Broj 232

Dogadjanja

Geopoliticka mera pravoslavlja

Igra sa »evrazijstvom« je na novosadskom skupu bila 
dovedena do pravog savrsenstva

U tehnologiji vlasti i vladanja spektakli su to je dobro poznato isprobani obrasci. U vremenima pak dubokih drustvenih kriza oni ostaju jedino sredstvo vladanja javnim mnenjem pa se kongresi stranaka i slicne »prigode« po njima i reziraju. Za veliki skup Evropske medjuparlamentarne skupstine zajedno sa sednicom Fonda jedinstva pravoslavnih naroda u Novom Sadu 14. februara, svi su se bili spremili kako tome i prilici. Beogradska Politika je rezervisala posebno mesto, a novosadski Dnevnik je na prvoj strani obavestavao o ucesnicima, o temi koja je u to nema sumnje, vazna i izazovna te o visokom pokroviteljstvu Savezne skupstine i g. Milutina Stojkovica licno. Medjutim, ma kako pripremani, spektakli nisu bez iznenadjenja pa i skandala i to su osetili najpre izvestaci pomenutih listova koji jednostavno nisu imali mnogo sta da jave sa tog skupa. Spektakli i skandali ovakve vrste kao da idu zajedno. Tema naslovljena Hristocentricnost kao osnova ustrojstva sveta pravoslavne zajednice i kao spasonosni put u trece hiljadugodiste je dostojna pravog simpozijuma jedna velika ljudska istina i najveca ljudska nada utisnule su pecat svetu, ali je i svet ostavio traga na njihovoj istoriji. Visoka retorika pozdravnih telegrama i neprimerene besede, ostavile su po strani ono najizazovnije u temi. Iz Rusije nisu dosli, recimo, takvi pravoslavni mislioci kakvi su akademici D. Lihacov ili S. Averincev cija su dela poznata i kod nas vec predstavnici levih frakcija u Dumi cija je sasvim prepoznatljiva retorika delovala prazno. Nisu dosli ni Grci iz grcke Crkve jer su ih u tome navodno »sprecili mocnici Evropske unije«. Reziji spektakla nisu manjkali krupni potezi, ali je skup gubio daha i nije urodio nikakvim rezultatima. To je domacinima, a posebno backom episkopu g. Irineju, odredilo veoma neobicnu ulogu i on se uistinu nije najbolje snasao. Ocaran spektaklom, on je zaobisao ovako ozbiljno naslovljenu temu pa je i sam pojam »hristocentricnost« dobio dimenzije koje deluju zacudjujuce. »Zapadni svet je«, kazao je preosveceni, »ustanovio vestacko jedinstvo« koje je pogubno »povrsno« i na Istoku je da u tom smislu kaze poslednju rec. Odatle su usledili klisei i stereotipi o Zapadu i Istoku koji se ni u jednom momentu besednikovih napora nisu udaljili od dosadnih floskula. Sve do juce to znamo iz ucenja dr M. Markovic funkcionisao je klise o Srbiji negde »izmedju« svetova, a sada se opet vracamo na drevni obrazac Istok i Zapad. Ponet i nadahnut spektaklom u rezimskoj reziji, g. Irinej je svoju igru floskula pokrivao jednom blago receno sumnjivom teologijom kakva sigurno ne prilici jubileju hriscanstva. Pravoslavlje za koje je on pledirao je rusko, crno-crveno pravoslavlje strogo geopoliticki omedjeno, ideoloski primereno rezimskoj propagandnoj shemi. U takvoj interpretaciji je kako mi pravoslavni vernici kazemo polje milosti, ili sfera delovanja, Duha svetoga ideoloski izmereno i udaljeno od smisla i sustine hriscanstva. Jedni su narodi to smo mi i Rusi »hristocentricni«, a drugi nisu, a to su milioni hriscana Zapada, Severa i Juga medju kojima su i brojni pravoslavci.
Nevolja nije samo u tome »hristocentricnost« ovako shvacena nema nikakve veze sa samim Hristom.


                                                                       Milenko Djuric, U cekaonici, 1918.

»Idite i naucite sve narode«, svedoci jevandjelista Matej u 28. 19, »krsteci ih va ime oca i sina i Svetoga duha«. Nigde se Hristos nije nacionalno ili plemenski deklarisao, jos manje rasno i ideoloski i tu istinu dodatno svedoci i jevandjelista Marko u 16. 15. koji je saopstava kao poruku Hristovu upucenu ucesnicima koje salje u svet da svedoce »I rece im: idite po svemu svijetu i propovjedite jevandjelje svakome stvorenju«. Ima nas koji ozbiljno verujemo da je to tako pa se ovako geopoliticki izmereno i svedeno hriscanstvo ne bi moglo prihvatiti danas kada se njegov univerzalizam otkriva kao bitna civilizacijska cinjenica. To je hriscanstvo dumskih oratora koje ni u Rusiji niko ozbiljno ne uzima osim malotiraznih glasila koja zagovaraju Istok jednoga Kserksa a ne Istok Hrista. Osnovni cilj je udaljavanje ne samo od Evrope vec i od »ostatka« sveta i na danasnjem Zapadu ima oholih tehnokrata i mocnika koji nas pravoslavce svrstavaju u fizicku »manjinu« i koji ponavljaju da Evropa »prestaje tamo gde pocinje pravoslavlje«. Geopoliticka mera pravoslavlja koje su na novosadskom skupu zagovarali besednici medju njima i preosveceni g. Irinej znaci pristajanje na ovakvu logiku. Vazno je da smo jedini i sami i da smo »jedino ostrvo slobode« u danasnjem svetu. Da bi se ovo potkrepilo u »igru« se uvodi i famozna doktrina »evrazijaca« pa se usamljena i ojadjena Srbija pomera sve dalje na Istok.
Igra sa »evrazijstvom« je na novosadskom skupu bila dovedena do pravog savrsenstva.
I najbrizljivijim komentatorima je promaklo da je g. Milosevic u svom novogodisnjem obracanju naciji upotrebio izraz »evroazijski narodi«, odredjujuci takodje geopoliticku sferu na koju njegov rezim ima da racuna posto se izolovao od ostalog sveta. Iako je Republika nedavno objavila strucnu analizu »evrazijstva« kao totalitarne ideologije s pocetka XX veka, iz pera profesora A. Kizevetera, malo ko obraca paznju na taj krug ideja koji kod nas dobija na ceni. I na novosadskom spektaklu je i to »proslo«, a to je moglo proci u senci velicanstvenog spektakla u reziji rezima, na kojem se g. Irinej kao teolog spustio na nivo dumskih oratora koji punih deset godina o tome praznoslove. Ovaj se spektakl uklapa to je jos jedna novina u slicne spektakle i deo je iste rezije i istih ideoloskih rezisera. Deo tog scenarija je i retorika nedavnog kongresa vladajuce SPS, na kojem je Milosevic svojim brutalnim govorom ponavljao slicne teze. Toga je bilo i na novosadskom skupu Medjunarodni odnosi u nasem veku za svet ravnopravnih. »Cuvajmo pravoslavlje«, uzviknuo je g. M. Stojkovic, »jer samo tako mozemo opstati« u prisustvu Rusa posebno g. Riskova cije »pravoslavlje« niko ozbiljan ne uzima kao hriscanstvo. Rezimska retorika i spektakli ovoga tipa treba da budu pokrice za »savez« sa Rusijom i Belorusijom, ali je tesko razumljivo zbog cega na takvu »igru« u ovom momentu pristaje nasa Crkva. Jednom je pocetkom devedesetih godina bila uvucena u nacionalisticku igru rezima i to je skupo platila i sada, kada su neki znaci govorili da ce se osloboditi »vavilonskog ropstva« pod Milosevicevim rezimom, neki njeni predstavnici nikako ne vide znake tog ruskog, crno-crvenog pravoslavlja koje je negacija svega onoga sto je hriscanstvo znacilo u toku dva milenijuma. Vreme je da se prepoznaju »znaci vremena«, odnosno sve ono o cemu govori sam Isus kod Mateja u 16. 3. gde se prekor upucuje onima koji pod znacima razumeju samo meteoroloske prilike »Licemjeri! Lice nebesko umijete poznavati, a znake vremenâ ne mozete poznati?«
Uostalom, nije slucajno sto novinski izvestaci nisu imali da saopste mnogo novog.

Mirko Djordjevic  



© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar