Broj 230-231

Hronika

Opreznije rukovanje recima

U 226. broju Republike (115. 12. 1999), u clanku »Pisci jesu savest covecanstva«, gospodin Ilija Marinkovic, polemisuci sa ranije objavljenim tekstom Herte Miler, pise izmedju ostalog o Poljskoj, navodeci me na pokusaj polemike sa nekim njegovim tvrdnjama. Gospodin Ilija zivi u mom gradu, ali sam odlucila da komuniciram sa njim preko Republike, jer na taj nacin komuniciram i sa citaocima Republike.
Protivnike tranzicije i integracije sa Evropskom unijom, dosta brojne u zemljama bivseg bloka, gospodin Marinkovic zove »komunonostalgicarima«, a razloge tog stava vidi u razocaranju u nove vladajuce elite koje su »izdale obecanja i ideale nekadasnjih disidenata i demokratske opozicije«. O razocaranju se zaista i radi, ali mnogo prizemnijem od ideala i povezanim ne samo sa nostalgijom za komunizmom.
Gospodin Marinkovic karakterise poljsku dnevnu stampu na osnovu pisanja o »srpskom pitanju« (navodnik moj) i intervenciji NATO-a (prema mom misljenju, za takve ocene mnogo je vazniji odnos prema najbitnijim domacim problemima i zbivanjima) i navodi dva primera: dobar i los. Dobar je Tribuna, a los Gazeta Viborca. Pohvale Tribune ostavljam gospodinu Iliji to nije nikad ni bio moj list. Ja citam Gazetu, pa cu o njoj. Gospodin Marinkovic zove je »trubom NATO-a«, koja »vec deset godina gradi image Srba kao najkrvolocnijeg i najomrazenijeg naroda Evrope«, previdjajuci mnoge tekstove koji se ne uklapaju u gorenavedenu ocenu, izmedju ostalog clanke mnogih srpskih autora, a za vreme bombardovanja redovni feljton glavnog urednika te iste Republike u kojoj objavljuje svoj tekst. Previdja ozbiljne analize nove uloge NATO-a (koje nalazi u Tribuni), previdja cak izjave visokih funkcionera jugoslovenske ambasade. Sa tvrdnjom da se Gazeta sluzi falsifikatima necu polemisati, jer to zahteva dokaze i od mene i od gospodina Marinkovica.
Kao glavni krivac pojavljuje se Adam Mihnjik koji je napravio od Gazete Viborce gorepomenutu trubu. Taj isti Mihnjik je 1991. godine govorio na Terazijama da rec ubija prva, onda kada su vec ubijali meci. I bio je obilno citiran u Beogradu.
Jeste, rec ubija prva, sto se narocito dobro vidi u slucaju jugoslovenskih ratova (ovih od 1991) i srpske uloge u njima ako ne zbog neceg drugog, onda bar zbog brojcane prevage. Gospodin Ilija pise o ljudima koji danas dele lekcije, a nekad su mahali crvenim knjizicama. Ali sada nije najbitnije ko je i kada mahao partijskom knjizicom, a ko cucao u zatvoru. Sada je vazno ko je mahao stranicama izvadjenim iz istorije Srbije (i bivse Jugoslavije) i nije ih ostavio ni onda kada je video gde je to dovelo narod, kada je video rat. O tome je pisala Gazeta Viborca.
Gospodin Marinkovic pominje »ignorante« koji da skratim citiranje »ponavljaju tvrdnje o Srbima kao najvecem zlu na Balkanu«, a nista ne znaju o istorijskim cinjenicama vezanim za bivsu Jugoslaviju. Istina je da bi ove istorijske cinjenice mogle nesto objasniti, ali cinjenice koje nas danas interesuju su ove od 1991. do 1999. godine, nadajmo se samo do 1999. Ovih je godina na Balkanu trajao rat i vrsen je zlocin, nazalost, pocinioci su velikim delom srpske nacionalnosti. Naravno da se ne mozemo sa tim pomiriti, bez obzira ko su zrtve a ko su dzelati. I o tome pise Gazeta Viborca.
Gospodin Marinkovic okrivljuje demokratsku inteligenciju u Jugoslaviji da »nije pruzila sinteticku definiciju perioda 19451989« i zahteva da »spremni na samobicevanje« i »samokriticari« pokazu prstom na domace i strane kreatore »novog jugoslovenskog poretka«. U tome sto ja citam iz pera velikog dela demokratske srpske inteligencije nalazim mnogo konkretniji poziv: na imenovanje krivaca za rat, nalazim i samo imenovanje. To je prvi korak da se ne dozvoli opterecivanje naroda krivicom, jer ne postoji kolektivna krivica.
Da se i ja na kraju nadovezem na Mihnjika: rec ubija prva. Rec, ovo nevino malo vazduha iz pluca, pokrenula je na Balkanu rat. Rec je pakleno oruzje i treba se njom sluziti veoma savesno i onda kad se sopstveno gnezdo velica i onda kad ga se kalja. Za razliku od ptica iz poljske poslovice koju citira gospodin Marinkovic, mi, ljudi, sporazumevamo se recima.

Varsava, 28. 12. 1999.

Magdalena Petrynska    

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar