Broj 232

Kultura

Otpornost Otpora

Osvesceni deo studentske populacije razumeo je da je ovo vreme bez ikakvog razloga za svecanosti bilo koje vrste

Posle JUL-ovske uzurpacije organizovanja proslave doceka 2000. godine, poslednje u ovom veku i milenijumu (mada ona spisateljica dnevnickih pabiraka i ruski akademik uporno tvrdi kako njome zapocinje treci milenijum, a njeni politicki poltroni to elementarno neznanje nedostojno jednog profesora univerziteta poput papagaja ponavljaju i time dokazuju da im je osnovna i smisljena zadaca zapravo temeljno »zaglupljivanje« sopstvenog naroda) i to istovremeno na dva centralna gradska trga (a videli smo u kakav se neukus ona pretvorila upravo prema tacnoj meri osecanja za vreme i mesto u kojem oni jedini i »zive«), Skupstina grada je odlucila da u ovom kriticnom momentu ne zateze politicku situaciju, da zasad ne ulazi u »ulicnu« konfrontaciju sa vladajucim rezimom na taj nacin da ona priredi docek pravoslavne Nove godine. U poslednjem trenutku, iz neobjasnjenih razloga, ovog za njih neumesnog posla koji im nikako ne pripada (ali ga shvatamo iskljucivo kao, nazalost, neprikladan povod za jos jedno javno manifestovanje idejnog programa) prihvatila se antirezimska studentska organizacija Otpor. Stavise, ta promena je i nerazumljiva, jer sta oni sa dvadesetak i manje godina (»kompjuterska generacija«, »pripadnici Internet-civilizacije«) treba da imaju sa anahronizmom zvanim pravoslavna Nova godina. Da li je bas njima trebala da zapadne ova »cast« i iz kojih razloga?
Odgovora na ovo pitanje ima vise. Prvi je da svakako dominira podela u Otporu na mnoge struje iz najrazlicitijih razloga: liderskih, surevnjivih, marketinskih, posebno i ideoloskih, te politickih, sto je naravno uzrokovalo da se aktuelno vodjstvo Otpora odluci za organizovanje ovakve svecanosti za jednu radikalnu, proevropsku studentsku organizaciju. Primecen je takodje i izostanak onih koji su i zapoceli »otpor« u ovoj formi vrlo hrabro, agresivno i opasno, po njih same, reagovanje represije rezima (uz policijske progone i torture u prvom trenutku sto su oni vrlo dobro osetili na vlastitoj kozi).
Pitanje je takodje i sta su oni za proteklih deset godina, dakle od vremena kada su »progledali« u realni, spoljasnji svet, mogli od njega da vide, da se uvere u njegove osobine i prednosti u odnosu na autarhicna, zatvorena drustva u kojem sami zive i o kojem, nazalost, jedino nesto znaju. Otezano putovanje u svet (zbog izolacije drzave ciji su stanovnici vrlo otezanog dobijanja viza za putovanja, a da ne pominjemo i materijalne oskudice koje ih onemogucavaju da uopste negde odu izvan zemlje) usmerilo ih je jedino na »virtuelni« izvor informacija i pogled u veliki svet posredstvom Interneta i e-maila, sto je dakako samo pomocno sredstvo za razumevanje tog sveta ali nikako i dovoljna zamena za neposredna iskustva direktnog suocavanja sa njim i realnim odnosima koji vladaju u civilizovanom delu covecanstva.
Najzad, sta su mnogi od njih mogli da nauce od profesora kakvi su Stambuk, R. Markovic, M. Markovic, Rosic, Teodosic, Marojevic, Laban, Ivkovic i mnogih drugih slicnih njima koji im u glavu usadjuju iskljucivo lojalnost prema vladajucem rezimu kao jedinom uslovu za zadovoljavanje njihovih ambicija, za profesionalno napredovanje (stipendije, akademski uspon), cak i za egzistencijalni opstanak (dobijanje stanova, dobro placenih poslova ili drzavnih apanaza za one najposlusnije).
No, oni su ipak naslutili da nikako ne smeju da ponove neukus sa dve nedelje ranije organizovanog doceka. Otuda su spretno nacinili izbor heroja Otpora pronalazeci ih (uz pomoc ankete medju gradjanima) medju pojedincima, institucijama i gradovima. Prema njihovom izboru, najotporniji fakultet tokom 1999. godine bio je Filoloski, najotporniji profesor (u velikoj konkurenciji) Srbijanka Turajlic, najotporniji novinar utamniceni Nebojsa Ristic, najotporniji pojedinac utamniceni zivopisac Bogoljub Arsenijevic Maki, najotporniji grad Leskovac, najotporniji mediji ravnopravni dobitnici su 22 nezavisne redakcije iz beogradskih medija i onih u unutrasnjosti Srbije. Medjutim, ispalo je sporno da li je najotporniji kulturni radnik tokom prosle godine bio bas Voja Brajovic (cini se neopravdano i cak bez dovoljno ubedljivih argumenata jer je svakako bas u ovoj grupi bio znacajan broj »otpornih« pojedinaca poput Ivana Colovica, Borke Pavicevic, Vide Ognjenovic, Mladjana Dinkica i mnogih drugih koji su pokazali kudikamo znacajniju antirezimsku aktivnost). Posmrtno priznanje dobio je Slavko Curuvija, a specijalne nagrade vladika Artemije i Momcilo Trajkovic kao i svi vojnici poslednjeg rata. Nagrade su bile bronzane statue stegnute pesnice sto je dobro odabran vizuelni i simbolicki znak ove akcije Otpora.
U programu su nakon dodele nagrada ucestvovali jedino bubnjari (i vokalna grupa) Dragoljuba Djuricica, sto je takodje bio izraz pobunjenih studenata u razumevanju vremena u kojem zive, potpuno oprecnog od njihovih »pinkovskih« i »kulovskih« kolega iz JUL-a.
Ocigledno je da je potrebna (u politici pre svega) smena generacija, ali svakako ne onima koji su se obrazovali kod pomenutih profesora, vec intelektualno i moralno emancipovanih slobodnih akademskih gradjana koji ce vrlo brzo preuzeti vodjenje ove drzave. Zbog toga se nikako ne mozemo pomiriti sa utiskom kako je ova »proslava« prikazala Srbiju kao grobno mesto (kako rece Nikola Barovic, iako to nije sasvim netacno) na kojem se jedino mogu odrzavati parastosi i in memorijami, na primer onakvi kakav je poput svojevrsnog proglasa procitan na samom zavrsetku:
Srbijo, sta za tebe znace ova imena (ilustrovana fotografijama brojnih mladih ljudi, koje su emitovane na video-bimu na potpuno zamracenom Trgu Republike, uz koji se samo u daljini na jednom bilbordu moglo procitati »Love« prim. J. D.)? Srbijo, da li znas ko su ovi ljudi? Gladni, prebijeni, zatvoreni, opljackani, ponizeni, iznevereni, oterani, ubijeni... mrtvi. Srbijo, da li imas razloga za slavlje? Znamo da ga nemas, jer smo osecali smrt deset godina. Koliko godina? Jednu i jos jednu. Jos jednu? Koliko? Zelimo zivot, toliko da su mnogi zrtvovali sebe za nas. Koliko ste takvih poznavali. Zelimo da ih se setimo zato sto postujemo njihovu zrtvu. Zato sada hocemo sebi da obecamo zivot, zbog njih i zbog nas. Zivot za koji ce svako od nas morati da se bori i da dâ deo sebe, zivot a ne smrt, ponovo, uvek. Srbija nema razloga za slavlje i zato vas molimo minut cutanja za sve njih i nas. Sada idemo kuci, nas odlazak je poruka za Srbiju, ove godine zivot konacno mora da pobedi. Da ne bude vise zrtava, da ovo bude poslednji minut cutanja, da porucimo svima ovo je ta godina.
Zaprepascujuce je, s druge strane, da nije bilo pominjanja zatvorenih i progonjenih jugoslovenskih Albanaca (cak ni onih maloletnih), kakvi su na primer, doktorka i pesnikinja Flora Brovina i mnogi drugi koji takodje bez krivice came u srpskim zatvorima. Ovaj propust vec govori o ozbiljnim pukotinama koje se nazalost vide cak i u Otporu. No, ideja doceka kao komemoracije naravno da je imala uz lose i neke dobre strane. To je svakako smirivanje strasti prisutnih nasuprot monstruoznom svecarenju uobicajenom za JUL i Ministarstvo kulture, koje nije pokazano samo ovom prigodom vec i u mnogim prilikama tokom prosle godine u trenucima masovnih pogibija mladih. Dakle, ovaj osvesceni deo studentske populacije razumeo je da je ovo vreme bez ikakvog razloga za svecanosti bilo koje vrste i sa bilo kakvim povodom. Nakon svega, publika se sa pomesanim osecanjima razilazila nakon ovako koncipirane »proslave« i poslate »poruke«.
Za kraj jos jedno neprijatno ali i neophodno pitanje: da li je ova »frakcija« koja sada dominira Otporom zaista dovoljno otporna, tj. da li je dovoljno svesna ozbiljnih izazova vremena, koji su neposredno pred nama? To cemo ubrzo videti! Kako god bilo: (i) sa Otporom »Bice promena«.

Jovan Despotovic   

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar