Odluka srpske vlasti da zabrani privredi robni promet sa Republikom Srpskom, Makedonijom i Crnom Gorom, dakle sa podrucjima sa kojima je imala najuspesnije izvozno-uvozne aranzmane, dokaz je da ova zemlja jos ima sta da izgubi. I to po svaku cenu, kako je rezim vec navikao da cini.
Prica pocinje 2. februara, naredbom srpskog ministra poljoprivrede Jovana Babovica okruznim sefovima odseka Republicke poljoprivredne inspekcije da zabrane prevoz i izvoz 18 prehrambenih proizvoda, cime je suspendovana nadleznost Savezne vlade u vodjenju spoljno-trgovinske politike i ukinute sve izvozne i uvozne dozvole i medjurepublicki poslovni odnosi. Na osnovu naredbe jednog ministra, policija je na stvarnim drzavnim i zamisljenim granicama sa Crnom Gorom zaustavljala sve kamione iz svih pravaca i vracala ih odakle su dosli. Srpski zid je definitivno podignut, a strah da bi nesto moglo da prodje kroz njega poprimio je obelezje paranoje. Policija je vec prvog vikenda blokade robnog prometa legitimisala putnike koji su vozovima krenuli iz Beograda u Crnu Goru i svima sa crnogorskim licnim dokumentima plenila viskove hrane. Kako pisu podgoricke Vijesti, postupak je nastavljen i tokom putovanja vozom do Bara. Cela stvar neodoljivo je podsecala na gvozdenu zavesu koja je nekada delila istocni od zapadnog dela Evrope. Da stvar bude jasnija, ministar Babovic je posle nekoliko dana svoju naredbu napismeno potvrdio uredbom, a federalne vlasti su nastavile da cute.
Reakcija Crne Gore delovala je koordinirano. Ministar privrede Vojin Djukanovic ocenio je da je blokiranje robnog prometa politicki motivisano, sa ciljem da izazove ekonomsku nestabilnost Crne Gore, a ministar trgovine Ramo Bralic da embargo nece dugo trajati »jer je crnogorsko trziste potrebno Srbiji«. Slicne »sacekajmo da vidimo sta hoce Beograd« izjave celnika crnogorske vlasti trajale su pune tri nedelje, ali iza diplomatske zavese strpljenja vodila se zestoka akcija »protiv izgladnjivanja naroda«, trazenjem novih poslovnih puteva. Crna Gora je otvorila granicni prelaz prema Hrvatskoj, ima ga ka Italiji, planira sa Albanijom i objavila je da ce trgovati sa svima koji hoce da joj pomognu.
Prvi nagovestaj da srpski rezim nije isturio Babovica samo radi politike izneo je generalni direktor Zeljeznica Crne Gore Ranko Medenica. Osim sto je obelodanio da preduzeca iz Srbije izbegavaju luku Bar i usmeravaju robu na luke u Bugarskoj i u Solunu, on tvrdi da vozovima skoro nista ne ide ka juznoj republici, pa ni iz smederevskog Sartida, koji crnogorskim Zeljeznicama duguje 6 miliona dinara i 850 000 dolara. Pomisao o ponistenju finansijskih dugova naredbom, naizgled samo politickom, uvela je stvar u ekonomske vode, ponegde osvezila secanje na preuzimanje ICN Galenike i zamrzavanje otplate kredita inostranstvu. Srpski privrednici su se, doduse, od pocetka drzali ekonomske strane price, ali njihovi zahtevi Vladi Srbije da prekine blokadu ostali su bez odjeka. Osnovni proizvodi za ishranu: psenica, brasno, hleb, kukuruz, jecam, sveze i smrznuto meso, mesne preradjevine i konzerve, mast, ulje, secer, jaja, mleko, sirevi, sve vrste zive stoke i zivine i drugo, i dalje ne mogu preko granice. Mesari kukaju da zbog toga gube milione dolara, a proizvodjaci semenskog kukuruza da im je propao posao sa 10 000 tona trzisnog viska. Uvoznici tvrde da, osim sto su platili carinu i »taksu« Narodnoj banci SRJ u vrednosti 5 odsto ugovorenog posla, strane firme od kojih su kupili robu nece da je prime natrag, a oni nemaju gde da je uskladiste dok ne nadju nove kupce.

Hrane ima, nema

I dok proizvodjaci iz Srbije ne znaju sta ce sa robom i upozoravaju drzavu da ce izgubiti i to malo trzista u svetu, predsednik PKS Momir Pavlicevic izjavljuje da je promet sa tri republike ogranicen »zbog sverca koji je izazvan niskim cenama prehrambenih proizvoda u Srbiji«. Za primer je naveo da je Srbija isporucivala Crnoj Gori tri puta vise osnovnih zivotnih namirnica nego sto su tamosnje potrebe, »pa je ocigledno da jeftiniji proizvodi odlaze na Kosovo i u Albaniju«. Sumnju privrednika da Srbija zapravo nema dovoljno hrane za svoje gradjane niko od zvanicnika jos nije potvrdio niti osporio. Tako su ostala nagadjanja da osim ulja, mleka, secera i junetine Srbiji polako ponestaju i druge namirnice. Da li zato sto se ulje u Republici Srpskoj prodaje za dve marke po litri, gotovo cetiri puta skuplje nego na domacem trzistu, sto se na mleku i cigaretama takodje zida profit, ili zato sto se hrana cuva za razmenu za naftu i gas, ili zato sto je proizvodnja opala. U svakom slucaju, lanac dobre zarade je prekinut, svakako na stetu srpske privrede, izbacene sa zapada, tesko prohodne na istok. 
»Samo lud covek moze postaviti rampu na dva najveca izvozna trzista Jugoslavije«, izjavio je novinarima koordinator Grupe 17 Mladjan Dinkic. On navodi da je SRJ lane izvezla robe za 303 miliona dolara u Republiku Srpsku i 175 miliona dolara u Makedoniju, sto cini trecinu ukupnog izvoza nase zemlje. Istovremeno je iz RS uvezeno robe u vrednosti 187 miliona dolara, a iz Makedonije za 122 miliona dolara, sto je zajedno deset odsto jugoslovenskog uvoza. Pri tom je ostvaren suficit od 169 miliona dolara, bezmalo jedini u jugoslovenskoj razmeni sa svetom. Prema Dinkicevoj proceni, mesecni gubitak zbog blokade trgovine sa ove dve republike iznosice oko 40 miliona dolara. On tvrdi da je srpska Vlada spremila 20 miliona dolara za kompenzaciju preduzecima kojima je zabranila robni promet sa Crnom Gorom. Dakle, drzava ce nakratko platiti mir u firmama koje gube poslovne veze sa juznom republikom da bi, kako smatra Dinkic, dugorocno izazvala socijalni i politicki haos u Crnoj Gori, koja je 70 odsto ukupne robne razmene ostvarivala sa Srbijom. On smatra da je Srbija tako spremila teren za rat medju Crnogorcima, u njihovoj republici, da ga, teoretski, rezim Slobodana Milosevica moze izvesti, »jer njegova logika je da kad ne moze da vlada nekom teritorijom, odbacuje je, ali prvo izazove rat i iskoristi ga za odvlacenje paznje gradjana pred izbore«. Dinkic podseca da je Milosevic to radio, pocev s ekonomskim sankcijama Sloveniji, Republici Srpskoj, sada Crnoj Gori, i da su svi njegovi potezi bili pogubni za narod, a pozitivni za rezim. »Posle prekida platnog i robnog prometa sa Crnom Gorom, SRJ nema ustavne drzavne granice, ne postoji kao drzava dve republike i dilema je ciji je predsednik Slobodan Milosevic«, kaze Dinkic i ocenjuje da je osnovni motiv embarga Crnoj Gori da Milosevic kupi jos pet godina vladavine, kao predsednik Srbije.

Sto se tice nagadjanja da u Srbiji nema dovoljno hrane, Dinkic misli da to moze da posluzi samo kao izgovor, jer ako hrane nema, zasto je zabranjen uvoz. Umesto za kompenzaciju privrednicima koji ce izgubiti poslove u Crnoj Gori, tih 20 miliona dolara moglo se iskoristiti za uvoz namirnica iz Makedonije. U komplet tvrdnji opozicije da je rezim u panici i da vuce sve sumanutije poteze, uklapa se i Dinkiceva opaska da je vladavinu uredbama, kao oblik komandne ekonomije, Vlada Srbije zamenila vladavinom naredbama, kao najvisim stepenom autokratizma, »sto je vrhunac suicidnosti ili ekonomskog neznanja«. Ceh ce na kraju platiti privreda i gradjani Srbije, a njenu potpunu izolaciju, smatra Dinkic, moze da spreci jedino Crna Gora i pobuna Milosevicevih ljudi kojima za podelu ostaje sve manji kolac.

Iz Srbije ni tamo ni ovamo

Makedonske vlasti sa cudjenjem su primile srpski embargo, jer su posle puno muka tek prosle godine potpisale sa SRJ sporazum o slobodnoj trgovini, ratifikovan u parlamentima, a koji izricito zabranjuje jednostranu blokadu uvoza i izvoza. Jugoslavija je, posle Nemacke, najveci spoljnotrgovinski partner Makedonije i sigurno ce na obe strane nastati velika steta zbog Baboviceve uredbe. Pogotovu sto je njome zabranjen cak i tranzit makedonskih kamiona kroz Srbiju, iza cega su ostala nagadjanja o nameri da se spreci reeksport srpske robe u Crnu Goru i na Kosovo. No, kako tumaci Dinkic, »taj koji je uveo sankcije zamislja da se sve desava u zatvorenoj sredini i da ce Crnogorci umreti od gladi«.
Sa Republikom Srpskom Srbija nije imala trgovinski sporazum, ni sama niti preko Savezne vlade, koja je prekinula platni promet sa RS cim je tamo uvedena dvojna valuta. Prekidom robnog prometa, Srbija je zavrsila posao odbacivanja republike koja se radije priklanja Evropi nego dinaru. Kao makedonske i crnogorske, i vlasti RS reagovale su na srpske sankcije iscekivanjem da ce se rezim u Beogradu predomisliti. Sve tri republike trazile su zvanicno objasnjenje blokade i zahtevale da se ona ukine, na sta vlade Srbije i SRJ, blago receno, ne trzaju. 
Drzava kojoj je odlukom Evropske unije u februaru pukao spoljni zid, suspendovanjem sankcija na avio-saobracaj, podigla je visok unutrasnji zid prema najblizim trzistima, sa nonsalancijom mocnika kome niko s druge strane zida ne treba ili sa slepom nadom da je macji kasalj naci nova trzista i kupce. Mozda se zato Kina cini sve bliza, pogotovo posle odluke Vlade Srbije da odande leci nestasicu lekova. Kineski zid je jedina gradjevina na planeti koja se vidi sa Meseca, Berlinski je pao, pa istocni i zapadni Nemci mogu da se gledaju, jedino je srpska vlast podigla takav zid da uskoro mozda niko nece moci ni da proviri ni tamo ni ovamo. Ovde, gde su plate i penzije nize od socijalne pomoci u Republici Srpskoj (80 maraka), Makedoniji (100 maraka) i Sloveniji (240 maraka), malo sta ima da se vidi. Ovde jedan zaposleni izdrzava sedam stanovnika, po 800 000 ljudi je bez posla, na prinudnim odmorima i sa statusom izbeglica, za stecaj je zrelo 26 806 firmi sa pola miliona radnika. No, u zemlji kojoj Medjunarodni komitet Crvenog krsta ove godine nudi zajednicki kazan za 100 000 gladnih i mesecne pakete namirnica za 223 000 izbeglih sa Kosova, ima nesto lepo. Obecanja. Srpski premijer Mirko Marjanovic, na Kongresu SPS-a, najavio je da ce Srbija za 20 godina dostici drustveni proizvod danasnje Slovenije. Dezurno cudo rezima, zvano vitalnost privrede, bas i ne pali uvek, pa izgleda da posle podizanja srpskog zida tupo zvuci svako optimisticko zagovaranje. Recimo, da kad fabrika gori radnici treba da su sretni sto mogu da zagreju dlanove ili da se dive ceni benzina, ulja, mleka, marke po drzavnom kursu i svega jeftinog cega nema, ukljucujuci i pametne kreatore i interpretatore »srpskog uspeha«. Primera radi, Savezni zavod za statistiku objavio je da je januarska korpa namirnica (kupuje se u prodavnicama i na pijacama) poskupela u odnosu na decembarsku za 11,6 odsto, ali da su cene na malo istovremeno (u prodavnicama i na pijacama) porasle samo za 0,5 odsto. Gradjani, kao jedino koliko-toliko sigurno trziste rezima, i u potonje podatke bi trebalo da veruju. Da ne ostanu sami. Iza srpskog zida. Pa ko misli da nije dovoljno platio obecani svajcarski standard i »veliku Srbiju«, nek veruje i dalje.