Tipovi pravne kulture

Pravne kulture danas, pojednostavljeno posmatrano, mogu se podeliti na podanicke pravne kulture i kulture ljudskih prava. A moguce je ovim osnovnim tipovima dodati i jedan prelazni tip, tip pravnih kultura drustava u tranziciji. No, ovaj poslednji za nas jos uvek nije relevantan.
U podanickoj pravnoj kulturi prava pojedinaca – njihova »ljudska« i uopste »subjektivna prava« – jesu oktroisana i nisu garantovana. Drzavne vlasti ih daruju normativno, na papiru, ali ih u stvarnosti ne jemce. Zato se od podanika koji uzivaju »prava« ocekuje zahvalnost prema vlastima. Zato oni i jesu zahvalni kad mogu da koriste svoja »prava«. I blagodarni – ne talasaju.
U podanickoj pravnoj kulturi sloboda je privilegovana samovolja. Zato se tu sloboda ceni kao stvar drustvenog prestiza, kao izraz i mera privilegovanosti vlasti, odnosno privilegovanosti od vlasti, onih »jednakijih«. I zato se sloboda takvih drustava meri zbirom privilegija i zbirom samovolja, proizvoljnosti i arbitrarnosti u njima.
U podanickoj pravnoj kulturi svi podanici – i oni s »pravima« i oni obespravljeni i oni »slobodni« i oni liseni slobode – svi znaju da uvek moze biti gore i da svako dno koje se dotakne moze biti probuseno i da se uvek moze padati nize...
Kultura ljudskih prava je sintagma koja se koristi tek nekoliko godina. Ali, sama pojava i bitne oznake pojma izgradjuju se i usavrsavaju vise vekova – neprestano tokom modernog doba, kao njegova najvrednija odlika. U kulturi ljudskih prava prava pojedinaca i manjina su garantovana, sloboda je odgovornost, a ljudska prava su iznad svake, pa i najvise, suverene vlasti. Zato tu pojedinac ne mora vise da bude zahvalan vlastima za svoja podanicka »prava« i »slobode« i moze da postane covek i gradjanin. Covek i gradjanin u kulturi ljudskih prava ne mora nikome da bude blagodaran za svoje slobode i prava, ali mora svakoga da prizna, da uvazi kao coveka i da prihvati tudje slobode i prava kao jedino ogranicenje svojih. Utoliko su zakoni za pojedince obavezujuci, bili oni na njihovu stetu ili korist; a bilo cija samovolja, proizvoljnost i arbitrarnost, neprihvatljivi su u ovoj pravnoj kulturi.

Pravna i politicka kultura

Glavnim tipovima pravnih kultura odgovaraju – nimalo slucajno – odredjeni tipovi politickih kultura: podanickoj pravnoj kulturi – autoritarna politicka kultura, a kulturi ljudskih prava – demokratska politicka kultura. Jer, moderna demokratska politicka kultura i njoj pripadajuca kultura ljudskih prava pocivaju na, izmedju ostalog, pravu u ogranicenoj i kontrolisanoj politickoj, odnosno drzavnoj vlasti, dok autoritarna politicka i njoj primerena podanicka pravna kultura pocivaju na ogranicavanju i kontrolisanju podanika, izmedju ostalog, i pomocu prava.
Nema nikakve sumnje u to gde mi u ovim podelama spadamo. Jer, svaka ozbiljna analiza pravnog statusa drzavljana ove drzave ili pravnog tretmana coveka od vlasti ove drzave pokazuje da je on, covek–drzavljanin – bez obzira na pravnu terminologiju – mnogo blizi polozaju podanika nego pravnom statusu gradjanina.¹
O drustvenim pretpostavkama gradjanskog pravnog statusa takodje ne moze biti govora. Nase je drustveno stanje skoro doslovno obelezeno apokaliptickim simbolima: kugom, ratom, gladju i smrcu. A situacija u drustvu koje karakterisu beda i strah, bolest i rat, sigurno nije naklonjena stvaranju gradjanskog drustva i ostvarivanju njegovih vrednosti.
Nasa podanicka pravna kultura ima dugu tradiciju. Istorijski posmatrano, moze se reci da odnos vlasti i pojedinaca u nasoj, kao i u ruskoj kulturi, najbolje simbolizuju ikona i sekira. I to veoma dugo. Istina, likovi su se na ikonama menjali, a sekira se tehnicki usavrsava, ali je njihova simbioza ostala trajno obelezje politicke i pravne kulture. S tim u vezi, kada se danas u jednom delu kulture afirmise povratak pravoslavlju, svetosavlju i crkvi, ne treba smetnuti s uma da je kapacitet filozofskih osnova pravoslavne dogmatike – s izuzetkom jedne moguce interpretacije Berdjajeva – u prihvatanju filozofije ljudskih prava bezmalo nikakav.
Kantova slika podanickog tretiranja ljudi od raznih drustvenih autoriteta umnogome je nasa slika. Osnovno geslo u tom odnosu je: »Ne razmisljajte!« Oficiri kazu: »Ne razmisljajte, izvrsavajte naredjenja!« Poreznici traze: »Ne razmisljajte, placajte!« Svestenici govore: »Ne razmisljajte, verujte!« Toj slici bismo mogli dodati i ucitelje koji traze: »Ne razmisljajte, ponavljajte!« i politicke lidere koji ubedjuju: »Ne razmisljajte, sledite nas!« Konacno, vladara koji naredjuje: »Ne razmisljajte, pokoravajte se!«

Prividi i iluzije

Sve savremene podanicke pravne kulture nastoje da se prikazu kao kulture ljudskih prava, najcesce stvarajuci normativne privide ili ustavne i zakonske pravne iluzije. To nije samo nasa specificnost. Tako, Kairska deklaracija o ljudskim pravima u Islamu, izdata 1990. na XIX islamskoj konferenciji ministara spoljnih poslova, sadrzi uobicajeni katalog ljudskih prava ali sa karakteristicnim dodacima. Na primer, clan 12 glasi: »Svaki covek ima pravo, u granicama serijata, da se slobodno krece i izabere mesto boravka u svetoj zemlji ili van nje, a ako je progonjen, da trazi utociste u drugoj zemlji. Zemlja koja pruza utociste osigurace zastitu takvom licu sve dok ono ne dospe u sigurnost, osim ako azil nije motivisan nekim aktom koji se po serijatu smatra zlocinom«. Ili clan 22a: »Svako ima pravo da slobodno iznosi svoje misljenje na nacin koji nije suprotan principima serijata«. Ili poslednja dva clana. Clan 24: »Sva prava i slobode sadrzani u ovoj deklaraciji podvrgnuti su islamskom serijatu«. I clan 25: »Islamski serijat je jedini izvor za tumacenje ili razumevanje bilo kog clana ove deklaracije«.
Normativni pravni prividi nisu uvek ovako ocigledni i transparentni. Ni kod nas podredjenost pojedinca prema vlastima nije, naravno, otvorena i izricita. Politicka i licna, ekonomska, socijalna i kulturna prava su proklamovana, ali su neostvariva ili su tesko ostvariva. Uostalom, i nasa pripadnost drustvima »u tranziciji« poglavito je nominalne prirode i pripada pokusajima stvaranja pravnih privida i iluzija, jer je drustveno-partijski monopol opstao u svim kljucnim drustvenim sferama (privredi, informisanju, obrazovanju, zdravstvu i dr.).

Uloga prosvecenosti

Kako promeniti svoj podanicki status?
Sledeci Kanta, moglo bi se reci: Ako je covek podanik, onda je u velikoj meri sam za to kriv. Jer, covek je sam kriv zbog svoje neprosvecenosti, odnosno nezrelosti. Lenjost i kukavicluk, tj. strah, sprecavaju coveka da koristi razum bez tudjeg vodjstva, bez tutorstva. Biti prosvecen i zreo je tesko i, neretko, jeste opasno. Zato je za konformiste veoma udobno biti nezreo podanik. Zato se velikoj, nemisaonoj gomili – umesto istinske promene – mogu nametnuti nove predrasude kao nove uzde. Istinska reforma nacina misljenja zahteva istinsku prosvecenost.
Kant je, vidimo, kao i uvek strog i visokih zahteva. Ali, strogost i zahtevnost se moraju prihvatiti jer Kant je najstrozi i najzahtevniji prema sebi. Pa ipak, da li je sasvim u pravu? Da li je podanik u najvecoj meri sam kriv za svoj status? Savladati lenjost i osloboditi se straha mora, na kraju krajeva, svako sâm. Utoliko je Kant zaista u pravu. Ipak, jedan mali popust obicni vredni i hrabri podanici moraju dobiti u odnosu na svoje prosvetitelje – ucitelje, profesore, novinare i, uopste, inteligenciju i opozicione politicke lidere – jer nam se desilo da su nam bas prosvetitelji, najvecim delom, ili sami neprosveceni ili konformisti ili i jedno i drugo.

*) Redigovan prilog dijalogu o temi »Kultura i pravo«, odrzanog, povodom knjige Slobodana Beljanskog, Pravo i iluzija (izdanje: Biblioteka XX vek i »Republika«, 1999), u Centru za kulturnu dekontaminaciju (Beograd, 6. novembar 1999).
¹ Jednu takvu analizu sadrzi knjiga Ljudska prava u Jugoslaviji 1998, ur. V. Dimitrijevic, Beogradski centar za ljudska prava, 1999. Njoj je komplementarna knjiga A. Jovanovic, S. Nedovic, Stanje ekonomskih i socijalnih prava u SR Jugoslaviji, Beogradski centar za ljudska prava, 1998.