Kada drzavni javni tuzilac u jednoj zemlji izjavi da se izraziti porast kriminala u toj zemlji belezi samo u oblasti narkomanije i sferi informisanja, a onda ministar za telekomunikacije u istoj zemlji izjavi da ce za mesec dana pozatvarati 168 radio i 67 televizijskih stanica, to se moze naravno shvatiti kao namera vlasti te zemlje da se obracuna sa jednim od glavnih centara kriminala. Ali, kada taj isti drzavni javni tuzilac izjavi da u toj zemlji postoje »atraktivni slucajevi«, sto znaci da za javnog tuzioca postoje i oni »neatraktivni«, normalan covek se bar malo najezi, pitajuci se za kriterijume po kojima se »slucajevi« svrstavaju.
Ako jos pazljivo saslusa javnog tuzioca i cuje da su »atraktivni slucajevi« ubistva saveznog ministra vojnog Pavla Bulatovica, te ubistvo optuzenog za ratne zlocine Zeljka Raznatovica Arkana, kao i saobracajna nesreca u kojoj su ubijena cetiri clana opozicionog Srpskog pokreta obnove, a da u toj kategoriji »atraktivnih« nije i usred bela dana u centru grada izvedeno ubistvo Slavka Curuvije, uglednog novinara i vlasnika jednih dnevnih novina i jednog casopisa, mora se upitati kakva je to zemlja u kojoj je informisanje u istoj ravni sa narkomanijom. Ipak, kada cuje izjavu saveznog ministra za telekomunikacije te zemlje, a povodom pokusaja vlasti da ukloni repetitor jedne od najpopularnijih gradskih televizija u toj zemlji, neke stvari mu moraju postati jasnije. 
Za Studio B vazi isto sto i za sve takozvane opozicione stranke. Rec je o stranim placenicima bez morala i casti, sto se vidi iz dnevno plasirane kolicine lazi. Drzava nece da se pravda sto radi svoj posao, pa ni u segmentu telekomunikacija, rekao je Ivan Markovic savezni ministar za telekomunikacije na konferenciji za novinare 14. marta ove godine i dodao da je ministarstvo unutrasnjih poslova duzno da pruzi zastitu u sprovodjenju tog posla.
I nadlezni u zemlji Srbiji su u skladu sa ovim stavovima nadleznih krenuli u »veliko spremanje«. Za dvadesetak dana marta oduzeli su opremu za emitovanje televizijskog i radio programa u lokalnim stanicama gradova Cuprije, Kraljeva, Nisa, Pozarevca, Pozege, Pirota, a svakoga dana nastavljaju da rade ovaj posao, koji su orocili do 31. marta. Istovremeno, predstavnik sudske vlasti tvrdi da »ne postoji nijedna sudska odluka u nasoj zemlji koja bi zabranjivala ili kojom je do sada zabranjeno bilo koje sredstvo informisanja. »To je demokratski kvalitet ove zemlje«, ocenio je, dodajuci da »nije zabrana slobode javne reci ako nadlezni organ zabrani neku informativnu ustanovu, televizijsku stanicu zboga toga sto je u ratnom stanju reemitovala program agresora«.
Gradjani u do sada »posecenim« gradovima nemaju isto misljenje kao i predstavnici vlasti, pa su prilikom njihovih »poseta« pruzali snazan otpor i sprecavali ih u »obavljanju posla«. Gradjani su i fizicki branili svoje, lokalne medije, a najtragicniji dogadjaj zbio se u Pozegi gde je jedan stariji gradjanin od uzbudjenja doziveo srcani udar i preminuo. U drugim mestima odrzavaju se svakodnevni protesti, a za sada najbrojniji su u Kraljevu gde se iz dana u dan okuplja vise hiljada gradjana, a prvog dana ih je prema procenama posmatraca bilo cak deset hiljada.

Vlast i dalje citav problem pokusava da objasni domacoj javnosti finansijskim razlozima i cinjenicom da mediji koji su se nasli na udaru duguju drzavi 120 miliona dinara za upotrebu frekvencija u periodu od juna 1998. do februara 2000. godine. Napadnuti mediji, s druge strane, ne spore da koriscene frekvencije najcesce nisu placene, ali pre svega zato sto su propisi ove iste vlasti bili takvi da se ni potrebna dokumentacija nije mogla kompletirati, na sta su oni jos tada upozoravali. Ipak, najveca medju njima, beogradski Studio B platio je zatrazeni iznos, iako ni do danas nije dobio trazenu specifikaciju troskova, sto jos nije otklonilo opasnost da »komisija« ne pokusa da zatvori i ovu kucu. Za taj dogadjaj i odbranu beogradske televizije spremaju se i gradjani i opozicione stranke. Vlast jos uvek ispipava puls javnog mnenja u unutrasnjosti i, nastavlja, pre svega, finansijsko iscrpljivanje stampanih nezavisnih medija. Najnoviji metod, pored vec oprobanog kaznjavanja putem presuda u hitnom, prekrsajnom sudskom postupku, je zabrana povecanja cena novina, a pocele su da se umnozavaju i krivicne prijave protiv novina i novinara. I kao vrhunac, u jeku »akcije« sredjivanja medijskog prostora, jedina domaca fabrika novinske hartije »Matroz« iz koje su, opet drzavnim propisima, nezavisni mediji naterani da nabavljaju papir za svoja izdanja, odlukom »nadleznih« staje sa radom. Onda nece biti moguce ni stampanje novina. Ali, zemlja u kojoj ministar informisanja govoreci o medijima i novinarima kaze da su izdajnici i da »ne biraju nikakva sredstva«, i ocenjuje da »zestoko napadaju« te »nasrcu na sve sto je srpsko, na sve sto je drzavno«, a sluze se »klevetama i falsifikatima, lazima i manipulacijama, najogoljenijim, svih vrsta« ne moze ni imati bolje stanje u njegovom resoru.