U strucnoj literaturi postoji vise definicija sporta, ali se sve one slazu u jednom: sport, kao specificna vrsta igre, nema drugog cilja »izvan samog sebe« i ta teorijska pretpostavka njegove slobode od spoljnog okruzenja trebalo bi da podrazumeva da kriterijumi valorizovanja unutarsportskih dostignuca budu iskljuciva poluga razvojne sportske funkcije. Ali, kako se stvari nikada ne mogu posmatrati izolovano od odnosa u drustvu, vec iskljucivo u medjusobnoj sprezi i interakciji, jasno je da postoji unutrasnja strukturna slicnost izmedju sporta i razvojne funkcije drustva jer se sport, kao njegov nesumnjivi deo, sve vise identifikuje sa savremenom tendencijom marketinskih, odnosno trzisnih vrednovanja pri cemu je sportista proizvodjac specificne vrste robe ciji je kupac sportski klub, a krajnji konzument siroka publika.¹ Tako sport postaje unosni biznis u sluzbi zabave i spektakla od kojeg zive ne samo sportisti, sportski funkcioneri i menadzeri, vec i »vansportski« cinioci, kao na primer stampa, radio i televizijske stanice, velike korporacije investirajuci ogroman kapital u reklamu koju sportisti nose na dresovima ili koja krasi sportske stadione i, naravno, velike reklamne agencije cije je posredovanje u svemu tome veoma lukrativan posao. Cim je sport kao nesumnjiva grana igre dobio socijalnu funkciju – sa sportom kao igrom u definicijskom smislu je svrseno.² Ali, za razliku od problema koji se javljaju u demokratskim zapadnim drustvima i koji svakako nisu zanemarljivi (nasilje publike–navijaca, ali i nasilje oliceno u insistiranju na vrhunskim rezultatima po cenu zdravlja sportista, sa svim implikacijama koje ta vrsta nasilja izaziva), a koji su u nista manjoj meri prisutni i kod nas, u nasem sportu se suocavamo sa jednom specificnom vrstom problema gotovo nepoznatim na Zapadu. O cemu je zapravo rec?
U jednom nasem ranijem tekstu,³ kratko smo, koliko to novinski prostor dozvoljava, problematizovali svesnu zloupotrebu sporta u politicke svrhe u SRJ. Nimalo slucajno jer je korelacija izmedju sporta i politickih i prilika u drustvu, izuzetno jaka i upravno srazmerna okolnostima koje vladaju u drzavi, odnosno drustvu. Potreba drzave za glorifikacijom nacionalnog i mitskog, umesto za racionalnim razvojem privrednih odnosa, naci ce u sportu vrlo plodno tlo upravo zbog prirode sporta kao specificne igre, kao borbe dva protivnika, dva tabora. To ce biti odlicna prilika ne da se zemlja dostojno reprezentuje, vec da se »dotuce i ponizi mrski neprijatelj« i dokaze nacionalna (rasna, verska i sl.) superiornost. Iako su svuda u svetu sportisti postali moderni robovi (ili kako ih K. Petrovic naziva »srecni robovi koji su istovremeno najveci neprijatelji slobode«⁴) situacija u nasoj zemlji, upravo iz navedenih razloga, zasluzuje posebnu paznju.
Osiromasena drzava generise sveopstu bedu i upropascuje vitalne socijalne funkcije (privredu, kulturu, nauku, sport). Sport koji je svuda u svetu vec odavno dobio odlike socijalne funkcije, sa svoje strane, generise mnostvo problema koji, u nasem slucaju, nisu nista drugo do ogledalo drzavne katastrofe. Posmatrano zasebno, oni izuzetno lice na svoj glavni izvor – drustvo, odnosno drzavu. Fudbal, kao bez sumnje najpopularniji sport je eklatantan primer takvih veza, mada ni drugi sportovi nisu izuzetak. 
Nigde valjda vise nego u danasnjem jugoslovenskom fudbalu (od 1992. naovamo) nije bila prisutnija, vidljivija, ocitija i bezobzirnija zelja za vlascu, »volja za moci« u niceovskom smislu reci kod manje grupe ljudi koji sebe nazivaju »fudbalskim zaljubljenicima«. Jedna te ista vrhuska gotovo citavu deceniju toboze upravlja fudbalom, a zapravo sve cini da iz njega izvuce odredjene koristi. U fudbalskim klubovima, udruzenjima i savezima sede ljudi koji ili sami pripadaju politicko-finansijskoj oligarhiji, neretko povezanoj sa podzemnim, kriminalnim krugovima, ili, pak, »sportski radnici« sa znacajnim drustvenim i politickim »back-ground«-om. Oni svojim znacajem neposredno i autoritarno uticu na kadrovska i finansijska zbivanja u fudbalu i oko njega, uticu na namestanje rezultata, odnosno svesno krse regularnost takmicenja. Fudbaleri, cak i oni iz najpoznatijih prvoligaskih klubova, srazmerno su slabo i neredovno placeni,⁵ vrlo cesto od strane trenera pa i clanova uprave ucenjivani, psihicki pa i fizicki torturisani.⁶ Institucije fudbalskih saveza formalno postoje, ali nemaju realnu moc odlucivanja, centar moci je fokusiran na usku grupu ljudi, a neki tvrde na samo jednog coveka koji samovoljno donosi odluke.⁷ Pojava autokratskih ljudi svojstvena je nasem fudbalu i posledica je dvostruke uloge tih licnosti: (a) s jedne strane, kao politicko-finansijski magnati oni finansiraju svoje ciljeve u fudbalu (samo po sebi se razume da ti ciljevi nisu unapredjenje i razvoj fudbala, vec zarada na npr. prodaji najkvalitetnijih fudbalera bogatim inostranim klubovima uz velike provizije sto, s obzirom na nepostojanje platnog prometa sa inostranstvom usled sankcija, ne moze biti adekvatno drustveno kontrolisano)⁸, i (b) s druge, oni u samom fudbalu najcesce rade volonterski (»iz ljubavi«, kako cesto pred kamerama vole da kazu) pa iz toga javnost stice utisak njihovog altruizma i dobrote, »ocinskog« odnosa prema igracima.⁹ Za takav svoj »samopregorni rad«, za takvu »izgradnju i obnovu fudbalske igre i za patriotizam«, oni ocekuju ne samo priznanje najsire javnosti vec i strahopostovanje fudbalera, »tih mladih ljudi koji moraju da nauce da se viteski bore za boje svoje zemlje«. Pri tom stalno govore o promenama, ali nista ne cine da do tih promena stvarno dodje. Posle skandala na utakmici »Obilic«–»Crvena zvezda«, kada je sudija produzio igru za nekih sedam-osam minuta ne bi li domaci tim stigao do toliko potrebnog gola i pobede i narocito incidenta u Niksicu kada su igraci beogradskog »Partizana« tuceni u svlacionici od strane domaceg obezbedjenja (ne zaboravimo da je Mirko Marjanovic do dolaska na premijersku funkciju bio predsednik FK »Partizan«, a sada je pocasni predsednik), FSJ je odmah preko svog Odbora za hitna pitanja »ustanovio nepravilnosti tokom jesenjeg dela fudbalskog sampionata drzave« i najavio »paket mera za ozdravljenje jugoslovenskog fudbala«. Jedan sportski list doneo je preko naslovne strane ogroman naslov »Fudbalski rez«, sto je kod citalaca trebalo da stvori utisak da ce se toga dana ili tih dana i nedelja dogoditi krupne, odlucujuce promene u funkcionisanju fudbalske organizacije, i klubova, kao i institucija zaduzenih za pracenje regularnosti takmicenja.¹⁰
Sednica FSJ i Odbora za hitna pitanja i toliko najavljivani »rez« doneli su samo personalnu smenu, ali ne predsednika i sekretara FSJ i republickih, odnosno pokrajinskog predsednika Saveza, vec trojice tzv. komesara za takmicenje, za sudjenje i za bezbednost na stadionima. Kompletna organizaciona piramida, tehnologija rada i koncepcija fudbalske organizacije ostali su nedirnuti. Manipulacija sportom i njegovim proizvodjacima u zemlji Srbiji se, dakle, nastavlja. Kao uostalom i dugogodisnja manipulacija proizvodjacima svih ostalih roba.

¹ R. Marjanovic, Nasilje sportske publike, Kultura br. 88–89, 1992, str. 58.
² Igra je fenomen stariji od drustva (kulture, civilizacije) jer se i zivotinje, a ne samo ljudi, igraju, tvrdio je jos Hojzinga (J. Hojzinga, Homo ludens, Zagreb, 1970).
³ Igra kao funkcija politike, Republika br. 221, 16–30. 09. 1999, str. 11.
⁴ K. Petrovic, Nasilje i sport, Kultura br. 88–89, 1992, str. 17 i dalje.
⁵ Strajk fudbalera novosadske »Vojvodine«, koji traje nekoliko meseci, na najbolji nacin odslikava tu cinjenicu.
⁶ Mladi fudbaler D. R. (koji vec tri godine igra u jednom nemackom drugoligasu, posvedocio je autoru ovog teksta da je odbio da »za velike pare« predje u »Obilic« jer vlasnik ovog kluba Zeljko Raznatovic Arkan redovno psuje i samara sopstvene igrace kad god je nezadovoljan njihovim ucinkom na terenu.
⁷ Velibor Vasovic, nekadasnji fudbalski reprezentativac, a sada predsednik Udruzenja za razvoj i unapredjenje fudbala, u vise navrata je apostrofirao sadasnjeg predsednika Miljana Miljanica kao autokratu i »coveka koji je upropastio nas fudbal« (intervju V. Vasovica SOS kanalu, 10. 01. 2000).
⁸ Nedavni skandal na madridskom aerodromu kada je generalnom sekretaru FSJ Branku Bulatovicu oduzeta torba puna dolara kojima je navodno UEFA platila obaveze prema FSJ, vise nego transparentno to dokazuje.
⁹ K. Petrovic, nav. delo, str. 23.
¹⁰ Sportski zurnal, 8. 02. 2000.