Zena mi rece, u skorasnjoj poseti, da ti je dostavila neke tekstove o sudjenju. Medju njima i obiman prikaz Nebojse Popova u Republici, u kojem ukazuje na pozorisnu sudsku farsu, montirane protagoniste i njihovu kameleonsku privlacnost.
Svakako, prilicno dobro je svojim vidjenjem oslikao i moj dozivljaj tog bizarnog drzavnog teatra.
Tu je, u valjevskoj palati Svetog Oficija, gradska papska kongregacija za doktrinu neokomunistickog veroslobizma (Congregatio propaganda de neocomunismo e fideliberismo) i suzbijanje jeresi, imala ukrotiteljski zadatak, jer je kaznjavajuci me bezuslovno i gadno, porucila ostalim zanesenjacima slobode da je ovo zemlja pape Slobe prvog, koji je, inace, samo nastavio davno zapocetu inkviziciju... u Italiji i Francuskoj 1231... Spaniji 1478... potom osvezenoj od pape Pavla treceg u Rimu 1542... pa Tita kod nas 1945... Naravno, za razliku od jos uvek aktivne i budne papsko-rimske inkvizicije, koja se poprilicno osavremenila a vodi se i pod drugim imenom (nazivom), kod nas se koriste srednjovekovne metode, odnosno one koje odgovaraju uslovima u kojima zivimo.
Ne znam jesi li bio na svakom cinu (mada mislim da samo jednom nisi stigao ili nisi uspeo da udjes) jer mi je bilo zabavno posmatrati te protivurecne i potcinjene smetenjake, kako nevesto pokusavaju da zadovolje pravnu porudzbinu, kojoj sam kao i oni znao ishod.
Interesantno je da, za razliku od sudija, policiju nijednom nije preplavilo rumenilo. Tuzno mi je bilo gledati te srpske mladice lisene cari emocija. Bili su to samo policajci i nista vise. Da ne bih (licno) saznao da su Miloseviceva silesija, obicni umni mutanti. Ironija je veca ako znam da ovakva duhovna gluvoca uopste postoji ma gde rasporedjena. To sto ih je tiranin oko sebe okupio ne znaci da on nema i tragikomicnih slugu, naprotiv, ima i sudije.
Zahvaljujuci sudijama na mom sudjenju i sâm sam se postideo njihove besmisleno-obezvredjene struke. U odnosu na tromesecnu skolu Milosevicevih gorila, koju pohadjaju sa dobermanskim mrezicama na njuskama i koju im pre pustanja na narod skidaju, u kojem primaju deset puta manje mesa od malopre pomenutih. Nije li vec ponizavajuce. Verovatno su te ljude (sudije) roditelji skolovali da bi ih uvazavali u blizoj i daljoj okolini. A i sami su naporno ucili, verujuci kako i tada, svojim ramenima podupiru temelje pravne drzave i kako ce se celog svog zivota eticki zalagati i boriti za nezavisno sudstvo i isticanje pravde, sa svakako dozvoljivom licnom sudijskom procenom.
Nazalost.
Sedeli su preko puta mene svesni da je vise nevinosti u svim beogradskim prostitutkama no u njima. To sto su bespomocno ocajni i potcinjeni pozarevackom bankaru, manje ih je bolelo od toga da ce ih gadljivo izbljuvati seljaci u njihovim selima.
Medjutim, oni su avetinjski delovali u ime svog crvenog boga. Svaka njihova rec za mene je bila potmulo roptanje ada ljudskog i uzareni zveket napetog gvozdja. Poput gluvih zatvorskih zidova nisu mogli cuti stenjanje i krik mog iznemoglog organizma od policijske torture. Za njih je moje telo bilo samo nema celija. Vladavinu prava zamenili su vladavinom straha, a licemernim patriotizmom odanost demonizovanom diktatoru Milosevicu, opijenom od vlasti nad ljudima i moci nad smrcu i zivotima. I sto god sam vise shvatao tamnicarev presto u meni se radjao sve veci otpor i uverenje da nisam pogresio.
Ponesen svojom (inace) iracionalnom hrabroscu, u nekoliko navrata sam i sâm pokusavao da zadovoljim tu svoju stranu prirode i artikulisem sudjenje na kafkijanski model apsurda, postavljajuci, u toboz sudski logican sled, nelogicna pitanja: »da li ste alkoholicar?« (policajcu), »pozdravi mi ujnu« (mom svedoku), »ne kaze se polni ud nego k....« (policajcu), »zasto ste rekli da smo imali ljubavni sastanak na periferiji grada?« (policajcu)...»rekli ste da gajite koze?« – »da« – »i da ih muzete?« – »da« – »a da li pravite kozji sir?« – »ne« – »nemam vise pitanja« (mom svedoku) itd. (sto i Popov primecuje kao pitanja neprimerena situaciji).
Pokusavao sam u stvari da u vreme sudjenja, obzirom na fizicku slabost, odrzim nekakvu licnu duhovnu ravnotezu. Vise sam gledao u ispucale zidove sudnice i osluskivao ih iscekujuci navalu apstraktnih aveti iz potisnutog secanja kafkijanskog lavirinta, u kojem se nevini Jozef K., kao od lakirane martinele bezbrojno odbija da bi se po izlasku iz bezuzroka nasao u konacnoj posledici.
Svakako, umesto atmosfere stvarnog Procesa, tog literarnog naboja i kafkijanske misticnosti, na momente sam se osecao kao vladika pod vasarskom satrom gde nastupaju jeftine rumunske »instrumentalke« i sviraju bezprsti kokosari u instrumente nalik daljini, istovremeno ispustajuci neartikulisane i nocne sibirske krike.
Bilo mi je zaista, prosto biografski krivo, sto su onakvim amaterima dodelili ozbiljne procesne uloge. Mada sam shvatio da je to ipak bila cinjenica, sirova i surova realnost naseg podneblja.
Oni su se bavili pravnim nasiljem a ja sam zeleo da pokazem mojim gestima da sam potpuno svestan situacije (ponarocito zavrsnom recju), da se ne predajem, da sam i pored osude slobodan, da se sloboda pristajanjem gubi i da znam da se zabavljam u tom demistifikovanom klovnovsko-kafkijanskom procesu.
Ja, naravno, ne zelim da umrem branivsi svoja nacela ali ne od sluga i robova potcinjenih Milosevicevoj demonskoj vladavini. Mada, jos mogu da razumem tu prostu, palanacku i iracionalnu zlocinacku strast malih bibliografski neidentifikovanih suznjeva, uposlenih u veliki srpski logor. Ali, zlocin sa predumisljajem vodjen logikom odredjenih nacela za ubijanje ljudskih sloboda, ne da ne prihvatam, nego cu se i boriti protiv njih dok u meni vatre ima, jer zivot i ima smisla ukoliko se covek distancira od zla suprotstavljajuci mu se svojevrsnom pobunom kojom izrazava licnu slobodu (nepristajanje–sloboda), bez obzira na posledice, jer ni smrt nije gubljenje zivota (u nasim uslovima) vec oslobadjanje od iluzije zivota, i jer moje nacelo nije zivot vec sloboda u njemu.
Imajuci na umu, dragi moj prijatelju, licnu odgovornost (jer, ja verujem da je svaki covek duzan da se u svome zivotu ostvari oslobadjajuci se licno ili stvarajuci slobodu za sebe i bliznje), u nasim uslovima, dakle u srpskoj realnosti, prava je steta ne dozvoliti svojoj buntovnoj strasti da izrazi svoju prirodu, ponarocito ako jeste protivnik demonizmu, prisili, totalitarizmu i svakom zlu. Ovo je i vreme i okruzenje u kojem se individualna sloboda moze izmeriti jer za razliku od nekih drustveno uskladjenih sistema (rekao bih monotonih) ovde sve vri, jer imamo diktatora i veliki narodni logor prepun siromastva i robova. Ne biti tiranin ali ne biti ni rob vec se svakodnevno distancirati od njih, suprotstavljajuci im se licnom slobodom, dokle god se zlo ne umori.
Nije li svaki covek odgovoran da tokom zivota ostvaruje svoju slobodu izrazavajuci se nuznim sredstvima vremena i okruzenja jer je to civilizacijska tacka u kojoj obitava. Covek ne moze izici iz zla ako ga ne rastemelji i postavi dobro.
Srbiju je u ovakvo stanje doveo covek sa provincijskom svescu, ostvarivsi je praveci krvave logore i tamnice za cinjene zlocine svom i drugim narodima u ime nas. Ovdasnje utemeljenje vojske i policije u osnovu drzavne ideje jeste njegovo jedino sredstvo izrazavanja i njegov jedini cilj.
Ne moze rec zaustaviti gluve.
Odavno je jasno da je sem simbolizma i simulacije zivota diktator u Srbiji ukinuo sve pretpostavke ljudskih prava.
Jedna od njegovih efektnijih simbolickih simulacija jeste i nasa godinama nedelotvorna opozicija.
Mene ne interesuju ni cetnici ni partizani ni sumnjiva proslost ni buducnost u reziji komunisticke vlasti i komunisticke opozicije, jer dok oni trguju Srbijom, nevini vec deset godina ne prestaju umirati.
Zahvaljujuci i jednima i drugima, zivimo u zemlji stida.
Ali, ja ne zelim da se stidim.