Represija i depresija.
To su glavne oznake pretprolecja dvehiljadite, u Srbiji. Neki sugav mart. Jebes mart bez devetog marta.
A rezim, za kraj marta, priprema »Veliki skolski cas« (citaj: »Veliki propagandni cas«). Povod je godisnjica bombardovanja i »Velike Pobede« nad NATO-om i NSP-om. U Srbiji se sve i svasta proslavlja i obelezava, ali da neko proslavlja i obelezava sopstvenu glupost to je novina. (Uvlacenje zemlje u rat sa najmocnijim silama sveta, u rat sa ishodom koji se mogao predvideti, izraz je zavrzlame u mozdanim vijugama, koja se ne moze zvati drugacije do gluposcu.)
Zbrka u mozdanim vijugama kombinovana sa arogancijom ne povlaci se. Rezim bi da nastavi da traje i pretrajava na kreditu sopstvene gluposti. »Oni koji su odbranili zemlju i izvojevali Veliku Pobedu imaju najvise prava da je i dalje vode«, porucuju narodu. Nekome na Dedinju nije jasno da su svi krediti potroseni. A mozda mu je i jasno. Samo nema drugog izbora nego da besmisleno i beznadezno produzava svoj opstanak. Golim terorom i hororom. Zatvoren u ljusturu drzavnih medja, zasticen dogmom o suverenosti.
Represija i depresija.
Ni dana bez globljenja nekih novina, gusenja nekog radija, gasenja nekog televizijskog predajnika, ni dana bez premlacivanja nekog politickog protivnika. Sejanje straha i gluvila. Tiha, puzeca, kapilarna represija. Svejedno, novi portparol vladajuce partije hladno tvrdi da se prema politickim nepozeljnicima i neposlusnim medijima »ne praktikuju nikakve represivne aktivnosti«. Cuj njega: »represivne aktivnosti«. Birokrata ce zversko batinanje nazvati skoro umiljatom sintagmom. Valjda od nje ne ostaju modrice.
Modrice i medijski mrak su u glavama dedinjskih glavesina svrsishodni; oni su, kako se to kaze, »u funkciji Obnove i Razvoja«. Sto ce reci da je u Srbiji, u punom jeku, izgradnja svetle buducnosti uz pomoc mracne sadasnjosti.
Dedinje, ipak, mozda samo podsvesno i ne priznajuci to sebi, sluti da se naslo u corsokaku vladavine. Omanja glupost se neko vreme moze prodavati kao »mudra politika«. Omanji poraz se moze nasminkati i maskirati kao pobeda. Ali, s tako velikom drzavnom gluposcu i tako velikim porazom ne moze se stici bogzna gde.
Mozda moze s narodom koji pretrajava i prezivljava u stanju koje se jedino moze nazvati stanjem smlacenosti. Smlacenosti, kao posle velikih prirodnih nepogoda. A zna se, dugotrajna smlacenost kao rezultat ima potpunu besplodnost. Besplodnost tolika da ne moze da zapati ni protivljenje ni otpor. Ni prave predvodnike nekog otpora. Ni drugaciju viziju sutrasnjeg dana. Besplodnost tolika da ne moze roditi ni obican gnev. Samo tupi fatalizam, apatiju i dosadu. Ili, kako rece pesnik: »Tamo gde je bio gnev/sad borave muk i zev«.
Postoji, ipak, zrno nade. Ako je, sve do juce, sve ono sto je cinio diktator imalo za svrhu produzetak i ovekovecenje vladavine jasno je da sve ono sto danas cini za svrhu ima samo odlaganje pada. Besmislen i beskoristan napor. Jer pad sa zadrskom obicno je najvratolomniji.

Smusenost opozicije

A sta ceka vrla nam opozicija? Spontani pad diktatora? Urusavanje rezima. (»Urusavanje« je omiljena rec u opozicionom vokabularu.) Ceka da neki od boga poslani zizak ili drvojedac iznutra rastoci stablo vlasti.
Bucno i hucno najavljivani novi 9. mart se zagubio negde u srpstvujuscim dilemama i nacionalistickim obzirima.
Demonstracija ce, obecava g. Draskovic, ipak biti. A kada? »Rezim bira vreme.« Zabavno odredjenje. A birac vremena kaze: O svetom Nikad.
Demonstracija ce, objasnio je g. Draskovic, biti ako rezim pokusa da »otme oci i usi Beograda i Srbije« (to je, ako niste znali, Studio B). Rezim kosi nezavisne medije kao onaj manijak sa motornom kosacicom, primenjuje svoj ZOI kao zakon o reketu na istinu, ali sve to nije dovoljan povod za protest. Odgovor opozicije na sve brojnije cuske i bubotke rezima je krajnje infantilan: »Udari me jos jednom pa ces videti svoga boga!«
A pravi razlog za prave i jedino plodonosne proteste i demonstracije nisu ni represija nad drugacijemislecima ni gusenje medija ni sirenje straha vec daveca i zastrasujuca beda u kojoj ovaj narod zivi. A njeno vreme je tu, vec odavno. Samo sto to oci i usi zabavljene »nacionalnim interesima« niti vide niti cuju.