Zan Kot

Zeleo bih da pruzim odgovor na ovo pitanje ogranicavajuci se na razdoblje nakon hladnog rata i oslanjajuci se na konkretan slucaj poslednjeg balkanskog rata koji je zapoceo juna meseca 1991. da bi bio prekinut u junu 1999. Tek nakon toga bi bilo moguce proceniti svrsishodnost akcije medjunarodnih snaga u tom konfliktu i – polazeci od toga – izvlacenje pouka za buducnost.*
Cini se da je Samuel Hantington, svojom teorijom o »sudaru civilizacija«, izlozenom u jednom cuvenom clanku, pruzio jasan odgovor. Rezimirajmo to ukratko: ako je XIX vek bio vek nacija, a XX vek ideologija, onda bi XXI vek bio vek civilizacija. Ogranicavajuci svoje vizije na prvu cetvrt veka, S. Hantington smatra da ce veliki, predvidljivi konflikti biti kulturnog, »civilizacijskog« tipa; ekonomska moc Azije i galopirajuci demografski razvoj islama bi mogli biti glavni uzrocnici.
Priznajem da me ova teza nije sasvim pridobila i ona je daleko od toga da bi mogla biti potvrdjena u nizu od dvadesetak danas otvorenih konflikata, kao i u drugim koji su moguci. Smatram cak da je izraz »krvave granice islama« sumnjive vrednosti – a taj se izraz koristi. Da li to znaci – cak i kad su zrtve vecinom Muslimani kao u Bosni – da onda one mogu ciniti sve sto je u te svrhe nuzno?
Moja analiza sa terena je sasvim drugacija. Ona je bliska analizama obavestajnih posmatraca. Meni se cini da je opasno ono uproscavanje koje u »stranama u konfliktu« – prema jednom prihvacenom izrazu – vidi homogene entitete – Hute i Tuce, Srbe i Hrvate ili Muslimane. U drustvima koja su tek izasla iz komunistickog sistema, ili koja se nalaze pod vlascu plemenskih ili klanovskih sistema, mogu se razlikovati dve kategorije koje se sasvim dobro raspoznaju – oni koji vladaju i oni koji podnose tu vladavinu i izvrsavaju njena naredjenja. Kada izbije neki sukob, odgovornost jednih i drugih se ne bi smela mesati kada su u pitanju uzasi koji prate konflikt.
Nisu »Srbi« stvorili koncept »etnickog ciscenja« u funkciji plana »velike Srbije«; autori su u prvom redu intelektualci koji se mogu sasvim jasno identifikovati, zatim poznati politicari, te najzad vojna lica i zapovednici razularenih bandi koje su se otele svakoj kontroli. Kao i toliki drugi, oni su falsifikovali istoriju, instrumentalizovali religiju i uzdigli laz do nivoa principa za akciju kako bi dijabolizovali drugog i proizveli mrznju. U tome su se oslanjali na medije pod kontrolom koristeci sve vise i vise najprefinjenije »tehnike«. 

Kako ovu cinjenicu pomiriti sa konceptom »sudara civilizacija«? Da li su Hitler, Pol Pot i Milosevic zasluzili tu cast da ih smatramo olicenjima i predvodnicima visoke civilizacije koju su egzaltirano slavili tokom sukoba? Oni su samo cinici, izopaceni tipovi, najcesce bolesni i umno poremeceni ljudi koji svoj narod i susede uvlace, barem za neko vreme, u necuvena varvarstva.
To sto ovi novi varvari izbijaju na povrsinu i vladaju u jednom momentu biva nesumnjivo stoga sto covek jos nije ono sto je – trska koja misli ali koja je lako smetnula s uma da misli i prepustila se da je ponese opaki vetar. No, ja takodje verujem da je totalitarna izopacenost na duzi rok osudjena na neuspeh jer postoji i druga strana tog coveka–Janusa, koja se vidi u njegovoj sposobnosti da ponovo otkrije sopstvenu savest, da se povrati sa dna ponora, barem u meri u kojoj mu se u tom smislu ukaze pomoc. U preambuli osnivackog akta UNESKO-a upravo tako i pise – »Odbranu mira treba graditi u duhu ljudskom jer u tom se duhu i radjaju ratovi«.
Prema tome, teorija o sudaru civilizacija, prema mom misljenju, ne objasnjava – daleko je od toga – savremene konflikte, kao ni one koji ce slediti u buducnosti. Ja se zbog toga radujem jer mnogo je lakse, ako se to zaista hoce, neutralizovati »totalno varvarstvo« nego spreciti sudar i lom civilizacija koje su vidjene na neki nacin kao plocice za kontrolu tektonskih kretanja koja izmicu svakoj kontroli.
Ako se vratimo na konkretan jugoslovenski slucaj, ja dakle nikako ne verujem da je to srpski narod, predstraza pravoslavnog hriscanstva u svetu, nasuprot Nemackoj, Vatikanu ili Velikoj Porti uzetim zajedno, koji je »ucinio« ono sa Vukovarom, Sarajevom, Srebrenicom ili ono u selu Racak. Nasuprot tome, ja verujem da su Milosevic, Karadzic, Mladic, Seselj i Arkan uvalili srpski narod u »crnu rupu«, gde se on i sada nalazi, i iz koje mu treba pomoci da izadje na mnogo bolji nacin nego sto mi to cinimo. Isto bi se moglo reci, uz manji stupanj odgovornosti, i za hrvatsko rukovodstvo kao i za vodjstvo bosanskih Muslimana.
Zeleo bih da ponudim tri konkretna primera – medju brojnim drugim – o raskoraku izmedju nacionalistickog diskursa koji se najlakse slusa i osecanja »ljudi« koje treba potraziti na terenu, kao sto sam ja to cinio, posebno tokom mojih istrazivanja 1996. i 1999.
Jedan Musliman, bivsi rudar iz Varesa u Bosni – u centralnoj Bosni – jednom mi je rekao sa svom ozbiljnoscu – »Ja i moja dva brata smo ozenjeni zenama iz razlicitih nacionalnih zajednica, i kako bismo mogli da mrzimo Srbe ili Hrvate?«
Upoznao sam takodje jednu hrvatsku porodicu iz Stoca, grada koji je pod hrvatskom kontrolom, u kojem Hrvati odbijaju povratak Muslimana proteranih 1993. i to a fortiori, kao i Srba koji su pobegli 1992. Kuca te porodice je u susedstvu sa nekadasnjim komsijama Muslimanima i Hrvatima. Ova se porodica brine o tim kucama koliko moze i zeli da se stanari vrate. Gospodja Srpkinja je kuma jednom od dece, a gospodja Muslimanka se brine o hrvatskoj deci, cak i o onom koje se poslednje tu rodilo.
Najzad, nasao sam i jednog Srbina iz Mokrog, severno od Sarajeva, koji radi kao carinski sluzbenik, a nekada je bio trkac na medjunarodnim takmicenjima. Iako je zadrzao veze sa starim prijateljima Hrvatima i Muslimanima, njemu se cini da je tesko moguce neko pomirenje. Kada sam se spremao da podjem, njegova stara majka, koja je do tada cutala, mi je prosto kazala – »Ipak nam je bilo lepo dok smo bili zajedno, samo da se to vrati«.
Suprotan primer sam imao za vreme susreta izmedju jednog hrvatskog generala i jednog srpskog pukovnika. Upravo sam bio iscupao jedan prekid vatre za Bozic 1993. nakon maratonskih pregovora u no man’s land Krajini istocno od Karlovca. Dvojica oficira su se smejali, salili su se i prisecali zajednickog zivota u bivsoj federalnoj armiji. Podsetio sam ih da su njihovi vojnici i njihove nacionalne zajednice uvuceni u jedan rat koji ne shvataju dovoljno i koji bi trebalo definitivno okoncati. Tada mi je hrvatski general dobacio ove zastrasujuce reci kao repliku – »Vi nesumnjivo znate one Cercilove reci da su generali ljudi koji se dobro poznaju i koji se medjusobno ne tuku, ali nagone na tucu vojnike koji se ne poznaju«. Jedna okolnost za njega otezavajuca – u jugoslovenskim ratovima vojnici koji se tuku se najcesce poznaju i odbijaju da se medjusobno ubijaju, za sta bih ja mogao da navedem brojne primere.
Pegi je razlikovao »epohe« kao mirna razdoblja u istoriji i nemirne burne »periode«. Nasuprot Hantingtonu, ja verujem da su polja kontakata medju kulturama uglavnom ona polja–prostori gde se srece vise tolerancije i postovanja drugoga. Nekadasnja Austrougarska imperija, Liban i Bosna do juce su primeri za to. Avaj, uzajamno bogacenje postojecim razlikama nije nikako onaj vrt koji obradjuju ovi nacionalisticki i pomahnitali djavolji segrti. On je cak prepreka i to velika u njihovim ludim namerama. Stoga se danas sve tako koleba i survava – i to tako cesto – izmedju jedne epohe i jednog perioda.

Alibi za odsustvo medjunarodne aktivnosti

Sta se moze uciniti da bi se narodi sacuvali od postupaka »totalitarnih varvara«? Kako – barem to – pomoci tim narodima da se oporave i izlece od mrznje, da se vrate razumu? Ovde cemo tek pokusati da oznacimo nekoliko »tacaka« za razmisljanje o akciji medjunarodne zajednice u sluzbi mira.
Cvrsto verujem da, uprkos ocevidnim propustima i opravdanim kritikama, svet nije nikada bio tako naoruzan i on moze spreciti povratak varvarstva i nametnuti medjunarodno pravo. Sto osamdeset cetiri drzave su clanice OUN, jedna humanitarna galaksija deluje svuda u svetu – ona nije nesto obicno – kultura ljudskih prava napreduje nezadrzivo i najsavrsenija sredstva su stavljena u pokret da bi se te cinjenice postovale. No, i druga tendencija ima svoju tezinu, ona je u vezi sa prvom. Demokratija u svetu napreduje nezadrzivo, kao sto uostalom pokazuje i sam S. Hantington u jednom od svojih manje poznatih spisa. Svakako, uzmicanja su po meri napredovanja kao sto je to pokazao jos Tejar de Sarden uporedjujuci napredovanje covecanstva prema tacki Omega sa uspinjanjem na planinu, koje je sve opasnije sto se covek vise priblizava vrhu. Jer najpre, zahvaljujuci demokratiji, covecanstvo napreduje, i zahvaljujuci demokratiji progresivno ce se smanjivati polje totalitarizma, ekstremnih nacionalizama i integrizma svake vrste. Danas je samo ta i takva utopija ostvariva, moguca, da se posluzimo recju o. Lebrea iz sezdesetih godina koji se tako izrazio govoreci o borbi zemalja protiv nerazvijenosti. Stoga bi trebalo da postavimo sebi kao apsolutan prioritet – u Bosni i drugde – bolju pomoc demokratima i liberalnim snagama, onim hrabrim ali usamljenim i izolovanim ljudima, da drzimo korak u toj borbi, u toj politickoj borbi koja je cesto puna svakojakih smicalica i podvaljivanja. Ono sto ne treba ciniti u svakom slucaju jeste ono sto je neprekidno praktikovano u Jugoslaviji tokom deset godina – ne treba uzimati nacionalisticke prvake, koji su cesto kriminalci, za nezaobilazne sagovornike u pregovorima oko nekog sporazuma, a u takvim slucajevima mi ih ucvrscujemo na vlasti ovekovecujuci lazni mir. To je ono sto i gospodin Holbruk, bukvalno opcinjen Milosevicem, izgleda nije uspeo da shvati sve do svoje cetvrte posete Beogradu.
Ne treba se previse zanositi sporazumom kakav je onaj iz Dejtona prema kojem se, kako izgleda, ocekuje od onih koji su do svega doveli da osude etnicka ciscenja i izruce kriminalce koji su zapravo to sve i ucinili. Treba li jos nesto reci? Nista nece biti ucinjeno u bivsoj Jugoslaviji sto bi vodilo u smeru prastanja i pomirenja, kao i ukljucenja u Evropu, dok se drze na vlasti sadasnja nacionalisticka vodjstva. Sa njima je svaka akcija medjunarodne zajednice jednostavno hipokrizija i stvaranje opasnog privida. Cvrsto verujem da ideje nemira i one sablaznjive predacke mrznje, ideje o nepomirljivim zajednicama, te o sudaru civilizacija, ne mogu posluziti – ne treba da posluze – kao komotni alibi da se nista ozbiljno ne cini u smislu onog sto se prihvata kao smisao i tezina–odgovornost istorije.

*) Iz casopisa Esprit, novembar 1999. Ovaj tekst je odgovor generala Zana Kota, bivseg komandanta UNPROFOR-a 1993–1994. na pitanje koje mu je postavljeno u Akademiji mira na sednici marta meseca 1999. u okviru ciklusa pod naslovom Krize i medjunarodna bezbednost. – Napomena redakcije casopisa Esprit.