Konacno, dva Srbina koji su braca! Kada braca Srbi, blizanci, pevajuci pomesaju svoje JA, pa onda pomesaju svoje TI, zaista nastane sklad.
Ratko i Radisa Teofilovic su pustolovi kao i svi pravi pevaci. Svesni da je njihov instrument u njima samima, oni se oprobavaju, igraju, intervenisu, ali smerno postuju licnost stvaraoca narodne pesme. Oni dokazuju da narodno pevanje nije fetis, ni relikvija, vec stalno liturgijsko kretanje duha kroz vreme. Sama priroda narodnog genija u muzici lezi upravo u sposobnosti da poprima svaki oblik i nije u obavezi da mirno stoji pred principom klasicne evropske harmonije.
Pomenuta braca nisu ni globalni seljaci, ni gradjani sveta. Oni su narodni pevac u ogledalu koji kao udvojeni monolit stoji nasred pustinje. Svojim dvoglasom grade putokaz ka autenticnom koje se valjda negde moralo stvoriti. Naravno, cuje se nemir. Cuje se da smo evroazijati da nam maternji jezik spada u indoevropske jezike i da je Evropa tek poluotok ogromnog parceta globusa koji se zove Azija. Napose, multikulturalnost Balkana izopcuje kapric na lokalnoj razini.
Atraktivni u svojoj jednorodnosti, ova muzikalna dvojica odlicno znaju da je pesma bestezinsko stanje govora, u ovom slucaju narodnog. Bistrog pogleda, sa nekako vetrovitim kosama, krstare Srbijom i slusaju. Strasno radoznali, svojim glasovima ispevali su kartu neke zemlje. Ucrtano je i Kosovo.
Kad je o glasovnim mogucnostima rec, glasacko telo uredno guta daleko iznad svojih mogucnosti. I zato su vazni ti Teofilovici. Mozda ce oni nekako uticati na glas naroda. Sluh glasackog tela je vec znacajno ostecen jednoglasjem.
U svrhu ocuvanja sluha nacije, braca Ratko i Radisa iz Cacka pevaju po principu »jedan covek – jedan glas«, jer bi se jedan bez drugoga slabo culi. CD »Cuvari sna«, briljantno stilizovan u likovnom smislu i sa odlicnim komentarima, momentalno postaje ponos svake kolekcije.