Godisnjicu NATO bombardovanja rezim je proslavio kao najveci drzavni i narodni praznik – polaganjima venaca na Grob neznanog junaka, skolskim casovima, mitinzima, pevanjem na trgovima i svecanim skupovima. Primetno je nastojanje vlasti da se ova proslava shvati kao nastavak tradicije slavlja pobede izvojevane u Drugom svetskom ratu. Cak je i retorika bila ista – Slobodan Milosevic je izricito rekao da je ovo pobeda Srbije nad svetskim fasizmom!
Narod je svu ovu pompu gledao sa strane, rezervisano i u muklom cutanju koje se moze tumaciti na razne nacine. Dobro bi bilo ako se u ovom cutanju moze naslutiti odbacivanje neukusne razmetljivosti vlasti i jos nedovoljno artikulisana zelja da se 24. mart, i ovaj i svi buduci, obelezi u skrusenom cutanju osude oholosti svetskih mocnika, ali i presabiranje sa samima sobom sta smo to mi ucinili, a pre svega nasa vlast, sto je isprovociralo ovo surovo bombardovanje. Imamo li hrabrosti i moralne snage za ovakvo suocavanje? Zar to ne bi bio najbolji izraz postovanja svim zrtvama ove tragedije i najtrajniji spomenik gradjanskoj vrlini?
Opozicione stranke su ovu rezimsku proslavu osudjivale kao deplasiranu, pozivajuci na mudrost i valjano promisljanje svega onoga sto nam se desilo. Kada se zna da je gotovo cela opozicija, za vreme tromesecnog NATO bombardovanja, delila sa rezimom isti lazni patriotski zanos, ovo danasnje njeno ponasanje je vec i te kakav napredak.