Dogadjaji u Crkvi i oko Crkve dobijaju sve dramaticniji zamah i ne grese mnogo komentatori u svetu koji isticu da ce se – posebno u Crnoj Gori – sve rasplitati upravo u »federalnoj vojsci i Crkvi«. To su uistinu »urgentne tacke i pravi pokazatelji« jer Crkva je odavno pristala na logiku partijske drzave pa se ne treba cuditi sto sada placa skupu cenu. Komentator, pak, Borbe od 25. januara tvrdi da se SPC raspada, sto nikako tacno nije – taj list to javlja uvek kada Crkva okrene ledja rezimu – ali napokon priznaje da se mora sloziti sa onima koji su godinama tvrdili da ce nepromisljeno politicko angazovanje Crkve dovesti do velike krize. Nevolja je u tome sto se nasa Crkva jos uvek ne snalazi na drustvenoj sceni pa se ponavljaju konflikti i sa onima na koje je racunala – kao sto se ponavljaju slicne stvari i sa onima koji su na Crkvu trajno racunali.
Neke pojave dobijaju razmere skandala i – to je novo – o njima se pocinje govoriti i u samoj Crkvi.
Skandali su sve ucestaliji. Za vreme proslave »srpske« Nove godine socijalisti g. Bulatovica su slavili legendarne straze »od Topole pa do Ravne gore« dok se iz mase »povremeno, uz tri uzdignuta prsta, klicalo Srbiji i S. Milosevicu«. »Pojedini episkopi«, kaze o. Sava Janjic, »odlaze Milosevicu na noge«, a to su postupci koji »sablaznjavaju nas narod«. O. Sava istice posebno backog episkopa g. Irineja koji je i samog patrijarha srpskog vodio na nekakvu proslavu praznika sa kojim ni socijalisti ne znaju odavno sta da cine jer su i ta drzava i taj praznik odavno otisli u istoriju. Vladika backi ne krije svoje partijsko opredeljenje i vernici ga u gorkoj sali zovu »episkop backi i espeesovski«. Odavno slicnim putem ide i episkop milesevski g. Filaret koji je blagoslovio rad Otadzbinskog kongresa SRS da bi i sam u gorkoj sali vernika stekao novu titulu – »episkop milesevsko-radikalski«. Ali, djavo je odavno odneo salu – episkopi se svrstavaju partijski i nikako drugacije. Sve se okrenulo naglavacke i tesko je razumeti gde su – da li u samoj Crkvi ili u drustvu – pravi koreni ove krize. Nehotice se covek priseca odnosa izmedju komunista i Crkve i od prve mu pada na pamet da su komunisti to radili i vestije i – zasto ne priznati – postenije. Barem se drzalo do nekog reda i neke zakonske forme. Oni su bili stvorili Udruzenje pravoslavnog svestenstva SFRJ pa je prota Smiljanic mogao da blagosilja skupove SSRN jer je njegovo Udruzenje bilo »kolektivni clan« te organizacije, ali nikom nije padalo na pamet da prota blagosilja kongrese i plenume KP Jugoslavije. Sada nikakvog reda nema i neke vladike pravo sa sednice Sinoda odlaze na partijske kongrese i tamo cinodejstvuju. Ne pada im na pamet da time odbijaju i ono malo vernika od svoje Crkve koja im je jedina nada u ovim mutnim vremenima.
Ono sto sada potresa nasu Crkvu nije nimalo jednostavno i ima svoju istoriju koje se, ne zna se zasto, slabo prisecaju mnogi.
Mnogi ponavljaju reci apostola Pavla – Rimljanima poslanica svetoga apostola Pavla 13. 1–7. – da je svaka vlast od Boga i svi manipulisu time. Medjutim, u sedam stavki navedene glave apostol jasno razlikuje pojmove kakvi su legalnost i legitimnost vlasti. S legalnim vlastima se mora graditi neki odnos jer i najgori zakon je bolji od bezakonja, a sto se tice legitimnosti totalitarne vlasti stvari ne stoje tako kako partijski tumaci to zele. Niko se do sv. Pavla i posle njega nije tako hrabro i odlucno borio protiv totalitarne vlasti, sto je on uostalom posvedocio – glavom je platio u Neronovom Rimu negde sedamdesetih godina nase ere. Partijski pak »tumaci« ponavljaju samo jedno – da je svaka vlast od Boga. Zaboravljaju da ima vlasti koja neposredno od Necastivog proistice.