Mnogima je laknulo kada su opozicioni lideri prestali da se nadmecu u uzajamnom vredjanju. Ukazao se zracak nade u dekontaminaciju politike, inace sve zagadjenije rezimskom demonizacijom svake opozicije. Obnovljena je i nada u demokratske promene. Ako, pak, ne izgubimo iz vida dubinu naseg pada i goleme nevolje s kojima je tesko izici na kraj, ne mogu se ocekivati brze i lake promene, ni u ponasanju opozicije. Medjutim, izvesna opsednutost opozicionara samima sobom baca senku na probudjene nade. Lepo je sto se uzajamno ne napadaju. Jos lepse, i korisnije, bilo bi da se barem neko nekome izvinio. Ali, nije rec samo o politickim manirima. Rec je i o glavnom politickom poslu, a to su, prema opstem misljenju, demokratske promene. U tom pogledu nema bitnog napretka, jer vecina opozicije jos uvek smatra da joj je najvisi domet to sto se dogovorila i da ce se dogovarati.