Moze li se od katastrofalnog loseg stanja u srpskom pravosudju – od materijalnih neprilika sudija, pa do politickog pritiska i otvorenog diktata od strane aktuelnog rezima – dakle stanja razorenosti pravnih institucija, ipak nekako stici do autonomnosti i nezavisnosti sudova i sudija kao nosilaca jedne od triju vlasti: sudske? Kako smanjiti sve veci i osioniji upliv izvrsne vlasti u sudsku i njeno kompletno podredjivanje sebi? Moze li se situacija bar malo poboljsati i pre nego sto danasnja vlast sidje sa politicke scene, jer nikako ne treba smetnuti s uma istinu da i sudije imaju odgovornost prema sebi i drustvu da ucine krajnji napor u tom pravcu. Ako su korumpirane institucije sudstva, nisu tom procesu podlegle bas sve sudije. Ne viri li u toj cinjenici tracak nade koja, uostalom, uvek umire poslednja?
Tribina Republike, koja je odrzana u utorak 29. februara, bila je posvecena temi »(Ne)zavisno sudstvo«. U skladu sa svojim medijatorskim delovanjem povezivanja gradjanskih demokratskih snaga koje bi se oduprle neobuzdanoj i osionoj sili vlasti, nasilju i bezakonju kao i trazenju razumnih i nenasilnih nacina korenitih politickih i drustvenih promena, nastojali smo da i ovaj razgovor sa nasim eminentnim pravnicima doprinese tom cilju. U razgovoru su ucestvovali nezakonito razresene sudije Vrhovnog i Ustavnog suda Srbije dr Zoran Ivosevic i dr Slobodan Vucetic, prof. dr Momcilo Grubac i sudije opstinskog suda u Beogradu Bozo Prelevic, Vida Skero i Gordana Mihajlovic, a iz nase redakcije glavni i odgovorni urednik dr Nebojsa Popov. Razgovoru su prisustvovali Verica Barac i Dobrosav Nesic iz Gradjanskog parlamenta Srbije kao i saradnici Republike Dragos Ivanovic, Olivija Rusovac, Zoja Jovanov, Olga Zirojevic i Zlatoje Martinov.

Nebojsa Popov: Nasa namera da kao list koji se bori za opstu demokratizaciju drustva, za ljudska prava, slobodu okupljanja, slobodu javne reci, za slobodne izbore i za smenljivost vlasti, posredujemo u cilju okupljanja snaga koje se bore za promene, bila je razlog nasih cestih tribina, odnosno razgovora na te teme. Pokazalo se da je tema nezavisnosti sudstva naprosto nezaobilazna. Mi smo jesenas imali razgovor na temu ljudskih prava i zastite boraca za ljudska prava pre svega zbog represije prema organizatorima mitinga protiv represije u Cacku, Leskovcu i Valjevu. Mnogi ljudi su bili maltretirani, hapseni i osudjivani kod sudija za prekrsaje, najdrasticniji primer je presuda Bogoljubu Arsenijevicu Makiju na tri godine. Zastitom boraca za ljudska prava posebno se bavi Gradjanski parlament Srbije koji je osnovan 4. septembra 1999. godine u Cacku, na inicijativu gradjanskih parlamenata koji su formirani spontanim mitinzima i okupljanjima u Leskovcu Cacku i Valjevu, i on nastoji da bude mesto za razgovore i dogovore oko akcija za bitne drustvene promene. To su ukidanje represivnog Zakona o javnom informisanju i donosenje novog zakona. Zbog toga je odrzano posebno zasedanje Gradjanskog parlamenta na kojem je zatrazeno od svih clanica da uloze najvece napore radi ukidanja tog zakona, donosenja novog i solidarne borbe oko koliko god je to moguce prosirenja okvira slobode u ovim neslobodnim uslovima. Naravno, Gradjanski parlament Srbije bavio se i temom Univerziteta gde su ljudi iz udruzenja sa Univerziteta takodje prikazali stanje, zahtevali da se ukine represivni Zakon o univerzitetu i da se trazi usvajanje novog zakona koji je vec pripremljen.
Sada bismo to isto zeleli da uradimo i sa temom o nezavisnosti sudstva, da razmotrimo kakvo je stanje i kakav je put do nezavisnog sudstva. To je svrha ovog sastanka danas. Prvo sto se namece kao tema, ako nam je cilj da utvrdimo put ka nezavisnosti sudstva, treba definisati problem zasto postoji problem zavisnosti sudstva. Od definicije problema zavisi i njegovo resavanje. Izvolite.

Maratonska trka triju vlasti

Zoran Ivosevic: Problem nezavisnosti sudstva je izuzetno slozen. To je ne samo pravni nego i socioloski, psiholoski, jednom recju mnogostruki problem. Mi smo pedeset godina ziveli u zemlji zasnovanoj na jedinstvu tri vlasti: zakonodavne, izvrsne i sudske, ali su one u stvari bile pod partijskom kontrolom kao sto je to bio citav drustveno-politicki sistem, kao sto su to bile i nase sudbine. Posle pada Berlinskog zida partijske dizgine su popustile i tri vlasti su pocele jednu maratonsku, rekao bih vecitu trku koja se po propozicijama i svetskim standardima trci specificno; naime, trkaci trce jedni pored drugog. Kod nas to nije slucaj. Daleko napred je izvrsna vlast, negde u sredini je zakonodavna a na samom zacelju je sudska vlast. Na startu se, ocito, najbolje snasla izvrsna vlast i zato ona tu trku najbolje vodi i to ne samo da je vodi, vec i uspeva da to svoje vodjstvo i utvrdi. Ona se namece ne snagom vlasti koju ima nego snagom moci koju ima u odnosu na zakonodavnu i sudsku vlast. Zakonodavna vlast je u odnosu na sudsku vlast sasvim podredjena jer smo odavno postali svedoci da ona samo aklamativno usvaja zakone koje predlaze izvrsna vlast, tj. vlada. Vlada je dakle pocela da upravlja uredbama namecuci svoju volju zakonodavnoj vlasti cime je stalno gusi. Lepi primeri za to su Zakon o javnom informisanju, Zakon o univerzitetu i Zakon o privilegijama koji je doduse vazio samo nedelju dana (ja sam ga nazvao lex privilegium). Oni pokazuju koliko je izvrsna vlast u svojoj hijerarhijskoj ambicioznosti otisla daleko. Sudska vlast, medjutim, je po inerciji i dalje u jedinstvu vlasti. Po ustavu ona treba da bude jednaka sa izvrsnom i zakonodavnom, medjutim, ona to ni izbliza nije. Ona je jos uvek u kompleksu nize vrednosti i ponasa se kao maloletnik. Svaki pokusaj ljudi u sudu da saopste tu istinu docekuje se na noz, kao napad na izvrsnu vlast koja ocigledno ima ambicije da preuzme primat koji je nekad imala zakonodavna vlast koja je ujedno bila i najbliza partiji koja je upravljala nasim sudbinama. Kad to znamo, tesko je govoriti o nezavisnosti sudstva. Bili smo svedoci posrtanja sudstva, posebno Vrhovnog suda, jer ako nizi sudovi i mogu sebi da dopuste poneku gresku koja se dâ ispraviti na visem sudu, greske ma koje vrste ne sme sebi da dozvoli Vrhovni sud jer iza njega vise nema nista. On je reprezent sudske vlasti, on je partner zakonodavnoj i sudskoj vlasti, ali on to ni izbliza danas nije. Ne samo da su na celu tog suda ljudi koji vuku poreklo iz izvrsne vlasti, nego su oni poceli da razgradjuju sudstvo iznutra, pa bi se moglo reci da sud sam sebe razdire. Predsednici sudova su produzene ruke izvrsne vlasti, ali to vise nisu samo produzene ruke, vec zapravo prava izvrsna vlast koja ne dozvoljava sudovima da budu ono sto jesu po Ustavu. 
Zato je u vreme izbora od 17. novembra 1996. godine, kada je doslo do prekrajanja njihovih rezultata, grupa sudija Vrhovnog suda rekla da ne prihvata ponasanje suda, koje ne dolikuje sudu kao nosiocu sudske vlasti. Posle toga je nastalo Drustvo sudija sa ciljem da se zalaze upravo za nezavisnost sudstva, pravnu drzavu i vladavinu prava. To su glavne tacke naseg programa. Ali, mnogi ljudi na celu sudova nasli su u Drustvu sudija svoje najvece protivnike. Oni su ucinili sve da ga rasture, iako je ono legalno osnovano, naime, takva udruzenja postoje svuda u svetu. 

Traziti put ka nezavisnosti sudstva

Nebojsa Popov: Ali, svakako treba traziti put ka nezavisnosti sudstva. Mi imamo puno razumevanje za sudije zrtve represije rezima, ali nas pre svega zanima problem nezavisnosti sudstva, odnosno borba samih sudija usmerena ka tom cilju. Nije dovoljno samo znati sta radi rezim vec znati nesto i o nasoj kulturnoj, politickoj i sudskoj tradiciji koja nije jednoznacna. Mi ne mozemo da zaobidjemo ni skolovanje pravnika, u koje ubrajam i sebe. Ucili smo od najboljih profesora Pravnog fakulteta da je drzava monopol na fizicko nasilje a pravo volja vladajuce klase pretocena u zakone. Republika je nedavno objavila tekst uglednog srpskog pravnika s kraja dvadesetih godina na temu nezavisnosti suda i profesionalne odgovornosti sudija. Tu se jasno izlazu osobine koje sudija mora posedovati i sta on sme i mora ciniti kako bi odoleo pritiscima i casno vrsio svoju funkciju.
Ne mozemo da zaobidjemo cinjenicu da su mnogi pravnici decenijama previdjali prirodu rezima u kojem smo ziveli, postojanje logora, svakovrsne torture ljudi, zatvarali su oci pred flagrantnim krsenjem zakona, cija su resenja sputavala coveka i njegova prava i slobode i koja su omogucila politicke uzurpacije sudstva.

Sudije i »kadrovi«

Vida Skero: Glavni izvor ovih problema koji su nastali u pogledu nezavisnosti sudstva je manje pravne, a vise socioloske prirode. Jer covek je onaj koji ce suditi, koji ima ili nema osecaj za pravdu, koji je savestan ili manje savestan, castan ili necastan. Odavno sam, naime, otkako je problem uplitanja dnevne politike u sudske presude intenziviran, napravila podelu sudija na sudije i kadrove. Sudije su ljudi koji se sudjenjem bave u vidu zanata i imaju svoju odgovornost i savest, a kadrovi sude poslednjih nekoliko godina i ocito ne poseduju ove dve osobine. Nazalost, sve je vise kadrova, a sve manje sudija. Sudije se danas biraju, to treba otvoreno reci, po ideoloskom kriterijumu: tri partije na vlasti imaju svoje odbore za pravosudje i oni imenuju sudije. Stavise, sada se cak ni imena naimenovanih sudija ne objavljuju pa oni to saznaju iz dnevnih novina. Partije na vlasti biraju sudije, a Skupstina samo formalizuje taj izbor. Tako dolazimo do tzv. negativne selekcije kadrova i, razumljivo, kvalitet sudjenja opada. To su uglavnom ne bas preterano strucni ljudi, ali su poslusni, oni su, posto ih je postavila vlast, zavisnici od te vlasti. Cak i kad bi danas, kao nekim carobnim stapicem, mogli da sudstvo vratimo u normalne vode kao sto je ono u demokratskim zemljama, mi bismo se suocili sa tuznom istinom da imamo lose sudstvo jer je vecina sudija nestrucna, a povrh toga tesko bi svoju psihu oslobodili podanickog, poslusnickog mentaliteta. Gubi se sve vise pravo na prirodnog sudiju. Naime, predmeti se ne dodeljuju po ustaljenom redu, vec se od strane predsednika suda pojedini predmeti dodeljuju odredjenim sudijama za koje se zna kako ce presuditi. Govorim iz iskustva koje imam u mom opstinskom sudu. Kako izaci iz toga? Tesko je reci jer sudije, na svojim kolegijumima gde bi imale pravo da nesto kazu u tom smislu, cute jer se boje. Nijedan sud nije trazio zakazivanje kolegijuma da bi se ukazalo da je neki postupak krsen. Videli smo da se to pravo odrice cak i Vrhovnom sudu. Sudije su ponizene, prestrasene, mnogi odlaze iz profesije i verujte da ne vidim izlaz iz te situacije.

Nebojsa Popov: Naravno, problem je psiholoske, socioloske i politicke prirode, ali ne mozemo zaobici ustavne i zakonske norme koje postoje ili koje bi omogucile da se pravo sprovodi. Voleo bih da danas malo razmotrimo i stanje propisa, zakona, da li oni omogucuju da se nadje izlaz.

Ljudska i pravna hipokrizija

Bozo Prelevic: Nisam siguran u hronoloski red stvari: da li je prvo doslo do promene propisa pa onda do kretanja u ambis ili su dosli kadrovi pa promenili propise. Meni se cini verovatnijim ovo drugo. Pravosudje se nalazi u katastrofalnoj situaciji, ali ono jos nije dostiglo kulminaciju kraha, naime jos, nazalost, ima prostora za padanje u ambis beznadja i ljudske i pravne hipokrizije. Nezavisnost sudstva se moze ostvariti pod uslovom da neko to zeli: gradjani i rezim. Rezim to ocito ne zeli, a gradjani se uopste ne bore, ostaju pasivni bas kao sto su to i u drugim oblastima. To je glavni problem i glavna nevolja koja nas je zadesila. Naravno, ne moze se govoriti o zavisnosti sudstva u celini jer ima i postenih i savesnih sudija. Stavise, smatram da preovladjuju sudije, a ne »kadrovi«. Medjutim, postoje zavisni predsednici sudova ili »kadrovi« na mestima predsednika sudova koji imaju velika ovlascenja narocito kad se radi o predmetima politicke prirode. Onda oni vrlo selektivno te predmete dodeljuju onom manjem broju sudija–kadrova, da iskoristim terminologiju koleginice Petrovic. Da bih vam ilustrovao kakvu moc ima od rezima zavisni predsednik suda, reci cu da je, ne samo kod moje smene vec uopste, dovoljno da nista ne izjavite u politickom smislu, da ne ukazete cak ni na slabosti pravosudja na sta kao sudija i kao covek imate pravo, vec samo da ste formalni clan Drustva sudija Srbije pa da vas predsednik razresi. Da li mozete da zamislite nesto gore od ovoga? Ne, naprosto ovde je zasad nemoguce uspostaviti normalan rad sudija, obezbediti nezavisno sudstvo u odnosu na politiku, u odnosu na centre moci.

Partijski obojene sudije

Gordana Mihailovic: Bojim se da mozda i necu moci da dam potpuni odgovor na danasnju temu jer sam sudija prakticar i ne bavim se teorijskim aspektom prava. No, pokusacu da iz svog ugla i iskustva koje imam kao dugogodisnji sudija dam svoj doprinos danasnjem razgovoru.
Sud je danas, to svi znamo, duboko zavisan od politike iako po Ustavu to ne bi ni smeo ni mogao da bude.
Stavise, sud je zloupotrebljen za zastitu interesa vladajucih partija. Ne samo kada se radi o politicki delikatnim temama, kako to kaze kolega Ivosevic, vec i u oblasti krivicnog zakonodavstva, a narocito u poslednje vreme u doba privatizacije i u oblasti gradjanske materije, pa cak i u parnicnom postupku. Politicka pripadnost odredjenoj stranci je omogucila da se izvrsi fantomska privatizacija. Svedoci smo da privredni sud otvoreno stiti neke privredne subjekte, a druge ne. Uzmite primer mnogih banaka. Odavno su te banke u stanju nelikvidnosti i neizvrsavanja osnovnih obaveza prema svojim komitentima (uzmite samo deviznu stednju, na primer) pa nijedan privredni sud nije doneo resenje o njihovom stecaju. Ali, kada je u pitanju privatna svojina nekog politickog protivnika, onda se takve presude donose bez ikakvog oklevanja. Uzmite i najnoviji slucaj u ABC Grafici i drugde. Kako izaci iz ovoga? Otvoreno treba reci da bez promene rezima nema nezavisnosti sudstva i nezavisnih sudija. Zasto? Prvo, ova vlast se pobrinula da materijalno stanje sudija bude takvo da oni postanu podlozni korupciji, podlozni tudjim uticajima. Dovoljno je da nekom sudiji obecate stan ili da ce napredovati u hijerarhiji i njegova moralna skrupula ce brzo popustiti. Drugo, visokomoralne sudije koje nisu potkupljive zastrasene su pa naprosto beze iz sudstva. Drugo, namerno se smanjuje efikasnost sudova, dugim odlaganjima sudjenja i donosenja presuda cime se pravda ljudima cini jako dalekom. I to je jedan od cinilaca koji kod ljudi podstice nepoverenje prema sudu i sudijama. Treba dakle odvojiti sudstvo od politike i tek onda mozemo govoriti o nezavisnosti.

Izmestena moc sudova

Slobodan Vucetic: Culi smo dosta zanimljivih ocena o stanju u sudstvu koje je nezadovoljavajuce. Razloge za to ne treba traziti u samom sudstvu i onaj ko bi to pokusao napravio bi krupnu gresku sa stanovista celine naseg drustvenog sistema, nasih politickih, ekonomskih, socioloskih i drugih odnosa. Razgovor o nezavisnom sudstvu ili o kvalitetu sudstva ne moze se nikako odvojiti od stanja i kvaliteta tih odnosa, jer su oni njegova pretpostavka. Na kraju krajeva i sama definicija pravne drzave, preuzeta iz nemacke pravne skole glasi: to je drzava u kojoj su drzavni organi, izvrsni i sudski, vezani ustavom i zakonom koliko i gradjani. Mi nemamo elementarnu pretpostavku za to jer mi nemamo situaciju koja moze da se tako makar opise jer ne samo sudstvo vec ni gradjani ne uzivaju osnovna prava. Mi, uostalom, imamo podelu gradjana na povlascene i one koji to nisu, na »patriote« i »izdajnike«, a drzavni organi, pre svega izvrsna vlast, nisu vezani ustavom. Problem sudstva se nalazi u domenu zdravlja celog drustva. Nase drustvo je obolelo od teske bolesti pa zato ni sudstvo kao njegov bitan segment ne moze biti zdravo, mada, ubedjen sam, ono je znatno zdravije od ostale dve vrste vlasti: izvrsne i zakonodavne. Ovde dve vlasti se konstituisu kao cisto politicke vlasti i bore se za politicke interese, dok je sudska vlast po prirodi stvari nepoliticka i ravna se iskljucivo po ustavu i zakonu. Ali u mnogim drustvima, pa i nasem, sudstvo uvek deli sudbinu ove dve vrste politicke vlasti. Od njihovog karaktera zapravo zavisi kakva ce biti sudska vlast. Sto su one demokratskije, sudska vlast ce imati vise prostora da nesmetano i autonomno obavlja svoju delatnost i stavise da kontrolise funkcionisanje ove dve politicke vlasti. Ustavni sud moze da ukine svaki zakon koji donese zakonodavni organ, svaku uredbu vlade kao predstavnika izvrsne vlasti, ako smatra da oni nisu u skladu sa ustavom. Ovlascenja Ustavnog suda su, dakle, velika. Ali nas Ustavni sud ne vrsi svoju funkciju jer je postao servis politicke vrhuske. Vrhovni sud Srbije osim sto sudi po presudama nizih sudova i donosi konacnu presudu, ima ovlascenje da ocenjuje zakonitost konacnih upravnih akata drzavnih organa: skupstine i ministarstava.

Ali, nije problem naseg drustva u propisima, to se bar lako moze dokazati. Uostalom, nije li nedavna smena sudija Vrhovnog suda izvedena protivno i mimo propisa? Problem je mnogo dublji i temelji se na politickoj, ekonomskoj, socijalnoj i vrednosnoj razorenosti naseg drustva i svih njegovih institucija, pa dakako i sudova. Moc sudova je potpuno izmestena iz okvira pravnog sistema i nalazi se u vrhovima dve najmocnije politicke partije na vlasti. Kod nas je napravljena svojevrsna simbioza izmedju vlasti i novca i time je unistena drzava. Nigde u svetu zakonom nije dozvoljeno da ministri istovremeno budu i direktori velikih privrednih preduzeca, to cak nije bilo dozvoljeno ni u komunistickoj Jugoslaviji. Neko je mogao biti clan Centralnog komiteta ali nije istovremeno mogao biti direktor preduzeca ili clan izvrsnog veca. Tako su se stvorili neformalni centri moci koji su potpuno nevidljivi i neodgovorni mada mi svi znamo gde su. S druge strane, nedostatak pravne tradicije makar od 1945. godine je nesto sto je konstanta naseg politickog i pravnog zivota. Nasa drzava je i dalje ostala partijska drzava, samo prikrivena plastom visepartizma i toboznje parlamentarne demokratije. Dakle, i tu je ocuvan taj negativan kontinuitet.
A propisi? Uz manje korekcije ustavi, i republicki i savezni, kao i mnogi zakoni, naravno ne svi, sasvim su korektni i u skladu sa mnogim ustavima demokratskih evropskih zemalja. Tako imate mnoga slobodoumna nacela o pravima i slobodama gradjana, jasno su razgranicene nadleznosti tri kategorije vlasti, izvrsne, zakonodavne i sudske, garantuje se trajnost sudijske funkcije i tako dalje. Ovo poslednje je izvrsno resenje kako ne bi prilikom svake izborne smene vlasti novoj vlasti palo na pamet da smeni sudiju po ideoloskom ili partijskom kriterijumu. Ali, praksa pokazuje da mi u sledecoj ustavnoj reformi moramo insistirati na izmestanju izbora sudija u Skupstini. Na modelima za te reforme treba vec sada raditi, ne cekajuci da ova vlast ode sa politicke pozornice, mada je sigurno da bez njenog odlaska nema nikakvih promena u bilo kojoj grani pa ni u sudstvu. Zasto treba izmestiti izbor sudija iz parlamenta?

Takodje, u sledecoj ustavnoj reformi mora se povesti racuna i o finansiranju sudstva iz sudskog budzeta. U okviru drzavnog budzeta trebalo bi formirati autonomni sudski budzet iz sudskih taksa, dabome, ali koje ne bi bile tako drasticne kao sto su danas i koje ne bi tako surovo globile gradjane, iz kojeg bi se ono finansiralo. Na taj nacin bi o svom materijalnom polozaju odlucivale sudije, odnosno sudska, a ne izvrsna vlast. Uzmite samo neresena stambena pitanja sudija kao izvor korupcije: mnogo sudija nije to pitanje resilo na zadovoljavajuci nacin jer ono direktno zavisi od drzavnog budzeta kojim raspolaze izvrsna vlast, pa prema tome vec samim tim ne samo da nema ravnopravnosti dveju vlasti, nego je sudska u direktnoj zavisnosti od izvrsne, a cim od nekoga materijalno zavisite onda ste, naravno, podlozni ne samo njegovom uticaju nego i njegovim zeljama. Mnoge mlade sudije ce biti, najblaze receno, »kooperativne« u odnosu na predsednike sudova koji odlucuju o ovom vaznom problemu. Sudije Prvog opstinskog suda, koje su sudile u predmetu oko kradje glasova na izborima 1996. godine, resile su svoje stambeno pitanje iako su mnogi medju njima mladi ljudi. Suprotan primer imate u jednom drugom sudu gde se tridesetak mladih sudija uclanilo u Drustvo sudija. Ne postoje kriterijumi koji na objektiviziran nacin coveku koji je profesionalno vezan iskljucivo za sud (on ne moze biti direktor neke firme, niti clan upravnog odbora nekog privrednog giganta ili banke kao mnogi Marjanovicevi ministri) mogu da rese nesto najosnovnije: stambeno pitanje. Trebalo bi takodje usvojiti vec sada jednu prelaznu ustavnu normu za ponovni izbor svih sudija, jer je 1991. godine 900 kvalitetnih sudija prosto pobeglo zbog ocajnih materijalnih uslova, a na njihova mesta su dosli poslusnici–nestrucni ljudi. Oni su nekompetentni, to su pravni referenti mnogih firmi koji jedva znaju da citaju zakon, a kamoli da sude po njemu.
I naposletku, i same sudije se moraju same izboriti za svoj polozaj. Mi smo formiranjem Drustva sudija to pokusali. Ocekujem da ce mnogi mladi ljudi imati dovoljno hrabrosti da se upuste u neravnopravnu borbu koja razumljivo sobom nosi i rizike, ali to je nesto sto je, u ovom drustvu, onakvom kakvo je sada, prosto neminovnost. Najzad, u izgradnji nove zgrade drustva i drzave, zasto da ne, kao sredstvo za zastitu trebalo bi predvideti i ombudsmane koje poseduju mnoge demokratske drzave. Oni su ovlasceni da pred sudom pokrecu pitanje ustavnosti i zakonitosti. Ali, osnovna pretpostavka za to jeste promena ovog rezima.

I advokatura ugrozena

Gradimir Nalic: Posle intervencije gospodina Popova u smislu definisanja onoga sto ne valja u zakonima i propisima, kako bi se krenulo put nezavisnog sudstva, mislim da je gospodin Vucetic vrlo iscrpno izneo najvaznije elemente onoga sto treba menjati. Funkcija tuzioca je sada, na primer, pripala nekim organima i pojedincima van pravosudja. Kao glavni eksponenti tih novih centara moci, barem kada je o tuzilastvu rec, javlja se drzavna agencija Tanjug i druge organizacije kao na primer Patriotski savez Jugoslavije. Za krivicno delo sirenja laznih vesti, koje je medju pravnicima popularno nazvano »mala sto tridesetrojka«, cime se aludira na nekadasnji clan zakona koji je regulisao tu materiju, tuzi vas na primer Tanjug! Ta novinska agencija cak zna da ce sudjenje biti na primer sedmog marta, zna cak i ime sudije i tako dalje. U nepristrasnom i autonomnom pravosudju toga ne bi smelo da bude. U pogledu »sirenja laznih vesti« sada se redovni sudovi stavljaju u ulogu sudija za prekrsaje, jer ono sto je Zakon o informisanju za nezavisno novinarstvo, to je »sirenje laznih vesti« za politicara koji ne pripada rezimu. Mi se borimo za ukidanje tog clana zakona jer je on neustavan: cl. 48 Ustava, naime, kaze da svako ima pravo na javnu kritiku rada drzavnih organa. Moramo se stoga zapitati imamo li mi kao gradjani pravnu zastitu. Uostalom, u pitanju je i druga vrsta opasnosti po bezbednost gradjana: kriminalna ubistva povezana sa politickom oligarhijom, dogadjaj na lazarevackom drumu, ubistva najvisih funkcionera – sve nam to ukazuje da mi te zastite nemamo, jer niko ne obavlja savesno i posteno svoj posao: ni sudovi, ni policija, ni drzavni organi. Ali, svi moramo da shvatimo da u jednom nasilnickom sistemu ne moze da funkcionise prosveta, nauka, ekonomija, pa ni sudstvo, jer zaista se kod nas radi o nasilnistvu i bezakonju koje sprovodi sadasnji rezim.
Kod nas je usled ovakvog stanja i sama advokatura ponizena i ugrozena. Kako su procesi unapred izgubljeni vi ne mozete da valjano branite na sudu optuzenog, kad znate da je vas branjenik unapred osudjen zbog politickog delikta. Time kao advokat pocinjete da gubite sporove i to, naravno, steti vasem imidzu, posla je onda sve manje, mladi pravnici ce radije promeniti profesiju i baviti se unosnijim zanimanjem nego sto ce ici u advokate i tako se korak po korak, jer to vuce jedno drugo, upropastava advokatura.
Prema mom misljenju, izlaz se ne nazire, zapravo samo izbori i nova vlast bi mogli da rese ove nagomilane probleme u sudstvu. I, naravno, imam jednu sugestiju: na jednu od narednih sednica Gradjanskog parlamenta Srbije trebalo bi pozvati opozicione politicare i javno ih upitati kako misle da kad dodju na vlast postave sudski sistem: da li kao sadasnji rezim ili bi sudska vlast konacno bila izjednacena ne samo ustavno vec i u praksi sa izvrsnom i zakonodavnom vlascu.

Novi predlozi zakonskih resenja

Zoran Ivosevic: Nisam mislio da se ponovo javljam za rec, ali me je na to podstaklo izlaganje kolege Vucetica. On je, naime, vec izlozio neke elemente buducih promena u ustavnim resenjima, odnosno naceo je temu postojeci propisi versus zeljeni pravni propisi. Ja sam o tome nameravao da govorim, a i govoricu u Kikindi 11. marta, na sednici Gradjanskog parlamenta Srbije. Sada bih samo hteo ukratko da kazem da Centar za unapredjenje pravnih studija (CUPS) pravi dva projekta zakona o sudovima, u kojima i ja aktivno ucestvujem: jedan, prilagodjen odredbama postojeceg Ustava Srbije, i drugi, projekat za jedan sasvim novi ustav po standardima Evropske unije. Detaljnije cu o tome izlagati u Kikindi. Imao bih u tom smislu jedan predlog: naime, Republika bi mozda mogla da u jednom od svojih narednih brojeva objavi ova dva modela kako bi citaoci imali prilike da se uvere u njihov kvalitet.