Broj 233

Alternativa

Sudije i kultura*

Veze izmedju prava i kulture idu narocito preko pravnickog kadra. Stanje u pravu ne zavisi samo od pravnih propisa, jer ni najsavrseniji propisi ne bi vredeli mnogo ako ne bi bilo pravnika koji bi ih primenili i ispunili njihov legitimni cilj. Za takvu primenu prava nije dovoljno samo dobro poznavanje pravnih normi, vec su neophodna i mnoga druga vanpravna znanja i narocito opsta, pravna i eticka kultura pravnickog kadra. Pravnici visoke kulture mogu da ostvare ciljeve prava i sa propisima koji imaju nesumnjive nedostatke, i obrnuto, pravnik sumnjive kulture ne moze postici uspeh ni sa najsavrsenijim propisima.
Profesionalni moral, svest o potrebi i znacaju zakonitosti, nezavisnost u primeni prava, nepristrasnost i objektivnost, ciscenje svesti od nacionalnih, verskih i politickih predrasuda i opterecenja stvar su kulture, a ne prava, iako je sve to presudno za primenu prava. Kultura je pravniku sve neophodnija jer savremeno pravo sve vise racuna na njega i njegovu kulturu. Primenjivac prava dobija sve sira ovlascenja, a pravni propis postaje sve vise samo jedan siroki okvir u kojem se pravnik relativno slobodno krece. Kad odlucuje, pred njim ne stoji samo jedna jedina mogucnost, vec obicno vise njih, i on treba da pronadje najbolju i da se za nju opredeli, a to je mnogo vise kultura nego pravo.
Kultura je pretpostavka da se pravilno shvate i racionalno koriste pravne ustanove, da se razume drugi covek, da se shvati njegova drugacija logika, da se suprotno misljenje strpljivo saslusa i o njemu razmisli, da se primi rizik za odluku, umesto da se odlucivanje stalno odlaze i prebacuje na drugoga. Pravni propisi i odluke koje se donose na osnovu njih su za gradjane obavezni i mogu im se naturiti od strane vlasti koja ih je donela, ali je mnogo bolje ako ih gradjani prihvataju dobrovoljno, zato sto im se namecu svojim autoritetom i autoritetom svojih razloga. Za takvo pravo potrebna je kultura subjekata koji ga stvaraju i primenjuju.
Narocito je vazna kultura sudije. Sudija slabe kulture cesto pada u zablude i izlozen je raznim uticajima sa strane. Posten i kulturan sudija je mnogo sigurniji. On napusta sudijsku duznost ako ga ucine zavisnim i primoraju ga da radi mimo prava i morala. Od kulturnog nivoa sudije i njegovog autoriteta zavisi sve u sudskom postupku, mnogo vise nego od propisa: procesna disciplina, odnosi medju ucesnicima postupka, stvarni procesni polozaj stranaka, organizacija posla, brzina sudjenja, suzbijanje procesnih zloupotreba, kvalitet sudskih odluka, ostvarenje procesnog cilja itd.
Hocu da kazem da se uticaji kulture snazno odrazavaju u pravu. U nastajanju, ono zavisi od stepena drustvene kulture, a u primeni od stepena licne kulture pravnika. Isto tako, pravo nema neke svoje posebne odbrambene mehanizme koji bi ga zastitili od prodora nekulture iz drustvene sredine za koju se stvara i u kojoj se primenjuje. Raspad moralnih i kulturnih vrednosti jednog drustva odmah se prenosi na pravo, nagriza i na kraju unistava njegovo tkivo. I upravo smo svedoci te opasne pojave. Vidimo kako kriza kulture proizvodi krizu u svim segmentima drustvenog zivota, pa naravno i u pravu. Zarazeno drustvenom nekulturom, nase pravo je danas postalo tezak bolesnik.
Simptomi nekulture u pravu su mnogobrojni i raznovrsni. Izraz je pravne nekulture sto je najvisi pravni akt drzave, savezni Ustav, bio donet za pet dana na jednoj crnogorskoj planini od strane nekolicine ljudi, koji ostalih desetak miliona svojih sugradjana nisu zapitali cak ni za misljenje. Isto tako, posledica je nekulture sto je taj ustav prvo i najvise ignorisala upravo grupa koja ga je donela i sto je iz odredjenih sebicnih politickih interesa ucinjeno da najveci deo njegovih odredaba, i to upravo onih koje imaju neku vrednost, jer su nove i progresivne, jos ni danas nije stupio na pravnu snagu.
Izraz je pravne nekulture sto nas jos i danas policija pritvara i prisluskuje nase telefonske razgovore, uprkos izricitoj ustavnoj odredbi prema kojoj gradjanin moze biti pritvoren i prisluskivan samo na osnovu sudske odluke, pod daljim uslovom, kada je o prisluskivanju rec, da je saveznim zakonom prethodno precizno predvidjeno ko se moze prisluskivati, zbog kojih krivicnih dela, koliko to moze trajati, kojim ce se merama spreciti eventualne zloupotrebe itd. o cemu nasi propisi cute i sve prepustaju divljoj volji tajne policije.
Nedostatak je pravne kulture sto smo se umesto za pravo opredelili za vodju i stavili ga iznad prava. Pravnici sumnjive kulture su za njega i po njegovoj meri pisali ustave i zakone i predali mu u ruke svu drzavnu vlast, tako da je postao istovremeno i zakonodavac i vrhovni sudija i sef svih resora izvrsne vlasti, iako u Ustavu pise da su zakonodavna, izvrsna i sudska vlast odvojene, autonomne i nezavisne od politickih centara moci.
Izraz je pravne nekulture sto nismo stvorili nezavisno sudstvo, a lazno tvrdimo da ga imamo i sto ministar pravde moze iz suda najuriti svakog sudiju kad god mu to narede i kazu da je politicki celishodno.
Vise je od nekulture kad jednog sudiju uhvacenog u kradji izbornih glasova, zbog cega se svuda u svetu ide na tesku robiju, postave za predsednika Vrhovnog suda, a drugog za isto nedelo nagrade funkcijom ministra pravde.
Nekultura je kad drzava potpise medjunarodni ugovor pa ne izvrsava obaveze koje je dobrovoljno preuzela.
Nacionalna je sramota imati i trpeti Zakon o univerzitetu, Zakon o javnom informisanju, propise o prekrsajnom postupku, o oporezivanju gradjana i mnoge druge slicne, kakve danas imamo u Srbiji, koji su definitivno unistili poslednje ostatke naseg prava, razorili opsta dobra najveceg stepena drustvene vrednosti i zapretili da uniste civilizacijsku buducnost zajednice.
Ne bi bilo kulturno kad na kraju ne bih rekao da u nasem pravnom zivotu ima i svetlih primera koji pokazuju da su pojedini nasi pravnici umeli da sebe i pravo odbrane od nekulture. Tako, na primer, dokaz kulture je svojevremeno dao jedan nas sud kada je u svojoj odluci oznacio nekorektnim i nehumanim stav zauzet u zalbi branioca okrivljenog, koji je trazio blazu kaznu za svog klijenta ubicu zbog toga »sto smrcu ostecenog kao starog i bolesnog coveka zajednica nije pretrpela nikakvu stetu«. Sud je primetio da je takvo gledanje na vrednost ljudskog zivota ocigledno u suprotnosti sa etikom i kulturom.
Znak je kulture, visoke pravne svesti i hrabrosti osnivanje Drustva sudija Srbije, koje je proglasilo da mu je cilj da brani ustavnost, zakonitost i sudsku nezavisnost i u tome vec nekoliko godina istrajava, uprkos neprijateljstvu sa kojim ga je vlast docekala. Nazalost, za primerom sudija okupljenih u tom udruzenju nisu krenuli i oni drugi sto su odgovorni za razvoj prava i pravne drzave, narocito pravni fakulteti ciji se glas danas uopste ne cuje.

Momcilo Grubac  

*) Skraceno izlaganje na tribini CZKD (6. novembar 1999) o temi »Kultura i pravo«.
 
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar