Broj 230-231

Dogadjanja

Izmedju trona i oltara

Sto se pak tice crnogorske drzavne samostalnosti, sve ukazuje pa i zbivanja oko Crkve da su na pomolu jos dramaticnija zbivanja

Poslednjeg dana oktobra »na Lucin dan« 1998. obnovljena je Crnogorska pravoslavna crkva i vest je odjeknula kao senzacija, iako su svemu prethodila uistinu burna zbivanja i na crkvenoj i na politickoj sceni. Godinu dana nakon toga novoustoliceni mitropolit crnogorski g. Mihailo je primljen kod zvanicnika Vlade novi momenat u dramaticnim zbivanjima je registracija CPC u »Odjeljenju bezbjednosti« na Cetinju. Nesto se dogodilo nakon osamdesetih godina, ali to je prvi momenat sa nekim nepoznanicama dogadjaj je imao iskljucivo politicke reperkusije. Videlo se to po badnjacima lozenim na dva mesta, koji su, da nije bilo impresivnih policijskih snaga, mogli biti i krvavi. Na cisto crkvenom planu mnogo novine nema prema »kanonskoj« istorijskoj logici »svaka drzava mora imati svoju crkvu«, ali problem za sada nema tu dimenziju. »Crkveno« pitanje je postalo ulog u politickim razracunavanjima, govorilo se da je »ugrozen opstanak vladajuce koalicije«, sto je razreseno pre nekoliko dana pomenutom registracijom CPC i njenim ozvanicenjem. Sto se pak tice crnogorske drzavne samostalnosti, sve ukazuje pa i zbivanja oko Crkve da su na pomolu jos dramaticnija zbivanja.
Zbivanja oko SPC i CPC ne predstavljaju primer klasicnog »raskola«. Izmedju vernika u Crnoj Gori i vernika u Srbiji nema dogmatskih razlika, niti vecih kanonskih smetnji, a nije nepoznato da u jednoj drzavi mogu postojati to imamo u Bugarskoj i Ukrajini i drugde na pravoslavnom Istoku u novije vreme i dve pa i vise crkava. Problem je cisto politicki autokefalnost je shvacena kao nesto sakralno sto ona zapravo nije buduci da je princip organizacije crkve u drzavi, koji se resava kao »status« ustavom drzave. Na crkvenom planu sve se za sada svodi na ono sto je u istoriji Crkve poznato kao odnos izmedju trona i oltara, odnosno kao odnos izmedju Crkve i drzavne moci, pri cemu je novo samo to i tu se problem komplikuje da su obe crkve u Crnoj Gori prihvatile ovu dnevno-politicku logiku. Iz te cinjenice izviru brojne napetosti koje dobijaju sve dramaticnije obrte. Ni SPC ni CPC nisu u prilici da iz toga lako izadju jer umesto bilo kakvog dijaloga obe se bore za zastitu drzavnog skuta pod kojim bi se bolje osecale, jer to je novi paradoks sve je manje pravih vernika a sve je vise crkava.
Neki momenti se zbog politicke situacije lako smecu s uma pa nije jasno kakav bi obrt dogadjaji mogli jos dobiti.
Mitropolit SPC g. Amfilohije ne pristaje na nekanonsko razjedinjavanje Crkve, i to mu se ne moze zameriti, ali se grcevito drzi principa da SPC treba da bude jedina drzavna crkva. Da nevolja bude veca, i drugi mitropolit hoce to isto da njegova crkva bude drzavna i jedina u drzavi koje medjunarodno-pravno jos uvek nema. I tako otvoren problem dobija politicku tezinu jer prvosvestenik CPC g. Mihailo polazi od cinjenice da su Crnogorci posebna nacija nekih 62% stanovnika se izjasnjavaju kao Crnogorci dok g. Amfilohije o necem slicnom nece ni da razgovara. Da nevolja bude veca, shvatanja g. Amfilohija su politicki prepoznatljiva, sto otezava svaku mogucnost razgovora. Njegovo »svetosavlje« je politicki i ideoloski obojeno, a shvatanje »sabornosti« je anahrono. Jos 1991. on je tvrdio da su politicke stranke »uvezene medju Srbe sa Zapada«, da se sve mora resavati populisticki »iz glave cijelog naroda«, sto jednostavno nije tacno i sto je kao shvatanje bilo anahrono vec krajem XVII veka. U modernom drustvu pa i modernom crnogorskom drustvu crkveni poglavar ne moze racunati na ulogu »etnarha«, sto ce reci jedinog crkvenog i politickog arbitra u svim poslovima. Mitropolit crnogorsko-primorski g. Amfilohije, medjutim, takve ambicije nije krio poslednjih deset godina. Na slicnu ulogu racuna i drugi mitropolit, g. Mihailo, iako za sada ne zuri sa izjavama. U sredini koja pokazuje znake moderno strukturiranoga drustva, ali u kojoj su jos snazno prisutni tragovi ratnicko-patrijarhalnog mentaliteta, moderna u savremenom evropskom smislu hriscanska svest jos uvek nije dominantna. Resenja se jos uvek traze u odnosima sa drzavom, a ne sa drustvom u modernom smislu reci. Naime, crkve se pogadjaju sa drzavom u nasem slucaju sa partijskom drzavom oko raspodele moci, a smecu s uma borbu za svoje mesto u drustvu. Ni u Italiji ni u Francuskoj, recimo, crkva nije drzavna ali su tamo sve crkve pa i pravoslavne u tim zemljama izgradile odnos prema drustvu i nasle svoje mesto.
Novinski stupci su prepuni izvestaja o zbivanjima oko crkve u Crnoj Gori, ali se o ovoj drugoj strani odnosa i ne pomislja i ne pise jedno je »status« koji se moze urediti u okviru Ustava i zakona a drugo je mesto Crkve u modernom drustvu u kojem ona zaista moze mnogo da kaze. Ima znakova za sada malih da sami vernici to bolje shvataju od visoke jerarhije koja se nikako ne moze osloboditi svog istorijskog puta koji vodi od oltara ka tronu. Na jednome zboru nedavno, u vreme Bozica dok je polagan badnjak, dok su u prisustvu policijskih kordona socijalisti pevali cetnicke pesme, zacula se i jedna pesma mladih vernika, koju su izvestaci zabelezili:

Nema nama ovdje mira,
Dok je Mila i Momira!
Crnogorska »crkvena« zbivanja su paradigmaticna, ali ne u crkvenom smislu tu vece novine nema vec u politickom smislu. Barem za sada, po njima se mogu citati samo odnosi politickih snaga. Crkva bi odnosno sve crkve o tome morala voditi racuna jer je, gledano istorijski, uvek bila gubitnik kada je bila odvec blizu trona a udaljena od oltara.

Mirko Djordjevic  


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar