Broj 234

Dogadjanja

Dug put pred Putinom

Nova pozicija nosi i sasvim drugu odgovornost od kriticara stanja i lidera koji obecava Putin preuzima direktnu odgovornost za dalju sudbinu zemlje

Pobeda Vladimira Putina na predsednickim izborima u Rusiji bila je, naravno, ocekivana. Jedina dilema bila je u tome hoce li on pobediti u prvom krugu. Organizatori Putinove kampanje ulozili su veliki napor da bude upravo tako, posto je procenjeno da bi takva pobeda dala Putinu snazniji i puniji mandat i jacu poziciju za sprovodjenje politike koju je zamislio. Zbog toga je i predizborna kampanja bila gotovo vise usmerena protiv liberalnog reformatora Grigorija Javlinskog nego protiv najjaceg protivkandidata Genadija Zjuganova. Naime, Putinovi ljudi su smatrali da upravo Javlinski moze oduzeti Putinu nekoliko procenata glasova koji mogu biti odlucujuci za pobedu u prvom krugu. Medjutim, konacna Putinova pobeda ni u jednoj varijanti nije dolazila u pitanje. Koji su njeni uzroci?

Cinioci pobede

Ishod izbora pokazao je, pre svega, da komunisti bar onakvi kakvi su danas u Rusiji, ne mogu vise racunati na osvajanje vlasti. I pored ogromnih ekonomskih i socijalnih problema sa kojima se susrecu stanovnici ove zemlje, opcija povratka na staro a komunisti Zjuganova nude malo novog nema dovoljnu podrsku, a ubuduce ce dobijati sve manje. Osim toga, ocigledno dobro razradjen scenario dovodjenja Putina na vlast sproveden je veoma efikasno. Prosle godine u ovo vreme apsolutno niko u Rusiji ne bi ni pomenuo Putina kao buduceg predsednika, a verovatno bi i on sam takvu mogucnost ocenio neverovatnom. On je, medjutim, u jednom momentu procenjen kao uspesno resenje od strane bivseg predsednika Jeljcina, njegove okoline, znacajnog dela novoformirane finansijske oligarhije, kao i vojnih i obavestajnih krugova. Kao malo poznata, ali stoga i nekompromitovana licnost, Putin je stupio na politicku scenu kao nova snaga cija je promocija bila munjevita: pocev od iznenadnog postavljanja za premijera, preko izuzetno mocne podrske najveceg dela medija, ostavke Jeljcina koja je omogucila ubrzavanje izbora, odnosno njihovo sprovodjenje u momentu koji je Putinu najvise odgovarao, pa do pravovremenog eliminisanja iz izborne trke onih kandidata koji bi mogli biti realni konkurenti Primakova i Luzkova. Najveci faktor je, medjutim, bio rat u Ceceniji koji je predstavljao podlogu za snazan porast velikodrzavno-patriotske retorike i raspolozenja, reafirmaciju armije i statusa Rusije kao velike sile. Uz to, mnogi kontrasti u odnosu na prethodnika (Jeljcina) godine, zdravstveno stanje itd., isli su naruku Putinu. Ipak, kljucni faktor njegove pobede je u tome sto je, ocigledno, vecina biraca, zamorena burnim i cesto tesko predvidljivim razvojem dogadjaja poslednjih godina, dobro prihvatila njegovu osnovnu poruku da ce zavesti red i doneti stabilnost i konsolidaciju, osigurati bezbednost gradjana i integritet zemlje. Vecina je pokazala volju da podrzi ono sto se moze nazvati »cvrstom rukom« ili »tvrdjim prilazom« problemima. Uostalom, rat u Ceceniji je dobio gotovo sveopstu podrsku, sto je za Putina bio siguran znak da je izborna pobeda lako ostvarljiva.

Drzavni kapitalizam

U Putinovom izbornom programu manje je reci o demokratiji i reformama, a vise o redu i jacanju drzave i drzavnosti. Njegova je osnovna formula da jacanje drzave vodi vecoj demokratiji, odnosno sigurnijim garantijama prava pojedinaca. Da bi uopste postojala demokratija, smatra on, mora prvo postojati drzava koja ce garantovati prava gradjana, a prethodno se mora znati kakva je to drzava, gde su joj granice, kontrolise li celu svoju teritoriju itd. U sustini, ovde se radi o koncepciji jednog specificnog ruskog drzavnog kapitalizma. Nece se dirati u njegove drustveno-ekonomske osnove privatizaciju, vec obavljenu raspodelu vlasnistva itd., ali ce se teziti uspostavljanju jace drzavne kontrole i vecoj ulozi, odnosno reafirmaciji armije i bezbednosnih struktura koje olicavaju drzavnu vlast. Mnogi danas smatraju da u Rusiji nema uslova za sada za demokratiju liberalnog zapadnog tipa, i da je zemlji potreban vodja i vladar koji ce striktnije kontrolisati i usmeravati proces tranzicije. Drugi, pak, misle da je prilika za formiranje i stabilizovanje demokratskog sistema u Rusiji u velikoj meri propustena u 90-im godinama, jer se Jeljcin pokazao kao efikasniji u rusenju starog i prevazidjenog sistema nego u izgradnji novog, pa se tako doslo do situacije da je jedini realan izlaz u izvesnom stezanju i jacanju drzavne kontrole. Najzad, prisutno je i misljenje da ce bitan pecat Putinovoj politici dati cinjenica da je potekao iz takve rigidne i represivne strukture kakav je bio KGB. Iako ovakvi kriticari ne poricu Putinu pravo na punu licnu politicku transformaciju, njihovo je misljenje da ce istinski demokratska Rusija biti formirana tek kada se na kljucnim pozicijama nadju licnosti neopterecene vezom sa nekadasnjim sovjetskim strukturama vlasti i represije.
Ono sto je u svemu ovome sigurno jeste da je Putin pragmatican politicar koji je svestan dubine ekonomskih problema pred kojima se zemlja nalazi. On ce voditi racuna da ne povlaci nagle poteze koji bi mogli otezati njihovo resavanje. Zapadnim partnerima, koji su zabrinuti nekim aspektima njegove politike (pre svega Cecenije), Putin prvenstveno upucuje poruku da je upravo konsolidovano i stabilizovano stanje u Rusiji kakvo on obecava uslov za sigurnija i dugorocnija strana ulaganja. Kljucna Putinova spoljnopoliticka procena uopste jeste da Zapad, ma koliko bio skeptican prema nekim njegovim potezima, ne zeli pobedu onih snaga koje su bile Putinu glavni konkurenti na izborima, a takodje je zainteresovan pre svega za stabilnu i predvidljivu Rusiju, a u tom kontekstu ce zabrinutost zbog Cecenije i nekih drugih aspekata unutrasnje i spoljne politike Rusije ostati u drugom planu. Takva procena se, za sada, pokazuje kao prilicno tacna. Putin ce svakako voditi »tvrdju« spoljnu politiku, posebno na prostorima bivseg SSSR-a, ali ce ipak voditi racuna da postoje odredjene granice cije bi prelazenje moglo ugroziti pre svega unutrasnju ekonomsku i socijalnu konsolidaciju Rusije, jer bi za nju eventualni novi »hladni rat« imao pogubne posledice. Moskva ce se truditi da snaznije naglasi svoj status velike sile i da vise insistira na onom sto smatra svojim nacionalnim interesima, ali tesko moze dozvoliti sebi da izgubi iz vida da je upravo ekonomski razvoj prvenstveni interes zemlje koji ne bi smeo biti zrtvovan velikosilskim ambicijama. Osim toga, u Rusiji su u poslednjoj deceniji ostvarene takve demokratske tekovine da njihovo eventualno ugrozavanje ne bi bilo jednostavno i bez otpora, iako bi dobar deo stanovnistva, pod teretom svakodnevnih problema, verovatno bio spreman da to delimicno tolerise. Medjutim, zna se da je ekonomski liberalizam uvek usko povezan sa politickim, pa ce se stoga Putin brzo sresti sa dilemom kako uskladiti vec formirane elemente trzisne ekonomije sa reafirmacijom drzavno-represivnih struktura. To se moze pokazati kao znatno komplikovaniji posao od dobijanja izbora. U ovom momentu Putin ima jak mandat od biraca i podrsku kljucnih politickih snaga, pa i onih liberalnih krugova koji se sa njim ne slazu u svemu. Cak bi i komunisti rado prihvatili neko ucesce u vladi. Dakle, ambijent je za Putina povoljan, ali nova pozicija nosi i sasvim drugu odgovornost od kriticara stanja i lidera koji obecava Putin preuzima direktnu odgovornost za dalju sudbinu zemlje. Relativno jednostavne formule o uvodjenju reda u drzavi i drustvu naci ce se sada na vrlo ozbiljnom ispitu.

Vladimir Veres   

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar