Broj 233

Kultura

Bio sam kod agresora

Malo sam bio kod agresora. Nisam ja kao ova nasa raja isao na Grbavicu ili Ilidzu da kupim mesa i rakije i da vidim koliko su pohapali po stanovima. Ja sam pravo u centar u Beograd. Da im zavirim u tu pamet sto je sam ovaj ratni belaj smislila, da im pogledam cehru, kakvi su sad kad su naglo postali mirotvorci.
Ono sto mi je plaho drago jeste da sam otisao u Beograd s pasosem na kojem su ljiljani, pa sam po tome prvi sto sam tako usao. Istina, ne bi oni mene pripustili sebi iz ove jedinstvene Bosne i Hercegovine, iz ove trecine po kojoj ljiljani hodaju, jos sa vakim imenom i prezimenom, da direktno Slobo nije klimnuo glavom. Valjda mu to nesto trebalo, ko ce njegovoj politici uci ukraj, a meni svejedno, samo da vidim sta sad kazu, sta sad misle.
A misli su im uglavnom zbrkane. Hodaju ljudi po gradu, kukaju kako ne mogu da mjesec prezive, male plate, a o nama nece ni da misle, nekako mutno predosjecaju kako su usrali. Ali nema govora da to kazu, ponavljaju kao papagaji ono sto im televizija filuje, ko biva cijeli svijet je protiv Srba, oni su ratovali samo zato da se brane, a kad neko pomene Aliju, to kao kad biku mahnes crvenom krpom. Nema kod njih vise nikakvog selameta, ti ljudi u Beogradu i Srbiji nece doci nikada sebi, jer gdje mogu sa sobom biti intimni kad sami od sebe kriju sta su radili, kakvo su zlo uradili.
Nista oni ne znaju, a vecina je uprla sve svoje snage da ne sazna, a ono sto frstulje sasvim je krivo. Hajde ti sad krivu misao ispravi, kad su je godinama iskrivljavali i kad je samo jedna jedina. Kazem im da je sve zlo poslo od njih, a oni zinuli, otvorili usta, kao da im govorim kineski.
Imao sam ja tamo dosta poznanika, prijatelja, kolega, a sad kad sam dosao, vecina se sakrila, zavukli se u misju rupu da me ne bi sreli. A oni od javnih ljudi koji su me svesrdno zagrlili mogu se pojedinacno nabrojati. Tu su od pisaca Filip David, od pozorisnih ljudi Borka Pavicevic, Feliks Pasic i Zlatan Doric, od filmadzija ljudi Branko Baletic, od filozofa Miladin Zivotic, od slikara nas dragi Emir Dragulj, Halil Tikvesa i hudi Sead Music, koji neprebolno cezne za Sarajevom. Medju novinarima ima ih nesto vise: Dragan Banjac, Rade Radovanovic, Gordana Susa, Nadezda Gace, Hari Stajner i jos poneki, kao i poznati lingvista Ranko Bugarski. Bice da sam nekog i preskocio, ali nikako ne mogu Danicu Draskovic.
Ova dama, koju sam sad tek upoznao i o kojoj su mi mnogi prijatelji govorili, jedno je od rijetkih prijatnih iznenadjenja. Nije nam mnogo govorila, ali su drugovi govorili za nju. Stala je na stranu Bosnjaka, muslimana, shvatila nasu tragediju i pomagala nasima kako je god mogla, a mogla je dosta. Njena Srpska rec je najglasnija novina u Srbiji protiv srpskog nacionalizma. Covjek kad dodje s ove nase strane, to da ne poveruje.
A kakvi su nasi koji su u ova cupava vremena pobjegli na onu tamo stranu? Puno ih ima koji se ne razlikuju od onijeh tamo po jednoumlju, a mnogi su i tvrdji. Ta njihova pjesma o nemogucnosti zajednickog zivota i o tome da su sve tri strane podjednako krive, izgleda kao labudova pjesma pred konacan odlazak u tamne prostore zivota. A opet, ima nemali broj onih sto ceznu za svojim krajem, raspituju se kako bi se vratili, boje se da ih mi, kad dodju, ne pljunemo, a ocekuju da im mi na tacni damo njihov stan i njihovo radno mjesto. To su izgubljeni ljudi, bolesni; a ja sad, kad hodam Sarajevom, vidim koliko su moji sugradjani zdravi i normalni, uprkos svemu sto su dozivjeli, uprkos licnim tragedijama koje su dozivjeli. Da sam u vlasti, potrudio bih se da dovedemo te ljude, trebace nam nasa raja. A izgleda da Aliji, Ganicu i Muratovicu nije stalo do njih. Kad nije njima, onda nije ni meni.
Na jednoj javnoj tribini u Podgorici, kad je jedan od mojih sapatnika iz Sarajeva rekao da je sve zlo krenulo iz Beograda, pa i Podgorice, zaorio se frenetican aplauz. Pljeskali su nama za takve izjave na svim mjestima gdje smo nastupali, ali su pljeskali samo oni sto su dosli, a dosli su samo oni koji slicno misle kao i mi. Tih ljudi koji su svjesni da je njihova zemlja ucinila agresiju, zlocine i genocid, cini mi se, ima toliko da sam svakog pojedinacno upoznao. I to vam je odgovor do kada ce Slobodan Milosevic biti na celu. Opozicione stranke ga napadaju, a to mu dobro dodje da ga neko malo poskaklja.
Okrenuo sam ledja i vratio se u moje Sarajevo. Vrijedilo je sto sam bio s prijateljima koji su to ostali i postali, ali je dobro sto sam tom tamo gradu i toj tamo zemlji okrenuo ledja i ono ispod njih.
19. 02. 1996.

Iz: Sead Fetahagic, Iz pozadine.
 
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar