Izlozba pedesetak crteza Bogoljuba Arsenijevica Makija (Valjevo, 1955) priredjena u Centru za kulturnu dekontaminaciju iz dva ciklusa nastalih osamdesetih godina i tokom poslednjih sedam bolnickih i zatvorskih meseci, otvorila je, pored nekih uskostrucnih pitanja, i odredjene opstije probleme koji su nastali u relacijama ovog umetnika i beskompromisnog borca za oslobodjenje od ovdasnjeg totalitarizma i kulturnog i umetnickog miljea mesta u kojem zivi i stvara. Za Arsenijevicevu potpuniju, ne samo umetnicku, biografiju, na ovom mestu ukazacemo na tri priloga koji u ovom trenutku dominiraju.
U Valjevu je krajem 1984. godine osnovana Moderna galerija, a prva izlozba (odrzana 1985) zapravo je predstavila umetnicki legat kao stalnu postavku 30 slika i pedesetak crteza Ljube Popovica, kako je posebno naglaseno – iz autorovog »jugoslovenskog perioda«, dakle, onih nastalih izmedju 1953. i 1963. godine. Ta inicijalna izlozba je zapravo ukazala koju vrstu likovne estetike ce negovati i zastupati Moderna galerija sto se moglo odmah videti u ciklusu koji je usledio, a koje su povodom petogodisnjice njenog rada 1990. godine skupno prikazane. Medju njima su bile samostalne izlozbe Dada Djurica, Vlade Velickovica, Milana Popovica, Leonida Sejke, Igora Vasiljeva, Mira Glavurtica, Krsta Hegedusica (kao njihovog istorijskog pretece i za neke od njih i slikarskog ucitelja), Radomira Reljica i dr., ukupno 17 zaista najznacajnijih jugoslovenskih umetnika fantasticnog slikarstva. (Ovom nizu jedino su nedostajali Milena Pavlovic-Barili i Uros Toskovic kojima su nesto kasnije priredjene izlozbe.)
U predgovoru kataloga Dragos Kalajic je napisao i sledece: »Zasto bas u Valjevu (misli na otvaranje Moderne galerije – prim. J. D.) a ne u nekom drugom gradu, u drugoj sredini srbijanske ‘provincije’? Mislim da u ovom slucaju kvalitet ljudi odredjuje mesto pojave vrednosti. Pod terminom ‘kvalitet’ ovde podrazumevam niz karakteroloskih svojstava ljudi valjevskog kraja. Medju tim svojstvima, za opstanak u uslovima real-socijalizma posebno su bile znacajne vrline pragmaticne razboritosti i domisljatosti (da ne kazem: prepredenosti). Pragmaticna razboritost je bila dobra odbrana uma od ideoloskih bezumlja dok se urodjena domisljatost pokazala i dokazala kao primitivno ali odlicno sredstvo izbegavanja glavnih udara ‘sistema’... Pod svetlom spoznaje domisljatosti, kao karakteroloske osobenosti ljudi valjevskog kraja, mozemo se lako dosetiti da je ustanovljavanje Moderne galerije ciljalo i na neke druge, vanumetnicke, svrhe. Vrlinom recene domisljatosti, projektanti i izvodjaci ‘valjevske perestrojke’ su lako spoznali jedno svojstvo kulture koje premalo ljudi danas i ovde poznaje... U slucaju o kojem je rec, ogroman uspeh, medijska slava i izvanredni steceni ugled Moderne galerije u ocima kulturne javnosti – bili su prva legitimacija ali i valjani stit ‘valjevske perestrojke’. Ta legitimacija je stitila projektante i izvodjace ‘valjevske perestrojke’ bar od spoljnih i suvise javnih udaraca te protivmera ‘politicke birokratije’, zreca i administratora naopakosti... Marks je mislio da je kultura nadgradnja ‘proizvodnih odnosa’ ali se i u tom pogledu tesko varao ili nas je pokusao prevariti«.
Kako je poznato sta Kalajic danas misli o perestrojci, dakako onoj Gorbacovljevoj, koja je potpuno promenila geopoliticku kartu Evrope, a kulminacija i simbol bili su rusenje Berlinskog zida 1989, pitanje je kako je i, jos vise, zbog cega je tako korenito promenio misljenje? Na to je svakako uticala i njegova stalna osobina konvertita koja se kretala u krajnostima od komuniste do ljoticevca, od marksiste do antimarksiste, od radikala do julovca, ali je uvek bila fundamentalisticka bilo leve bilo desne, bilo muslimanske bilo ortodoksne provenijencije (sto mu sve dakako nije smetalo, naprotiv, da upravo na listi Jugoslovenske levice »dogura« do dopisnika Tanjuga iz Rima).
Godine 1999. u istoj Modernoj galeriji priredjena je i izlozba pod nazivom »Metafizika crteza« na kojoj su prikazani radovi vec pomenutih umetnika ali i njihovih mladih sledbenika, Arsenijevicevog i mladjih godista: Zeljka Djurovica, Dragoslava Zivkovica, Zorana Matica, Milana Tucovica, na primer. Ova napomena je ucinjena sa namerom da bi se postavilo i pitanje kako to da poznati »valjevski kvalitet ljudi« nije u svom sugradjaninu prepoznao umetnika upravo iz kruga stvaralaca koje je negovala Moderna galerija?
Moze biti da je »prekid« nastao u Arsenijevicevom radu posle 1987. godine kada se okrenuo crkvenom zivopisu i ikonoslikarstvu za sabacko-valjevsku eparhiju uticao da on »ispadne« iz paznje »valjevski kvalitetnih ljudi«? No, nazalost, sada ponovo iskrsava problem. Buduci da je za tu eparhiju oslikao crkve Svetog Petra i Pavla u Pastricu, Pokrova Presvete Bogorodice u Belanovici, Uspenja Bogorodicinog u Lipolistu, Prenos mostiju Svetog Nikole u Stitaru, Svetog Djurdjica u Gornjem Leskovcu, Svetog Nikolaja u Ribarima, Svetog Djordja u Mojkovicu, Vaskresanja Hristovog u Goloj Glavi, Mionici i Popovu, Silazak Sv. Duha na Apostole u Badovincima i Sv. Nikole u Donjoj Kamenici za sta je 1998. godine dobio »Pohvalnicu« episkopa sabacko-valjevskog Lavrentija, ni ovakav Arsenijevicev rad ne dobija potvrdu niti valorizaciju u strucnim krugovima. Naime, kada je Muzej primenjene umetnosti u Beogradu sredinom 1995. godine priredio veliku izlozbu »Savremena pravoslavna srpska umetnost«, u predgovoru je napomenuto: »Ovom prilikom, uspeli smo da dodjemo do 154 autora, grupa i ekipa... (sa) preko 750 radova« (ikona, fresaka, arhitekture, drvorezbarstva, zlatarstva, minijatura, veza na tkaninama, kaligrafije) – i medju svima njima nije bilo mesta za slikara koji je zivopisao 12 crkava sa oko 5000 m² i koji je rukotvorio bezbroj ikona i ikonostasa.
Deo odgovora mozemo samo naslutiti iz teksta autora ove izlozbe koji na jednom mestu kaze: »I sve to tako ide (misli na povest ortodoksne, kanonske umetnosti zivopisa i freskoslikarstva prema Orosu vere Sedmog vaseljenskog sabora – prim. J. D.) ... sve dok energiju cistog pravoslavlja ne uzmute vetrovi sa Zapada i Severozapada, i dok umetnost ne pocne da se susi i tanji pod idejama ‘humanizacije’ i popustanjem najezdi ‘umetnickih sloboda’«. I dalje: »Krajem 18. veka (doba baroka i evropeizacije srpske umetnosti – prim J. D.) imamo onu nesrecnu pojavu ‘egedastih bogomaza’, a u 19. veku potpunu ‘smrt ikone’«.
O ikoni kao o vizuelnoj propovedi govori se jos od vremena Velikih Kapadokijaca (sv. Vasilije Veliki, sv. Grigorije Bogoslov...) a prvu hriscansku ikonu dobio je oboleli kralj Avgar u sirijskoj Edesi. Trazeci leka od Mesije, Hrist mu posla ubrus koji je prethodno prislonio uz svoje lice koje se otisnu (nerukotvoreni obraz) kojim se bolesni obrisa i izleci. Na kraju ovog teksta, za svaki slucaj stoji: »Zeleli smo da, kao niko do sada, zberemo sto vise kvalitetnih autora i dela... Pokusali smo da dodjemo do svih, ako smo koga propustili... greh ce pasti na gresnoga«. I greh pade! Posveceni, od crkve hvaljeni a od naroda prihvaceni ikonopis i freskoslikarstvo Bogoljuba Arsenijevica Makija jos jednom bi zaobidjeno.

Necu

Necu da primim sekiru,
Necu da stavim glavu pod giljotinu.
Necu da spustim vrat u jaram,
Necu! Da brata vidim kao dzelata.

Neka spadne maska crna
Bez proreza za oci.
Neka lica nasa budu
Jednako vidljiva svima;
U Svetlosti spasonosnoj.

Ako budemo ljudi bicemo braca
A ne sluge sto jaram nose,
I bez reci primaju korbac
Gonitelja ka ponoru.

Ko bi da gradi Cele-kulu
Od glava Srbalja, posecenih
Ispod giljotina zemlje Srbije
Kuda nas dzelati lajavi gone.
                                 Sreten Stojanovic
                              20. mart 2000.

---