Sa zakasnjenjem od citava dva veka posle Francuske revolucije koja je oznacila slom feudalizma, kongres jedne socijalisticke partije deklarise u danasnje vreme svoju antifeudalnu misiju.
Taj privid progrediranja nestaje kada se u zanosu politicke beletristike (utopijskog zanra) posegne za nimalo emancipovanim merilima i arsinima naseg feudalnog, cak plemenskog srednjovekovlja: poturickog i janicarskog razdoblja. Sa vrlo jasnim i cvrstim direktivnim implikacijama.
Istina je da u velikim lomovima civilizacija (Rim–Grcka) i imperija (Osmanlije, Germani, Sovjeti) dolazi do »prestrukturiranja« – horizontalno i vertikalno – te ce i sudbina nasih teritorija (»od Pule do Gevgelije«, »od Horgosa do Dragasa«, pa i »izmedju Drine i Timoka«) biti jos uvek u enigmi propasti dve imperije – Turske i Austrougarske. A onda se tu obicno javljaju veci i manji (manji i veci) zavojevaci, pozvani i nepozvani, samozvani, »profet«-i, uzurpatori i spasioci covecanstva.
U red tih velicina ulaze i doskorasnje obuzetosti nasim »habsburskim« narodima da »mi necemo kao oni u Evropu – kao lakeji i kocijasi«, sto nas je dovelo do utesne perspektive ukazane sa govornice Cetvrtog kongresa za prosperitetnu 2020. godinu, kada cemo se tek pribliziti jednom od njih, ciji je danasnji drustveni proizvod vec 12 400 dolara po stanovniku.
A kada se govori o imanju/nemanju koncepta nase (»nepostojece« kako to poznato zvuci) opozicije, ne mogu se zatvarati oci i usi prema terminima: smenljivost vlasti, parlamentarizam (ne ovaj nas gde se u TV prenosima prekrivaju OFF komentarima oni koji govore i misle drugacije, sto vec spada u koncept kulture/nekulture, tek da ne kazemo i elementarnu demokratiju), zatim: gradjansko, otvoreno drustvo, pravo na javnu rec, sloboda medija, autonomija univerziteta, bezbednost, pravna drzava, standard, zivot gradjana...
Ali, posto je na najvisem partijskom skupu jednoglasno odluceno da opozicije nema, nema ni tih nezgodnih stvari i muka koje bi se nazivale »koncept«.