U proslom broju Republike gdin Zlatoje Martinov, u svom tekstu posvecenom studentskom pokretu Otpor, lamentira nad sveprisutnim srpskim nacionalizmom i njegovim mnogostrukim likovima u drustvenoj stvarnosti Srbije. Pretendujuci da bude refleksija drustva iz pozicije gradjanske prosvecenosti, njegova kritika »nacionalizma« ipak ostaje zarobljena u okvirima doktrinarno-komunisticke retorike Titovog vremena.
Sva zla, prema gospodinu Martinovu, proisticu iz tog mracnog srpskog nacionalizma, koji seze od nacional-romanticarskih pokreta devetnaestog veka, preko Crne Ruke, Draze Mihailovica, ljoticevaca »i inih«, pa sve do modernih »demokratskih« nacionalista, medju koje spadaju aktuelna srpska opozicija i nadasve, studentski pokret Otpor. Ono sto sve ove razlicite pokrete, osobe i ideologije spaja u jedno neizdiferencirano nacionalisticko mnostvo, u staru dobru »bandu reakcionarnu« iz zlatnih vremena Leke i Krcuna, jeste njihova proskribovanost i nepodesnost za uklapanje u »idejne« arsenale koljackih bandi, s Titom na celu i Slobom na zacelju, ciji su se intelektualni seizi, za vakta ovog drugog, odjedared premetnuli iz praxis-revolucionara u ucveljene »gradjanske« cistunce. Dok se res-publica drzi u okvirima standarda ideoloske pristojnosti »prosvecene« terazijske ekipe – sve je u redu; cim neko malo podvikne i prodrma ucmalu atmosferu srpske palanke, eto njih da zazvone na uzbunu i ukazu na opasnost koja vreba. Zato je svaki konkretni oblik politicke akcije, s onu stranu salonskih naklapanja o civilnom drustvu i ispraznih forumasenja, te visokoparnog gradjanskog puritanizma i apstraktnog veltansaungovanja, sumnjiv i prijeporan, jerbo vonja po gibanici, prepecenici i progonu cestitih levicara.
Kao sto raspekmezeni, jerbo razocarani, galski petlici nacionalne nam sudbine iz herojske Francuske 7 i SANU (Crkvi Bog da dusu prosti), zapomazu nad Milosevicevom »izdajom vitalnih srpskih interesa«, kao i napustanjem uzvisene ideje o Velikoj Srbiji, tako i gospodin Martinov, cini se, zal zaluje za duhovnim blagodetima »demokratskog socijalizma sa ljudskim licem«, u kojem se svim tim nacionalistickim avetima proslosti (naime, Drazi, Ljoticu, Slobodanu Jovanovicu, Dragisi Vasicu, Rozdestvu Hristovom, Vaskrsu Gospodnjem, i njima slicnim), znalo pravo i zasluzeno mesto – bajbokane, underground provincijskih kafancina i Index Librorum Prohibitorum. Kako za ucveljene nacionce iz UKS-a i SANU i njihove snobovsko-orgijasticke izmetine u vidu tzv. Polit-art-a, tako i za gospodina Zlatoja, skupa sa njegovim levo-humanistickim saborcima, komunizam izgleda nije neprihvatljiv zbog Coravih Kutija, Golih Otoka, tamanjenja »narodnih izdajnika« po »oslobodjenju«, progona Nemaca iz Banata, svodjenja Siptara na pravu demografsku meru pod Lekinom kamdzijom vec, u njegovom slucaju, samo zbog cinjenice da se pokazao nesposobnim da zauzda velikosrpski sovinizam i hegemonizam. Jednima je Milosevic kriv sto im je oduzeo spasonosni mitomanski fantazam o povampirenom Srbinu Leki, koji uzima Nacionalnu Stvar u svoje ruke i ispravlja kobnu »brionsku neravnotezu«, vracajuci »dostojanstvo srpskom narodu« (»izdaja« koja koincidira sa napustanjem projekta Velike Srbije), a drugima sto je nacionalisticke »aveti proslosti« pustio iz Titove Pandorine kutije. I nepreboljeni vernici demokratskog socijalizma, i njihovi »ogorceni neprijatelji« sa desnog, epsko-mitomanskog krila, iste palanacke kulturne zabokrecine, rade jedno te isto – optuzuju svoje Idole za izdaju uzvisenih kolektivistickih ideala, u prvom slucaju klasno-internacionalnih, u drugom etno-nacionalnih.
Studentski pokret Otpor, pak, podizuci svoju pesnicu u znak »ideoloski neosvescenog« otpora jednoj do kraja personalizovanoj i dezideologizovanoj vlasti, udara direktno na zajednicku simbolicku osovinu, »institucionalnu« podrsku obema vrstama srpskog kolektivizma. Mastovito i inteligentno kolazirajuci razlicite zargone i stilove u jedan paraideoloski simulakrum, Otpor pravi efikasnu ironijsku distancu prema svakom, pa i »nacionalistickom« ideoloskom fundamentalizmu, za koji je tako povrsno optuzen. Rec je o dosledno postideoloskom, »nomadskom« diskursu politike, koji svoju slobodu ne zrtvuje nijednom konacnom ideoloskom vokabularu, a sto doktrinari srpskog kova mogu da pojme tek kao »iracionalne« i nekontrolisane »anticivilizacijske« ekscese. Tako je i gospodinu Zlatoju, Otporovo koketiranje sa tradicionalistickim simbolima i retorikom (ukljuciv tu i zloglasnu Crkvu i nazadnjacku patrijarhalnu etikeciju) samo simptom iskrivljene ideoloske svesti, devijacije i deklinacije od univerzalnih uzusa grazdanske slovesnosti, a ne nadmocno odbacivanje ideoloske stereotipije srpske politicke palanke, u koju je svojevoljno zaglavinjala i pomenuta grazdanska ekskluzivnost. Ciljajuci na Milosevica licno, a ne na devijacije i efeje (u biti popravljivog) sistema, Otpor uspostavlja novu paradigmu politicke prosvecenosti u Srbiji, koju gdin Zlatoje s pravom dozivljava kao smrtnu presudu svojoj povlascenoj poziciji gradjansko-humanistickog kriticara Milosevica–Nacionaliste. Ali, sa Milosevicem–Nacionalistom nestace i Milosevic–Komunista, sa fasisticko-memorandumovskom krparijom demokratskog nacionalizma, nestace i romanticna 68-ska »vizija« demokratskog socijalizma, skupa sa njenom akomodiranom varijantom slobodnog – sto ce reci, od nacionalistickog nazadnjastva »emancipovanog« – civilnog drustva. »Socijalizam ili varvarstvo!« – u apstraktnoj gradjanskoj foliji – to je izvor ovog otpora prema »nacionalistima« svih boja. Da se razumemo – Srbi jesu, kako s pravom rece pokojni Zika Pavlovic, narod nitkova i dzukela, ali jako sumnjamo da ce ih Zlatojevo kriticko-ideolosko egzorcizovanje »nacionalizma« uciniti narodom blazenih gradjanskih pravednika. Ono sto ih moze promeniti jeste upravo napustanje svih mesijanskih i izbaviteljskih ideologija, ukljuciv i ovu »grazdansku«, napustanje koje studentski pokret Otpor tako sjajno reprezentuje.
A ako za simbole ovog svog civilizacijskog prodora postave Cicu ili Apisa, to mozemo smatrati samo delom zakasnele istorijske Pravde.