Broj 234

Svakidasnjica

Kad padne mrak, tisina, jeziva, duboka

(napisano 4. aprila 1998)

Vojvodjani bi rekli narukovala je martovska klasa regruta. Supruga, mladji mi sin Ivan i ja krenuli smo put kolone hiljada, koji su ovih dana posli u kasarne sirom Srbije, da svoju decu posetimo.
Sticajem okolnosti, takav je raspored, da to tako kao porodica shvatimo i prihvatimo, put nas vodi u nasu juznu pokrajinu, grad Djakovica. Dugo smo putovali sa severa na jug. Dok je bilo za dana gledao sam pejzaze Srbije koji su se smenjivali, a za noci razgovarao sa roditeljima mladih vojnika, koji su se istim putem i poslom zaputili.
Moram reci posteno, sve mi je tu noc prohujalo kroz glavu, scena davljenja vojnika u Splitu, blokade kasarni u Sloveniji, nestalih transporta opreme i vojnika u Hrvatskoj, do nesretnog rata u Bosni.
Bedi i nestasici, kroz koju prolazi i moja porodica, ne vidim kraja. Misli su mi odlutale nazad do Borova Sela, zapaljenih sveca sirom Hrvatske poginulim policajcima, pa opet napred do masovnog kosovskog bunta Albanaca, ugasena svetla u svakom domu, kao opomena.
I tako, dok voz grabi na jug, setih se i one sestorke, istorijskom trenutku nedorasle, koja nas je, uz besprekorne cvetne aranzmane, sa TV ekrana, ubedjivala u konfederalno-federalno-simetricno-asimetricno-razlabavljeno-labave koncepcije nase lepse buducnosti. Upravo to.
Od Solevica, mi to u Vojvodini zovemo »jogurt revolucija«, Ovena i hiljada drugih koji su prodefilovali, nije bilo vajde Ė ne osta nista ili skoro nista od nacionalnog i drzavnog interesa. Jednostavno, za to mi u Vojvodini kazemo: »Ta, babo, nemoj me vise braniti...«
Stize voz i na Kosovo. Veliki broj ljudi, guzva, rodbina. Veoma je svecano. Narod je opet uz svoju vojsku, svoje sinove. Utisci. Mestani su tihi, ljubazni, uplaseni, predusretljivi na svakom koraku. A regruti. Preplanuli od sunca, deluju stabilno, obuka je ubrzana i vec je odmakla. A mi. Kao i sve mame i tate na ovome svetu. Pune torbe, postavljanje, i to sve po redu kako nama Vojvodjanima i dolikuje. Nije bilo supe i sosa, ali pecenja razna, salate i cetír vrste strudle nakiselo. Za njih mora biti. A mi, kada se vratimo kuci, jedno vreme, dok se ne oporavimo, corav pasulj, amper supa. Navikli smo. Valjda su to i zeleli da postignu, da se naviknemo, onda je sve lakse. I tako dok se hrana sistematski tamani, tece i prica. Momci su puni utisaka. Lepo vidim kako smo zinuli dok ih slusamo. Uhvatim sebe kako sam vazan, pa to je moj sin, naslednik.
A vreme. Curi kao pescani sat. Tu smo svi nemocni. Spremamo stvari, moramo nazad, kuci, za Vojvodinu. Laze svako ko kaze da ga zebnja spopala nije. Oprostaj, poljupci. Koliko zelja, zaveta je nabijeno u tom poljupcu, do one ljudske, cuvaj se sine.
Nikom rat srecu doneo nije, zato se i kaze ko ga voli da bog da mu u kuci bio.
Kasarna je daleko. Krecemo peske do autobuske stanice. Staju kola. Nudi nam se prevoz, od nama nepoznate osobe. Pristajemo, upoznajemo se, razmenjujemo telefonske brojeve. Sticemo novo poznanstvo, prijateljstvo. Autobus za Pristinu ne ide. Prebacujemo se na zeleznicku stanicu, mesto se zove Zrze. Vece je. Cekamo u mraku, nas troje, prebrojao sam osam pustih kerova i niko vise. Kerovi zavijaju i polako ali sigurno osvajaju prostor oko zeleznicke stanice. To i ne lici na stanicu. Poruseno, polomljeno, na promaju prozorska krila skripom reaguju. Ostalo nam sendvica, to delimo. Supruga zabrinuta. A sta ako voz ne dodje. Vec je mrkli mrak, tisina, jeziva, duboka. Samo se kerovi cuju. Setih se one nase vojvodjanske: »Svako neka svoje kerove veze da se ne pokolju, nema krvi, eto mira u selu«.
Svetlo u daljini. Stize i nas voz za Kosovo Polje. Pet vagona, pet putnika, dva pijana konduktera. Smenjuju se stanice. Nikad stici. Nikom krivi, nikom duzni, a ipak zabrinuti. Vracamo se sa svecane zakletve, nasa drzava, a mi zabrinuti. Pa boga vam poljubim, da ne lajem, sta mi od drzave napraviste. Zar da se ovako u strahu sa porodicom vracam.
Generale Nebojsa Pavkovicu. U Vasem prvom intervjuu, koji sam pazljivo procitao, kao komandant Pristinskog korpusa, strucno, vojnicki, objasnili ste vaznost i odgovornost Pristinskog korpusa. Osvrnuli ste se i na cinjenice vezane za kolevku srpstva i istorijsko pamcenje.
Da Vam kazem. Bicu srecan covek ako u istoriji naseg naroda ostanete upamceni kao covek koji je vrsio svoj vojnicki posao tako da je nase ostalo i dalje nase, a da se svaki vojnik i oficir vrati u zagrljaj svoje porodice.
Mladost i pamet ove napacene zemlje, bez razlike na veru i naciju, generale, trebaju pre svega ovoj zemlji. Politika, i sadasnji politikanti, siguran sam, prolazna je stvar. Duboko se nadam da mudrih ljudi ima i sa one strane Prokletija. Za novi pocetak, to je vec dovoljno. Nas narod kaze: »Ne mesaj se s bundevama, pojesce te svinje«.
Ima nesto u Vasem imenu sto me tera da Vam kazem i sledece: time sto kao komandant taktizirate, pravite ustupke, pregovarate, i tako redom, necete umanjiti Vasu vojnicku cast, odgovornost. Naprotiv. Ne bojte se Nebojsa, niste sami. Pa zar mislite da bi hiljade nas, da ne daj boze zatreba, ostavilo decu i Vas kao komandanta. Za to ne brinite. Za ove sto politiziraju nisam siguran. To onda vise nije politika. Razumete.
Znam da Vam je najteze kada ostanete sami. Trenutak odluke. Svi je u zivotu donosimo na ovaj ili onaj nacin. Vasa je teza, zato Vam otac, gle simbolike, i dade ime Nebojsa.
O aktivnostima koje svaka pravna drzava preduzima na planu zastite svojih granica, ne zelim da govorim. Radite to vojnicki, profesionalno. Sve sam Vam time rekao. Junacke i druge planine su pred Vama, potrebe za junacenjem nemamo.
Mi dodjemo, pa odemo, mislim fizicki. Ali nam sinovi tu sa Vama ostadose, pa Vam zbog koordinacije sa MUP-om moram reci: umemo li da pravimo drzavu u kojoj ce se policija pripremati i vaspitavati da uziva status engleskog bobija. Klanjanje senima Leke i Krcuna, cega dugo nije bilo u maniru, shvatio sam pre svega kao nameru da se i na ovaj nacin naglasi kontinuitet trajanja srpske policije. To nije i ne moze biti jedina manifestacija i obelezje srpske policije. Naprotiv, kada je u pitanju Kosovo, pogotovo.
Zna se kako i ko vodi borbu protiv urbane i ruralne gerile.
Svega smo zeljni, generale. Obicne ljudske reci, topline porodicnog doma, mira za sve.
Sedite, dogovorite se. Ako ne ide, menjajte postavu. Neki novi to mogu brze i bolje da zavrse. Ima sto nacina. Sve je bolje od novih ratnih reportaza sa juznog ratista nase zemlje. Sto ce nazalost morati da prodje cenzuru naseg ministarstva za informisanje. Znate sta to nazalost znaci. A posle svega imacemo sve ono sto je vec vidjeno u Bosni, protektorati i sl. Ono sto je najteze, imacemo sve ono sto rat nosi sobom, o cemu su trezveni ljudi u nasem parlamentu ovih dana govorili. Setite se, ako niceg drugog, onda majki koje su isle u Sloveniju svoju decu traziti. Znam ja da ovo nije Slovenija, ali znam i to da je rat jednako rat i tamo i ovamo.
U nizu nesrecnih postavki akademika Despica, proteklih godina, jedna se izjava, ako pameti nema, moze obistiniti a glasi: »Bojim se da sve srpstvo ne zavrsi pod jednom sljivom«. Ima i druge pameti u nas, a sljive su hvala bogu kod nas u Sremu dobro cvetale, samo da nam je jos mira da pekmez pecemo i rakiju kuvamo, i s istom deci sretan povratak nazdravimo. Pamet koju treba konsultovati je i ovde kod nas i u »dijaspori« kako se to sada kaze. Ta pamet kaze: »Nece biti da se bas sve urotilo protiv naseg naroda, pre ce biti da se nasa kratka pamet ne da prizvati pameti koja valja i cuva ovaj narod od propasti«. Te relacije koje nam se nude, generale, da je kriv Vatikan, medj. zavera, komunizam i sl., kod pametna coveka ne piju vode.
Biti Srbin. Albanac, Madjar, da ne redjam, na kraju dvadesetog veka, znaci biti pametan, racionalan i nadasve odgovoran prema svom narodu. Sve drugo su Vasi, moji ili njihovi poeni. Slozicete se, iz ovog tunela tuda nema izlaska.
Prici koja nam se nudi »kao bila dva brata, jedan gradio crkve i druga dobra, prosvecivao, a drugi subaru nosio i stalno neke granice branio« nikada kraja. U istorijskom i drugom pamcenju ovoga naroda trajace i valjace samo jedna prica: »Ko umije njemu dvije«.
Belih i inih dvorova, generale, u nasoj proslosti bilo je na pretek. Bilo je na pretek i rana i promaje, pa kako se ko snadje. Nije ovo vreme za mesetarenje. Sve muke i kraste ostavimo onima koje smo kroz generacije ucili da to pametno saniraju. Trganje i cepanje krasti u svakom pogledu boli, a ko bol voli siguran sam da nije normalan.
Nasi prijatelji su tu oko nas, generale, tu u blizini, u komsiluku, bez razlike na sve nesrece kroz koje smo na ovaj ili onaj nacin prosli. Nece biti da tamo negde daleko, nama nepoznata kultura i civilizacija, sada odjedanput bolje shvata nase najvece staniste lipove sume, i sve druge sume i muke u nama i oko nas. Moj mladji sin bi rekao: »Cale, to je obicna zvaka«. Toliko vredi i traje.
Pa i onaj »vlak bez voznog reda« je cestitije bio namesten od ovih vlakova sto ka Kasandrinom mostu jure. Lice mi u stvari na »Strogo kontrolisani red voznje« u kojem Baba ukljucuje-iskljucuje signal, podize-spusta rampu. Nema to veze sa demokratijom.
Da privodim kraju. Ovaj nesretni svet »osvajao« sam svaki dan kao i hiljade drugih. Citao sam i »tanke« i »debele« knjige, generale. U stvari, radio sam ono sto je normalno u normalna vremena. I tako dok sam te knjige citao verovah da sam nesto i naucio. Izgleda da to i nije bas tako. No, manimo mene. Zarad ovih mladih i treceg milenijuma pred njima, te izreke »Ponavljanje je majka nauke«, ucinimo sledece:
Nemojmo ponovo ici u »prvi« razred, zasto stalno biti »prvi«, osim ako patoloska potreba nije toliko jaka da makar i na pogresnoj strani »biti prvi« nekoga cini sretnim.
I da zavrsim. Ja ne mogu drugacije, generale. I da hocu ne ide, jer sam iznutra tako napravljen. Biti Vojvodjanin je cudo. Dolazili, odlazili, prolazili razni. Zamislite sta je tu sve doneto, odneto, propalo, opstalo. A ja sam to. Valjda zato ovako osecam, mislim i pisem. Za one kojih vise ne bude, bice kasno sve, pa i ovi skromni redovi.
Ostajem sa postovanjem

Varnju P. Erne  

 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar