Broj 230-231

Zbivanja

Snaga drustva i sila vlasti

Nebojsa Popov

Cinjenice zivota vec godinama najvise svedoce o smrti: ljudi, gradova, drzave, i o zamiranju privrede, kulture, drustva. Govori se cak i o bioloskom nestanku citavog naroda. Istovremeno, propaganda rezima sili nas da verujemo da sve ono sto ugrozava i zatire normalan zivot potice od spoljnih i unutarnjih neprijatelja.
Ko god oseca i shvata dubinu procepa izmedju cinjenica zivota i rezimske propagande ne moze da izbegne pitanje o izlazu.

Sirovo iskustvo

Uprkos svoj surovosti rusenja i razaranja, drustvo nije nestalo. I dalje postoji nekakva privreda, nekako rade poste, skole, bolnice... Postoji, dakle, neka snaga drustva koja odoleva razornoj sili vlasti. Povremeno se ukazuje i delotvorna, a ne samo defanzivna, snaga drustva. Ona je, prisetimo se, najsnaznije izrazena krajem 1996. i pocetkom 1997. godine, kada su demokratska opozicija i pokreti gradjana i studenata izvojevali pobedu na lokalnim izborima u najvecim gradovima Srbije i svojom snagom primorali vlast da prizna te izbore. Nesto slicno dogodilo se i 1999, jos tokom NATO bombardovanja i neposredno potom. I u gradovima koji se smatraju tvrdjavama rezima Leskovac, Krusevac i Valjevo, na primer, a ne samo u »najopozicionijem« Cacku desetine hiljada gradjana pobunile su se protiv rata, i protiv domacih ratovodja, a za postovanje vlastitog prava na zivot.
Ova iskustva, medjutim, nisu valjano artikulisana. Rezim, onakav kakav jeste, silom sprecava svaku artikulaciju nezadovoljstva vlascu. Opozicija se pokazala nedoraslom zamahu trenda promena, narocito onaj njen deo koji je impresioniran vladajucom ideologijom (etnonacionalizma), samom silom vlasti i nalazi svoje mesto u »drp-sistemu«. Vodja najvece opozicione stranke je »raspustio« vodjstvo koalicije Zajedno posto ga partneri nisu priznavali za neprikosnovenog vrhovnog komandanta, »svoje« kadrove sprecava da saradjuju sa drugima, da bi ubrzo potom usao u vladu (i jos brze iz nje izasao). Ni u vreme uspona koalicije Zajedno, niti u vreme njene krize i raspadanja, sve do danas, nema analiza i razgovora, cak ni na univerzitetu, o tome sta se desavalo. A bez analiza i dijaloga nema ni preispitivanja i korigovanja konkretnih oblika delovanja.
Ostaje, ipak, sirovo iskustvo kao svedocanstvo o snazi drustva. Ono se, kako to obicno biva kada preovladjuje »oralna istorija«, moze preuvelicavati, poput legendi o neizmernim prirodnim bogatstvima, ali moze biti i polazna gradja za racionalnu artikulaciju ideja, vrednosti i interesa pojedinaca, grupa i citavog drustva.

Od sile vlasti ka vlasti sile

Vlastodrsci koji ne priznaju izbornu smenu vlasti, ocigledno, vise drze do sile vlasti nego do snage drustva i njegove autonomije. Dok su sigurni u svoju vlast, spremni su i za izvesna popustanja, ali samo do one crte od koje pocinje demokratija. Dopustaju cak i privid slobode stampe, stranackog pluralizma i parlamentarizma, ali cim osete snagu drustva i autonomije njegovih delova, pribegavaju sili. Sila postaje sve brutalnija s vracanjem rata »kuci«, u Srbiju. Represivnim zakonima o univerzitetu i informisanju, donetim 1998. godine, sila je dobila novi zamajac. Silom se zaostrava sukob i sa svetom i sa domacim »izdajnicima«.
Pored ideoloskog, propagandnog i administrativnog nasilja, na delu je i puko fizicko nasilje. Nizu se ubistva i mocnih licnosti. Jedno od njih utiskuje ovih dana snazan pecat trendu pretvaranja sile vlasti u vlast sile. Ubistvo Zeljka Raznatovica Arkana pokazalo je da i oni koji se smatraju najsilnijima mogu biti unisteni silom, da drzava nije kadra da valjano rasvetli i sankcionise zlocin, da je u »ratnim godinama« ozivela idolatrija ratnih junaka (»vitezova«) koji se slave kao oslobodioci i humanisti, uprkos optuzbi za zlocine i kriminal. Pokazalo se, takodje, i da se deo »narodnih masa« identifikuje s takvim junacima (»crnim biserima«). Povrh svega, nadiruca vladavina sile smatra se »stanjem redovnim«. Naime, pokojnom komandantu SDG, Arkanu, njegov djeneral Pelevic je, na groblju, podneo »raport« u kojem, mogli smo to cuti i videti na televiziji, veli da je »stanje redovno« da bi, posle izvesne pauze, rekao »razumem«, kao da odgovara na poruku iz groba. Zaista, i bez bizarnih detalja, mozemo neposredno da posmatramo kako bezakonje prerasta u bezvlasce i vladavinu sile, i to se smatra »stanjem redovnim«.

(Ne)odgovornost

Nevolje koje su nas ovih godina snasle verovatno nas cine donekle oguglalim, ne samo na stradanje drugih nego i na sopstvene udese. Ponekad izgleda kao da je zaista sve u redu: nekako funkcionisemo, nizu se i razne priredbe, festivali, dele se nagrade i odlikovanja... I oni od kojih bi se ocekivala veca ozbiljnost opozicija i alternativa vise pokazuju neku neobicnu zivahnost i radost druzenja negoli odlucnost u delovanju. Primerice, sastanak lidera preko 10 opozicionih stranaka, 10. januara, danima prate izrazi radosti, ne samo gradjana, narocito samih lidera a i izvesnih krugova u svetu, pre svega zbog toga sto, eto, vodje opozicije mogu i da se ne svadjaju. Nizu se sastanci u zemlji i svetu. Pricaju o objedinjavanju, a istovremeno forsiraju zasebne »kolone«. Najavljuju da ce traziti podrsku od naroda, ali jos se ne zna tacno ni za sta, ni kako, ni kada, niti kako ce steci poverenje gradjana i uvecati snagu drustva.
Svakako, dobro je sto se opozicija sastaje i dogovara; bilo bi dobro da sa njom i vlast normalno razgovara. Ali, stvari teku mimo i protiv lepih zelja. A kuda teku, i kako se moze izbeci jos gore stradanje, i kako se moze odlucnije krenuti u promene, o tome jos nema ni ozbiljnijih razgovora, a kamoli dogovora. A na mitinzima i demonstracijama dijaloga ne moze ni biti.
Razgovora i dogovora o promenama, dabome, moze biti samo medju onim akterima koji preuzimaju odgovornost za buduca zbivanja, kao i za sadasnje stanje, a narocito za vlastite greske.
 
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar