Tek sto se iz Beograda preselila u Novi Sad, grupa umetnika pod nazivom Led-art, ciji je spiritus movens Nikola Dzafo, nastavila je intenzivnu aktivnost baziranu na konceptu koji vec punih osam godina (od 1993) primenjuje. Naime, prostor njihovog rada je sam grad, njegovi trgovi i ulice ispunjeni namernim i slucajnim prolaznicima, posetiocima i gledaocima. Ovogodisnji 29. februar(t), prestupni dan u mesecu, posvetili su Svetoj umetnosti, izvodeci ambijentalnu akciju–performans pod nazivom Kunstlager – Ziveti u Srbiji ili Prestup 2000. nacinjen iz dva dela.

Najpre su u Katolickoj porti, u delu zagradjenom bodljikavom zicom (cime je kunstlager pretvoren u konclogor) uz pomoc prijatelja – glumaca, Ratka Radivojevica sa uniformisanim saradnicima i grupe Art cirkus, uz nepopularnu, posebno za Novi Sad, najavu opste (vazdusne) opasnosti i citanje dnevne zapovesti otpoceli svoj ulicni spektakl. Dok se u velikom loncu kuvao pasulj (zarad opasuljivanja ucesnika: umetnika, glumaca, gledalaca, prisutne komune artlogorasa ali i proizvodjenja adekvatnog gasa za vecernje koriscenje u gasnoj komori Piping kluba), odata je posta zaledjenoj zastavi himnom Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan... Logorasi, kostimirani u autenticne ulicne cistace i civili, dobrovoljno zigosani pri ulazu, instruisani tim higijenicarima popunjavali su anketu sa sledecim pitanjima: Sta je prestup?, Cemu sluzi pasulj?, Da li je nasa zemlja »najveci, najlepsi, najcudesniji logor na svetu«?, Sta je Kunstlager? i Da li smo mi – pod a) izdajnici, b) patriote, c) opijum za mase, d) zabava za narod, istovremeno su mogli da u konc-barakama (satorima) budu osisani (cime bi dali neophodnu energiju logorskim masinama), da se zabavljaju kuglanjem ledenim loptama, da pripadnike novosadskog Otpora umotaju u bodljikavu zicu ili da rade neki ozbiljniji oslobadjajuci posao (Arbeit macht frei) poput cepanja drva, kuvanja pasulja, pravljenja plavo-belo-crvenih zastava od leda, najzad da stanu u red za rucak koji je za to vreme bio zgotovljen.

Nakon ove dnevne akcije nastavljena je nocna, opet sacinjena od nekoliko segmenata. Tu su bile foto-izlozba dosadasnjih aktivnosti Led-arta (od cetrdesetak da spomenemo samo neke od najstarijih clanova: Dragan Zivancevic, Vesna Grgincevic, Goran Denic, Srdjan Veljovic, Ratko Vucinic, Predrag Kocovic, Dobrica Kamperelic, Milomir Filipovic Filimir, Milica Badalic, Ljubisa Bogosavljevic, Natasa Tomic-Veljovic), projekcija video-snimka podnevnih akcija, pustanje gasa nacinjenog za vreme rucka, dodela poklona rodjenima na prestupni(cki) dan, fotografisanje protiv uroka ili slikanje u dve poze sa tek promovisanim vodjom istinoljubivog dela covecanstva, sve to propraceno bubnjarskim sejsnom Igora Malesevica i zabavom priredjenom za okupljenu logorasku elitu.

Spektakl Kunstlager – i njegov dnevni deo Arbeit macht frei i nocni nastavak Gasna komora svojevrsni su i autenticni odgovori (ponavljanje sa promenama) na svojevremeni Neue Slovenische kunst kao vid Nove srpske umetnosti, eksplicitno politicki angazovane, koja je u slovenackom slucaju znacajno doprinela opredeljivanju (makar intelektualne, kulturne i umetnicke javnosti) za onu vrstu promena koje su tu republiku za kratko vreme dovele u red demokratskih evropskih zemalja sa respektabilnim nacionalnim dohotkom koji danas ostvaruju ti austrijski konjusari i sobarice. Da li je u mentalitetu naroda kojima se obracaju umetnici poput Led-arta ista potreba da budu deo civilizovanog sveta – to cemo ubrzo videti. A toj eventualnoj, ocekivanoj promeni svakako da ce, to ce istoriografija umetnosti ovog vremena zasigurno potvrditi, umnogome doprineti i aktivnost mnogih umetnika – Led-arta, Bogoljuba Arsenijevica Makija, Miroslava Nuneta Popovica, Flore Brovine, Zivka Grozdanica Gere, Sase Stojanovica, Bobana Miletica Bapsija i mnogih drugih cije je delo vec sada ugradjeno u temelje nove jugoslovenske umetnosti poput najave bliske buducnosti.
Ceo koncept je zapravo nastavak led-artovske osmogodisnje akcije pod nazivom Rekonstrukcije zlocina na Balkanu sto su samo direktne kriticke reakcije na aktuelne politicke i socijalne procese koji su unistili jednu evropsku drzavu, doneli joj samo (izgubljene) ratove, razaranja, bedu, patnje i smrt. Ili kako sami kazu: Rad s ledom, incidentne grafike, fotografisanje protiv uroka, ekspedicije na deponije, smece – jesu elementi umetnicke magije koji konzumente treba da oslobode straha, sprece zlo i sunovrat i vrate veru u izbavljenje. Dakako, kako se odmah vidi, ovo je samo jos jedna od, u ovom veku (i milenijumu) svakako poslednjih umetnickih utopija koje su karakteristicne za epohe totalitarnih rezima, koje imaju za cilj da animiraju paznju uspavane javnosti, a u nasem konkretnom slucaju da nesto ucine za oslobodjenje od straha i pozovu na politicki, ideoloski i socijalni, te profesionalni i radni otpor koji se i ovim (umetnickim) sredstvima usmerava samo prema jednom cilju – promenama od kojih na najbukvalniji nacin zavisi nasa buducnost.
Nije na odmet primetiti da je akcija nastala pod pokroviteljstvom Skupstine grada Novog Sada, ciji je sekretar za kulturu prisustvovala svim aktivnostima (sto se ne bi moglo reci za neke druge gradske ministre kulture, na primer beogradskog koji ce ostati poznat po nekim drugim nacinima pomoci umetnosti i medijima), zatim Kulturnog centra (nekada kultnoj Tribini mladih koja se pod novim rukovodstvom izgleda vraca izvornoj, zivoj umetnosti nalik na sedamdesete godine, kada je stekla renome na nekadasnjoj opstejugoslovenskoj umetnickoj sceni) uz finansijsku potporu Fonda za otvoreno drustvo od cije pomoci u Novom Sadu ocigledno nema straha i zazora, sto je jos jedna od ondasnjih specificnost. Nije na odmet ni primetiti da je za ovu, iako krajnje politizovanu kontrarezimsku akciju, dobijena i policijska dozvola. Sve to upucuje da se Novi Sad, za razliku od mnogih srpskih kulturnih i umetnickih centara, otvorio i za alternativne aktivnosti koje je neophodno podrzati da bi se odrzala preko potrebna vitalnost ovog specificnog dela kreativnog delovanja uprkos radikalnom kriticizmu koji je imanentan toj vrsti umetnosti.

A vec sutradan, kada je predsednik srpske vlade (po drugi put) otvarao pocetak radova jednog od novosadskih srusenih mostova, poveca grupa gradjana, veca od onih koji su privedeni na tu svecanost, zbog demonstriranja nezadovoljstva bila je privedena u policiju. Time je to masovno hapsenje od metafore kunstlagera postalo zbiljom konclogora, dakle izbrisana je granica koja deli artificijelno od realnog, kako je dan ranije, ali i u mnogim drugim slucajevima, Led-art na svoj nacin prikazao kao Pozdrave iz Srbije.
Da li je u pitanju podela gradjana Srbije na zadovoljne i nezadovoljne ili je, s jedne strane, ucinjena jos uvek neophodna i za mnoge spasonosna politicka mimikrija – videce se vec na sledecim izborima. A zvanicne statistike govore da po prilici 80% Jugoslovena zivi ispod egzistencijalnog minimuma. To je glasacki resurs na koji svi racunaju i kojima se obracaju opozicioni politicari, kriticki intelektualci, otporni studenti i pobunjeni djaci sa svojim profesorima i nastavnicima, angazovani umetnici kojih je sve vise i svi drugi koji su sacuvali minimum zdravog razuma u ovom bolesnom vremenu.