Dosta je kod nas boraca za demokratiju, narocito u opoziciji, koji ne vide, ili uporno odbijaju da vide, da su, u stvari, u dubokom nesporazumu sa demokratijom. Na to nas, gotovo svakodnevno, upucuju razni dogadjaji. Otkako se, recimo, u poslednje vreme govori o mogucnostima novih izbora, silno su ojacale razne lokalne inicijative za politickim udruzivanjima u najrazlicitijim kombinacijama, ne samo medju strankama, nego i stranaka sa nevladinim organizacijama. Situacija je danas takva da nam je Srbija postala ohrabrujuce sarena ili raznobojna. Imamo veoma razvijeno visestranacje (cak, kazu, 191 stranku, sto je tema za sebe), a u okviru toga, zahvaljujuci novim idejama i pokretima u opstinama, pravi pluralizam u pluralizmu.
Kako se stranacke centrale, bar one najvecih stranaka, odnose prema cinjenici da se na lokalnom nivou sve vise snaze i sire nove politicke inicijative? Jedni, na primer Demokratska stranka, smatraju da treba podrzati inventivnost lokalnih stranackih organizacija da medjusobno saradjuju kako hoce i ko s kim hoce. S druge strane, ima i onih, kao sto je SPO, koji tvrde da je ovakva lokalna raznobojnost nedopustiva, da je ravna haosu, pa prema tome svi moraju da se podvrgnu volji centrale u Beogradu.
Oni koji nova politicka dogadjanja u opstinama svode na pitanje partijske discipline, trazeci jednoobraznost, u stvari su u ozbiljnom sukobu s demokratijom. Previdja se da se ovakvim poimanjem uloge sopstvene baze jos vise produbljuje antagonizam sa clanstvom, koje se i do sada lako i brzo osipalo. Obnavljaju li to oni poznati demokratski centralizam ili su nase najvece opozicione stranke od pocetka bile sklone unutrasnjem autoritarizmu pa im zato i nije potrebno ugledanje na blisku proslost?
Postoji u svemu tome i mnogo sta drugo, sto prevazilazi uskostranacki interes. Niko se do sada u velikim strankama nije ozbiljno zapitao kako je i zasto doslo do razmaha tih lokalnih inicijativa. One su, dabome, nastajale i ranije, ali su se u novije vreme razvile upravo na teznji da budu korekcija i partijskih centrala, koje su cesto znale da verolomno izigraju svoju bazu. Vuk Draskovic je, na primer, posle velikog gradjanskog protesta 1996/1997. napravio obrt od 180 stepeni i usao u Saveznu vladu. Clanstvo se sada ne dâ tako lako i bespogovorno u ruke centrali, trazi svoju autonomiju, da bi izabralo najpogodnijeg partnera za saradnju u svojoj opstini. Na tome sada raste manje ili vise prikriveni spor izmedju lokala i centrala, a lokalne organizacije su te koje ovoga puta ispituju svoje centrale iz predmeta zvanog demokratija.
Drugi slucaj nesporazuma sa demokratijom ogleda se u dogadjajima koji prate sudbinu NTV Studija B. Nije ovde rec samo o odnosu sa rezimom, mada je to, svakako, od prvorazrednog znacaja. Postoji, sem toga, izrazita stranacka zloupotreba ove poznate medijske kuce, zbog koje su ostale opozicione stranke s razlogom ogorcene. Medjutim, posle nasilnog upada u predajnik na Torlaku, sve opozicione stranke, potiskujuci svoja nezadovoljstva u drugi plan, ustale su kao jedan u odbranu Studija B, sto je lep gest solidarnosti. I tu je sad SPO nesto pobrkao. Okurazeni celnici stranke pozivaju gradjane na demonstracije u slucaju da se nastavi represija na Studio B, gradonacelnik Mihajlovic uverava Beogradjane da je u pitanju njihova stanica i njihov novac, ali nijednom reci ne pominju mogucnost izmene uredjivacke politike koja bi trebalo da pokaze vise tolerancije i uvazavanja i za drugo misljenje.
Moze li se ovo pitanje pokrenuti u javnosti, a da se ne shvati da bi to bio javni atak na tesko skrpljeno jedinstvo opozicije? Kada se tako nesto pomene onda i mnogi nezavisni novinari pokazuju cudnu rezervisanost, tvrdeci da bi takav razgovor predstavljao nedopustivo mesanje u uredjivacku politiku tog medija. Zasto bi jedan civilizovan i uljudan dijalog na ovu temu bio uredjivacki atak na Studio B? Zar poslovanje necega sto se smatra javnim dobrom, u sta nas uverava i gradonacelnik Mihajlovic, ne pretpostavlja i javni razgovor o toj instituciji? Ako se uskoro ne odvazimo na ovakav jedan nacelni korak ne ostaje nam nista drugo nego da i dalje tonemo u hipokriziju cutanja, da pristajemo na trule kompromise stranaka, koji ce, koliko sutra, opet doneti teska razocarenja svima nama.