Od smrti Vladana Vasilijevica dele nas nepune tri godine. »Sa tugom koja traje«, njegovi prijatelji su, za samo dve godine, pripremili i objavili spomenicu »o naucnoj, strucnoj i javnoj delatnosti« ovog vidjenog srpskog pravnika. Spomenicu su uredili Aleksandar Jovanovic i Ranko Simovic, a glavninu njenog sadrzaja cine Vladanovi izabrani naucni i publicisticki radovi. Pored tih radova, Spomenica sadrzi i priloge Vojina Dimitrijevica, Momira Milojevica, Vesne Rakic-Vodinelic, Ljupceta Arnaudovskog, Milivoja Despota, Vide Cok, Vesne Pesic, Jacima Milunovica, Leposave Kron, Ranka Simovica i Aleksandra Jovanovica. Tu je i Vladanov poslednju intervju (radio »Ozon«, mart 1997), odlomak iz Statuta Medjunarodnog krivicnog suda, osnovanog godinu dana posle Vladanove smrti, i iscrpna bibliografija njegovih radova (6 jedinica).
U uvodnom tekstu »O Vladanu i ovoj Spomenici« Ranko Simovic zapisuje: »Nasa je namera da ovom Spomenicom ukazemo na vrednost naucnog i strucnog rada dr Vladana Vasilijevica i na znacaj tog rada za buduce generacije i buducnost nauke kojom se bavio, ali i na njegovu licnost, na coveka koji je mnogo radio i uradio, imao postene namere i postene zablude, i celinom svog zivota zasluzio nase postovanje i pamcenje«. Sa Vladanovim poreklom, detinjstvom, skolovanjem i profesionalnom karijerom upoznaje nas Aleksandar Jovanovic, a njegovu biografiju dopunjuje referat povodom izbora za naucnog savetnika na Institutu za kriminoloska i socioloska istrazivanja u Beogradu 1977, na kojem je radio punih 35 godina. Prema navodima biografa, Vladan je rodjen u Cacku 1933. godine, gde je proveo detinjstvo i zavrsio gimnaziju 1952, studije prava zavrsio u Beogradu 1956, za asistenta na Institutu izabran 1962, doktorirao prava 1965, u zvanje naucnog saradnika izabran 1966, a viseg naucnog saradnika 1973. godine. Bar dve zelje nisu mu se ostvarile za zivota: da bude izabran za profesora Pravnog fakulteta i da doceka osnivanje redovnog medjunarodnog krivicnog suda, za sta se godinama zalagao, pocev od doktorskog rada »Medjunarodni krivicni sud«, odbranjenog 1965, pa do pokretanja Haskog tribunala (1993).
U izboru iz Vladanovih naucnih radova pocasno mesto zauzima odlomak iz njegovog doktorskog rada, u kojem autor prati istorijski razvitak i sazrevanje ideje o osnivanju medjunarodnog krivicnog suda, od haskih mirovnih konferencija iz 1899. i 1907. do Povelje Ujedinjenih nacija i Konvencije o sprecavanju i kaznjavanju zlocina genocida iz 1949. godine. Iz knjige Zlocin i odgovornost, u kojoj se razmatra rad Medjunarodnog krivicnog tribunala za bivsu Jugoslaviju, poznatog kao Haski tribunal, preuzet je tekst u kojem autor objasnjava kako je raspad totalitarnih sistema realnog socijalizma doveo do nasilja i rasne, nacionalne i verske diskriminacije, sto je na tlu bivse Jugoslavije izazvalo i ratne sukobe u kojima su pocinjeni ratni zlocini i zlocini protiv mira i covecnosti, te je osnivanje medjunarodnog tribunala bilo ne samo logicna posledica, nego i eticki imperativ. Vladan argumentovano odbacuje u domacoj »javnosti« rasirenu tezu da je Tribunal osnovan da bi sudio Srbima i razvija dokaze o prednostima koje medjunarodni sud ima nad nacionalnim sudovima. Argumentovano je i njegovo osporavanje uvrezenog misljenja da unutrasnji pravni propisi ne dozvoljavaju saradnju sa Tribunalom i ekstradiciju zlocinaca. U Spomenicu su uvrsteni i Vladanovi tekstovi o ratnim zlocinima i zastarevanju krivicnog gonjenja pocinilaca, o terorizmu, te o pravima coveka koja nisu uverljivo kodifikovana u medjunarodnom krivicnom pravu.

Spomenica sadrzi i niz Vladanovih publicistickih radova, medju kojima se istice njegovo pismo Slobodanu Gligorijevicu, predsedniku Komisije za ratne zlocine, u kojem odbija svoje ucesce u radu doticne komisije jer ne moze i »nece protiv svoje savesti«; clanak »Zablude i istina o sudjenju za ratne zlocine u nekadasnjoj Jugoslaviji« (Vreme, 28. 03. 1994) i dijalog sa N. Viskovicem o nekaznjenim zlocinima u bivsoj Jugoslaviji (u emisiji »Most« radija Slobodna Evropa, februara 1995).
Uz nacelnu saglasnost sa vecinom misljenja i ocena koje su o Vladanu i njegovom radu i delovanju, u prilozima objavljenim u ovoj Spomenici, izneli njegovi prijatelji i kolege po struci, umesto licne ocene, ovaj prikaz zavrsavam autorovim recima: »Vreme zla je reklo svoje i stalno govori. Pokusaji da se osujeti dolazak vremena odgovornosti sve su besmisleniji i nedorasliji razumu cije je opredeljenje: medjunarodni moral i njegova zastita u sluzbi nacionalnog morala, postovanje postulata pravde i pravicnosti zarad opsteg dobra civilizovanog covecanstva ciji integralni deo mora da bude bivsi i buduci jugoslovenski prostor, ma sta da se na njemu do danas dogadjalo«.