Kako se zovu oni koji cekaju da poverilac umre da dug ne bi morali da izmire?
Procenjuje se da je od pocetka 1994. godine do kraja 1999. umrlo nesto vise od pola miliona penzionera. Ovaj podatak bi mogao da promakne bez ikakvog komentara, jer su penzioneri najstariji gradjani, pa je i ocekivano da umiru cesce od mladih. Medjutim, mene je ova cifra podsetila na dramu igranu izmedju 21. 04. 1994. i 26. 07. 1995. godine u reziji drugova iz tadasnje koalicije narodnog jedinstva.
U prvom cinu drame rec je, dakako, o Uredbi o visini penzija u periodu primene ekonomskih sankcija OUN. Iza rogobatnog naslova sakrio se pravni osnov za hajduciju kojom je Vlada Srbije tadasnjim penzionerima otela tri mesecne penzije. Drugi cin ove poucne predstave odigrao se 6. aprila 1995, u prostorijama Ustavnog suda Srbije koji je proglasio pomenutu Uredbu protivustavnom. U trecem cinu koji se igrao u julu 1995. videli smo kako poslanici vladajuce vecine (SPS i ND) izglasavaju izmene zakona o PIO i obecavaju casnom reci postenih komunista da ce dug biti revalorizovan i isplacen do 4. avgusta 1997. Dug nije isplacen, a kako se cini nece ni biti. Oni koji su probali da ga naplate pred redovnim sudom mogli su se uveriti da je nemoguce ostvariti prava u drzavi u kojoj je vlast iznad zakona i u kojoj sudstvo ne samo da nije nezavisno, vec je najodanija posluga rezima. Srpska vlast prosvetljena je zracima prodornijim od rendgenskih. Ne postoji nista sto ce spreciti vladajucu kliku da krsi pravila koja je sama donela.
Kao sto svaki predmet ima svoj lik u ogledalu, tako se i svaka vlast reflektuje u svojoj opoziciji. Na primeru Srbije ova tvrdnja postaje aksiom i dokazivati je predstavlja gubitak vremena. Ali, zarad nevernih Toma...
Kada se izbori priblize i kada vlasti zatrebaju glasovi, isplati se i neka penzija preko reda. Tako je 1997. godine 60 odsto novca dobijenog prodajom Telekoma, ili 724 miliona maraka, dato za isplate zaostalih penzija. Za vladajucu kliku najprofitabilnija investicija je bila kupovina dusa pristasa filozofije »daj sta das – pa nek kosta koliko kosta«.
Pocetkom godine Radna grupa SZP na cijem je celu Dragoslav Avramovic pripremila je predlog projekta po kojem bi EU i SAD trebalo da za prvu pomoc najsiromasnijim penzionerima u Srbiji izdvoje 6,6 miliona maraka. Novac bi bio udeljen onima koji imaju penziju ispod 1024 dinara. Takvih je u Srbiji oko 450 000. Prema zamisli profesora Avramovica, svako od njih dobio bi za dva i po meseca 50 maraka. U prvoj fazi novac bi dobilo oko 132 hiljade penzionera, iz 13 gradova.
Ove, u sustini identicne, price govore da i vlast i opozicija smatraju da je najunosnije investirati u potkupljivanje biraca i da i jedni i drugi beze od reforme kojom bi se razresio Gordijev cvor penzijskog sistema u Srbiji.
Ako vladajuce stranke moraju da potkupljuju birace da bi se odrzale na vlasti, opozicija bi trebalo da buducim penzionerima predoci realnu sliku i kaze kakav penzijski sistem ce Srbija imati za deset ili dvadeset godina. I da odgovori na pitanje koje se sve cesce cuje: da li ce oni koji su danas na polovini radnog veka moci da dobiju bilo kakvu penziju kada za nju dodje vreme?
Ono malo novca sto se ima trebalo bi uloziti u razvoj. U poslove koji mogu doneti profit, u prestrukturiranje privrede, u zaposljavanje obrazovanih ljudi. Zahvaljujuci rastu blagostanja vise novca bi moglo da se slije i u ovakvu kasu penzijskog osiguranja, pa bi neki od junaka ove nevesele price mogao i da se ponada da ce doziveti isplatu tzv. velikog duga iz 1994.