Iako je za proteklih sedam godina postajalo sve izvesnije da dvadesetoro ljudi nije medju zivima, drzavni organi SRJ nisu ucinili nista da se njihovi posmrtni ostaci pronadju.
Prica o sudbini dvadesetorice otetih putnika iz voza u stanici Strpci 27. februara 1993. godine jedan je od najmarkantnijih primera mracnih vremena i nejasnih veza vrhova vlasti i paravojski, nedefinisane odgovornosti i kvazipravnih procedura kojima je prepustena sudbina gradjanina–zrtve. Za ovaj zlocin okrivljen je, pred Visim sudom u Bijelom Polju, Nebojsa Ranisavljevic iz Despotovca, a za kidnapovanje i likvidaciju putnika je osumnjicen Milan Lukic iz Beograda. Lukic je bio pominjan i 1993. godine kao umesan u otmicu, za sta je i optuzen, ali istraga nije donela zadovoljavajuce dokaze, pa je Lukic deportovan u RS. Sudjenje koje je za ovu dvojicu inicirao predsednik Viseg suda u Bijelom Polju, Vukoman Golubovic, maja 1998, nije nastavljeno jer RS nije dopustila izvodjenje dokaza na svojoj teritoriji, a i Milan Lukic je ostao nedostupan.
Nezvanicnu istragu su vodile i neke nevladine organizacije ali su naisle na nesavladive prepreke.
Da li bi istraga koju bi vodio Tribunal u Hagu dala vise rezultata, a za koju se zalazu zainteresovani da se cuje poslednja rec o sudbini otetih i krivcima, u postojecim uslovima, neizvesno je.