiljadama, a ne o stotinama nasilnih smrti, rec je o ubistvima koja ce ostati na nasoj dusi. Zrtve nasih oruzja su vecinom apsolutno neduzni ljudi koji nemaju veze sa nedelima koja se pominju kao razlog upotrebe oruzja. Cudim se svojim savremenicima koji ciste savesti odlaze iz veceri u vece na pocinak.
Da li ce ova godina biti u hronikama zabelezena kao godina velike hipokrizije? Zaista je steta sto se ovaj vek zavrsava ovako kako se zavrsava. U svakom slucaju, imamo o cemu da razmisljamo. Mozemo da razmislimo o tome, na primer, u koga i u sta mozemo od sada verovati, kakvi su, zapravo, moralni principi na kojima nase drustvo pociva. Ubili smo, brze-bolje, stotine i hiljade neduznih, a s druge strane hocemo da na celoj planeti ukinemo smrtnu kaznu. Znamo da ce ispod novog zdanja Akademije, na tri sprata ispod zemlje biti smesteni depoi njene arhive.
Duboko ispod nivoa nasih temeljnih nacela nalazi se istorija. Akademija sluzi, izmedju ostalog, da umovi koji ne reprezentuju nikoga drugog osim same sebe, da umetnici podjednako skloni da razmisljaju i umom i srcem, podjednako skloni i logici i slutnji, temeljito promisle vec i po svom karakteru skoro neresiva pitanja zivota i smrti, pitanja koja predstavljaju nezaobilazne moralne izazove, i da ih shvate dublje i preciznije od postojecih interpretacija.
Najnovije iskustvo ucvrstilo me je u uverenju da su pioniri razumevanja preko potrebni. Moralno razumevanje je, medjutim, samo deo estetickog shvatanja, kao sto je i ubistvo samo epizoda u sveobuhvatnom pogonu smrti. U umetnickom razumevanju tinja jedna tajna, koja ima snagu besmrtnosti, i retka remek-dela cini bezvremeno i nezastarivo razumljivima i vazecima. Moguce je ovu tajnu nazvati i umetnickom formom, ali bojim se da smo na ovaj nacin samo tautologijom resili problem. Nije nemoguce ni to da smo suoceni sa nekim neodredivim oblikom mudrosti koju dobra dela, makar na trenutke, ubrizgavaju u nas.
Mi smo cuvari ove tajne koja izmice svakom pokusaju definisanja, i mi odrzavamo i u najgrubljim, najmutnijim vremenima veru da istinsko delo tek treba da se rodi, i da zbog toga strazari na kapijama moraju da budu budni kada pridoslica pokuca na njima.

* Uvodna rec Djerdja Konrada, predsednika Nemacke akademije umetnosti Berlin Brandenburg, u petak, 7. maja 1999. godine, na knjizevnoj veceri nekolicine najboljih madjarskih pisaca u svecanoj sali Akademije.
**Govor Djerdja Konrada na svecanosti polaganja kamena-temeljca nove zgrade Nemacke akademije umetnosti na berlinskom Pariser-placu, 8. maja 1999. godine.