Broj 233

Zbivanja

Sputavanje raspleta

Mnogo je mracnih nagadjanja sta sve moze da nam se desi, malo je pouzdanih odgovora kako ostati postedjen od najgoreg

Dragos Ivanovic 

Situacija oko Crne Gore sve napetija, oruzani sukobi kod Bujanovca i Preseva, hapsenja, nasrtaji na medije, strajkovi profesora i ucenika, clanovi Otpora na udaru razbojnickih bandi...
To je samo deo nase crne politicke hronike. Pristojnim demokratskim zemljama bila bi dovoljna i samo jedna sa spiska ovih kriza pa da padne vlada. Nase vlade ne samo sto ne pomisljaju na povlacenje, one postaju sve bahatije.

Novi metodi represije

Generator ovog najnovijeg haosa, i spoljnog i unutrasnjeg, je naravno rezim koji shvata da samo u takvim okolnostima moze da opstane. I mora mu se priznati da u tom njegovom ludilu ima nekog sistema. Vlast je, izgleda, bolje od opozicije razumela sta se u ovom trenutku zbiva u srpskom drustvu. Sto se vise okupljaju na svoje tajanstvene sastanke, opozicione stranke sve vise tapkaju u mestu. Kada ih u javnosti neko zapita zasto ne deluju energicnije, znacajno odgovaraju da sve sto je potrebno uciniti, odluceno je jos 10. januara. Rezim je dobro pronikao da mu u ovom trenutku glavna opasnost ne preti od ove i ovakve opozicije, nego pre svega od sirokog gradjanskog protesta koji se sve jasnije ocrtava na politickoj sceni Srbije. Zato rezim sada hita da nasiljem ugusi gradjanski protest koji se sutra moze razviti u opasan i siroki bunt. Radi toga je donekle i izmenio svoje policijske metode. 
Kada je ranije suzbijao stranacke ulicne proteste, upotrebljavao je uglavnom kordone specijalaca. Sada se sluzi krajnjim drzavnim terorom jer vidi da gradjanski protesti kuljaju sa svih strana kao voda kroz sasusene duge na buretu. Vlast organizuje sve nove patriotske organizacije i batinaske teroristicke grupe koje nasrcu na sve sto promoli glavu pocev od ucenika i studenata do nezavisnih medija. U Beogradu su vece protestno uzbudjenje izazvali rat plakatima i »bakini kolaci«, nego nemuste akcije kolebljive opozicije.

Tri aktera

Ima se utisak da u ovom trenutku sva tri glavna aktera politicke scene i vlast, i gradjanski protest, i opozicija dozivljavaju svoju licnu dramu kojoj niko ne sagledava krajnji ishod. Kada je rec o rezimu, glavna paznja poznavaoca nasih prilika koncentrisana je na pitanje koliko je Miloseviceva vlast stvarno stabilna. Odgovori cesto zvuce sematski. U leto prosle godine, neposredno posle NATO bombardovanja, kada je nezadovoljstvo bujalo na sve strane, mnogi su s razlogom tvrdili da je rezim destabilizovan. Kasnije, kada su u pozno leto i ranu jesen mitingaska okupljanja neslavno zavrsila, to je razocaranima posluzilo kao dokaz za tvrdnje da je vlast ponovo sigurna u sedlu. Cak je ovih dana i Volfgang Petric primetio da se Slobodan Milosevic vratio na scenu, da se povratio od krize i da je ponovo preuzeo komandu.
Da li je bas tako? Rezim samo umnozava krize pored napetosti koje izaziva sa Crnom Gorom i medjunarodnom zajednicom sada potpaljuje vatru u Srbiji, sa sopstvenim gradjanima. Sta ce onome ko je sasvim siguran u sebe da opet zamece kavgu i stvara nove izvore gradjanskog i nacionalnog nespokojstva? Mozda je tacnija dijagnoza da rezim gubi samopouzdanje i da u svojoj unutrasnjoj pometnji i strahu povlaci ishitrene i ocajnicke poteze? Takva procena ne deluje nimalo ospokojavajuce za alternativu, naprotiv. Jer, ako se zna ko izaziva krizu, u ovakvoj drzavi nikada se ne zna ko ce je i kako zavrsiti.

Gradjanska energija

Dramatika gradjanskog protesta je od druge vrste. On zaista preti da se pretvori u nacionalni pokret, ali je za sada jos difuzan, kao reka bez obala. Sve snaznije se sa svojim politickim ambicijama oglasavaju razni slojevi i strukovna udruzenja i profesori i lekari, i ucenici i studenti, i novinari i grupe gradjana. Medjutim, jos smo daleko od neke uverljivije ujedinjene akcije. Gradjanski parlament Srbije, istina, nastoji da u svoj ovoj kakofoniji protesta sledi jednu racionalnu nit okupljanjem raznih organizacija naglasak stavlja na konkretne mere za promene zakona o javnom informisanju, o univerzitetu, nezavisnom sudstvu i ljudskim pravima, sto i jesu trenutno najbolnije tacke naseg drustva.
Uprkos svojoj raznolikosti, gradjanski protest, ipak, akumulira sve vecu unutrasnju energiju, sto ne bi moglo da se kaze za opozicione stranke koje uludo rasipaju i onaj preostali politicki kapital. Sto ih je vise na povremenim skupovima, zajednicki cilj im je sve dalji. Stranacke vodje, ocigledno, prolaze kroz krizu poverenja. Ranije su oni imali veci rejting nego njihove stranke, sada je obrnuto. Ko bi smeo da se zakune da i nekada neuporedivo najpopularniji Dragoslav Avramovic nije danas izgubio dobar deo svog nekadasnjeg sjaja i prestiza. Zar se i dugo namestanje stranaka da najzad sazovu obecani veliki miting, ne moze protumaciti kao licni strah celnika da se izloze probi u suocavanju s narodom? Naravno, bez stranaka se ne mogu izvojevati prave politicke promene, ali i opozicija najzad mora da shvati da trajnu snagu nosi samo siroka saradnja sa gradjanskim pokretima, umesto sto je stalno zaokupljena iskljucivo sobom.

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar