Dragos Ivanovic

Stojeci pod izrazito miroljubivom parolom »Obnova, razvoj, reforme«, Slobodan Milosevic je na IV kongresu SPS, u drugoj polovini februara ove godine, odrzao militantni govor u kojem je najavio svoje nove ratove. Posto se oruzano obracunavao sa svim narodima bivse Jugoslavije, sada je za neprijatelja izabrao one koji su mu jos jedino preostali – demokratski svet i sopstveni gradjani. Mada mu ova vrsta neprijateljstva ni do sada nije bila strana, on je ovoga puta sa naglasenom teatralnoscu saopstio da Amerika i zapadne zemlje »krecu u pohod na svet« i postavio pitanje: »Ko moze da bude prepreka tom poduhvatu?« Da ne bi nikoga ostavio u nedoumici odmah je identifikovao i prave snage koje su jedine u stanju da se suprotstave mracnim namerama Zapada. To, veli on, moze da bude samo razum, a upravo ova zemlja raspolaze tim »najmocnijim, neprevazidjenim do sada i pri tom casnim oruzjem – razumom«. Samo, dakle, mi ili bar mi u prvom redu, mozemo da spasemo svet od »totalne kolonizacije«. Sutradan, posle Kongresa, ova je ideja bila i konkretno potvrdjena kada je SPS na sastanku sa stotinak svojih gostiju, predstavnika raznoraznih stranackih organizacija iz raznih zemalja, dala inicijativu za stvaranje Beogradskog foruma, neke vrste nove internacionale, odnosno udarne pesnice te najavljene nove svetske sile.

Politika aktivne izolacije

Drugi pravac Milosevicevog borbenog raspolozenja bio je usmeren protiv njegovih neistomisljenika. Svom reprezentativnom auditorijumu i celokupnoj javnosti otkrio je da u stvari u Srbiji i »nema opozicije«. To su, kaze on, »grupice potplacenih slabica«, »ucenjenih spekulanata i lopova«, koji su se jednostavno prodali stranim drzavama. Oni su – dodaje na kraju Predsednik kao kresendo svog besa – jednostavno »janicari« i »poturice«. Da je svoj govor improvizovao, a ne citao kao sto se lepo videlo, neki bi mogli da pretpostave da su mu se ovi poslednji kvalifikativi omakli. Za sve, medjutim, koji iz istorije dobro znaju da su poturice zavrsile pod nozem, Milosevic nije krio svoju jasnu i dobro promisljenu poruku.
Sta pokazuje analiza ovog najnovijeg Milosevicevog gromkog udaranja u ratne bubnjeve? Ona pre svega i na prvom mestu jasno potvrdjuje da je on i dalje nepokolebljivo odan onoj svojoj prvobitnoj ideji, izrecenoj jos na Kosovu polju 1989, da smo opet »pred bitkama i u bitkama« kada ni oruzana borba »nije iskljucena«. Naravno, Milosevicu, bez obzira na njegovu beskrajnu megalomaniju, ne pada na pamet da doslovno ratuje sa celim svetom. Ali, njemu se ocigledno cini da moze i dalje da zamajava taj svet i da ga drzi na kratkoj uzici, preko kriza koje izaziva cas u Crnoj Gori, cas u Republici Srpskoj, ili vojnim pretnjama za Kosovo. Nije cak ni najbitnije kako ce se te krize u krajnjoj liniji zavrsiti, za njega je najvaznije sta iz tih kriza, trgovinom sa svetom, on moze da izvuce za sebe i svoju vlast. Takve su bile njegove racunice sa svetom i u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj. Pitanje je koliko se ove politicke konstrukcije danas drze.
Iz ovoga se, mozda, moze zakljuciti da se usamljeni Milosevic, posto je ovoga puta izgubio i stara prijateljstva kao sto su rusko i grcko, sada odlucuje za politiku aktivne izolacije. Dabome, njegov smesan pokusaj medjunarodnog organizovanja beznacajnih stranaka iz sveta predstavljenih na IV kongresu SPS nece potresti demokratske zemlje, ali bar moze posluziti, tako on ceni, zamazivanju ociju domace javnosti.

Neke nove slabosti

Milosevic je istupanjem na Kongresu otkrio i neke svoje nove slabosti. Recimo, njegov govor, po onome sta je rekao i kako je rekao, vrlo malo lici na njega samog. Ranije je govorio o »koraku u XXI vek«, ili o obnovi, o prosperitetu, svedskom standardu i o suzbijanju kriminala. Sada ni traga od toga – samo puste pretnje opoziciji i opasno ostrenje nozeva. Cak su mu i formulacije drugacije, u njima se poznaje kompletan rukopis i onaj strasan ideoloski naboj njegove supruge. Da li to znaci da nastaje neopoziva julizacija SPS?
Mnogi su u Milosevicevom ponasanju zapazili i nespretno skriveni strah i nervozu, ali je malo njih pokusalo blize da odredi odakle sve poticu ove nove strepnje. Mrznja prema svetu i domacoj javnosti je ocigledna, ali se sada nepoverenje siri i prema clanstvu sopstvene stranke. Ko je bacio makar i letimican pogled na rezultate glasanja za novi Glavni odbor SPS lako je uocio da su mnogi Milosevicevi favoriti (pre svega oni koje je radi prociscavanja stranackih redova nedavno ustolicio u gradovima i opstinama) od mogucnih 2300 glasova gubili cak i hiljadu glasova. Sve je to zvucalo kao jedan potmuli referendum koji, kao nepogresivi seizmograf, otkriva znacajno i latentno unutarstranacko nezadovoljstvo. U sta to nezadovoljstvo moze da eskalira – da li u neko pasivno povlacenje, ili u neke agresivnije oblike otkazivanja poverenja centrali – to ce se tek videti.

Mesecarski hod opozicije

U javnosti se mnoga zabrinuta pitanja upucuju i opoziciji. Tacno je da se impresivan broj stranaka najzad okupio na jednom mestu, ali je njihov hod prema predstojecim izazovima i dalje nesiguran i mesecarski. Opozicija se nedopustivo dugo nalazi u fazi kada pipavo ispituje moze li uopste da nastupi zajedno, nego sto je u stanju da ubedljivo potvrdi svoju moc za neke tvoracke korake. Godine 1996/97. mogla je da stvori nove sanse za alternativu, ovoga puta morace jos mnogo da se potrudi da bar dodje do tog nivoa. Cesto izgleda da je njena unutrasnja sloga tako krhka da joj se tanak led pod nogama svakog trenutka moze prolomiti. Zato su joj, valjda, i neki naumi sumnjive vrednosti. Savez za promene, recimo, uprkos ovako razdesenom teroru vlasti i dalje insistira na predlogu da se za Milosevica nadje neko blaze resenje sto se tice njegovog izrucenja Haskom tribunalu. Prema uverenju mnogih, ovakve ideje mogu vise da ohrabre vlastodrsce nego sto ce stvarno da doprinesu smirivanju situacije.
Dok se tako glavni akteri scene zaplicu u nepremostive dileme, u narodu sve vise kljuca nezadovoljstvo. U svim slojevima je, ocigledno, proradio snazniji instinkt samoodbrane – strajkovi su sve duzi, javna okupljanja sve burnija, gradjanski protesti sve siri. Proslo je vreme kada je samo Milosevic birao svoje neprijatelje, sada je sve vise ljudi koji upravo u njega upiru prstom kao na glavnog vinovnika zla, s kojim, napokon, treba zavrsiti.