Broj 235

Alternativa
Istine, odgovornosti i pomirenja

U organizaciji radija B2-92, a pod pokroviteljstvom fondacije »Hajnrih Bel« iz Berlina i kancelarije OEBS-a iz Podgorice, u Ulcinju je od 17. do 19. marta odrzana medjunarodna konferencija »Istine, odgovornosti i pomirenja«. »Istine« se odnose na »rdjavu proslost«, odnosno na ratove 19911999. na terenu bivse Jugoslavije i zlodela u njima pocinjena; »odgovornosti« na pojedinacnu, ili kolektivnu, odgovornost, ili krivicu, za te ratove i ta zlodela; a »pomirenja« na mogucnost unormaljivanja zivota u regionu i na uslove od kojih eventualno pomirenje medju zavadjenim narodima nekadasnje Jugoslavije zavisi

Na konferenciji je ucestvovalo preko sezdeset gostiju iz Austrije, Bosne, Crne Gore, Ceske, Finske, Holandije, Hrvatske, Izraela, Nemacke, Poljske, Srbije i Sjedinjenih Americkih Drzava, a prisustvovalo joj je i oko trideset novinara iz zemlje i sveta.
Ulcinjski skup odrzan je nesto vise od mesec dana posle sarajevske konferencije »Istina kao imperativ bosansko-hercegovacke buducnosti« (26. februar 2000), posvecene obrazovanju komisije za istinu u Bosni i Hercegovini. To bi moglo da govori o rastucoj osetljivosti regiona za pitanja krivice i odgovornosti, i njihov znacaj za oblikovanje buducnosti. Organizatori ulcinjskog skupa imali su u vidu prvenstveno srpsku krivicu i neophodnost njenog tematizovanja u danasnjoj Srbiji, ali i cinjenicu da proces suocavanja s rdjavom prosloscu, kako bi se zaista ostvario, mora otpoceti i u ostalim sredinama u kojima su se zlocini odigravali. »Problem krivice« kaze se u programu konferencije »postavlja se pred srpsku javnost od samog pocetka ratova u bivsoj Jugoslaviji. Toponimi Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Srebrenica, Kosovo... postali su metafore surovog obracuna pripadnika srpske etnicke zajednice sa nesrpskim stanovnistvom u razlicitim krajevima bivse zajednicke zemlje. Na drugoj strani, Gospic, Medacki dzep, Pakracka poljana, i u poslednjim mesecima jos jednom Kosovo, postali su metafora surovog obracuna pripadnika nesrpskih etnickih zajednica sa srpskim stanovnistvom. Razmere zlocina nisu iste srpski zlocini nad nesrpskim stanovnistvom, pogotovu u Bosni i na Kosovu, najbrojniji su ali kvalitet zlocina jeste«. Cilj konferencije, medjutim, nije bio da se problem krivice, odnosno odgovornosti, tematizuje samo u kontekstu ratnih zlocina, nego i u kontekstu drustvenih procesa koji su do ratova i zlocina doveli. Ulcinjska debata zamisljena je kao podsticaj za siroku javnu raspravu i kao prvi korak u postavljanju pojmovnog okvira i osnovnih koordinata za nju.

Strah od istomisljenistva

U okviru konferencije odrzana su tri panela »Istine«, »Odgovornosti« i »Pomirenja«. Svaki panel imao je 4 do 5 uvodnicara, od kojih se ocekivalo da naznace osnovne tematske punktove. Svaki od uvodnicara imao je na raspolaganju 1015 minuta. Izlaganja su bila usmena. Nije, dakle, bilo citanja referata, koje je, koliko god uobicajeno za slicne skupove, uvek zamorno i neizbezno monolosko. U diskusiji koja se oslanjala na uvodna izlaganja, ali je u istoj meri otvarala i nove perspektive, ucestvovali su prakticno svi ucesnici konferencije.
Kako su iz postjugoslovenskih zemalja u Ulcinj dosli ljudi koji pripadaju kritickoj alternativi, medjusobno se dobro poznaju i o nacionalistickim politikama i ratovima koji su iz njih proistekli misle sasvim srodno, na samom pocetku konferencije izrazena je bojazan da ce i ulcinjska debata biti samo jos jedno u nizu »zaverenickih domundjavanja istomisljenika« (Zlatko Dizdarevic, Sarajevo). Bojazan je, medjutim, bila neosnovana. Ucesnici iz regiona su, zajedno sa izvanredno podsticajnim ucesnicima iz sveta, dva dana vodili intenzivan dijalog razlicitih uverenja, stanovista i interpretacija. Ako su polazista i bila srodna, eksplikacije problema i njihova resenja bili su veoma razliciti.

Tacke saglasnosti

U jednome su ucesnici iz post-yu zemalja bili jedinstveni: istina je u svakoj od njihovih respektivnih drzava podjednako nedobrodosla. Nebojsa Popov, glavni urednik casopisa Republika iz Beograda, izneo je da su, u Srbiji, razgovori kakvi se u Ulcinju vode marginalizovani, ali da ta marginalizacija ne potice samo od rezima, vec da su i institucije, pogotovu obrazovne, a u istoj meri i mediji, »odbojni prema ovim temama«. Snjezana Milivojevic, analiticar medija iz Beograda, pokazala je, na temelju istrazivanja prezentacije Albanaca na RTS za vreme NATO-intervencije, permanentni trend rezimske »kolonizacije javne svesti«, odnosno drasticnog udaljavanja gradjana od istine. Ni demokratizovana Hrvatska nije sklona otvaranju teskih istina, pokazali su Srdjan Dvornik i Vesna Terselic (oboje iz Zagreba) pominjuci slucaj generala Blaskica, haskog osudjenika, kojeg su predstavnici najvisih hrvatskih vlasti proglasili nevinim. Zlatko Dizdarevic (Sarajevo), pozivajuci se na dosadasnje neuspehe da se u BiH obrazuje komisija za istinu, objasnio je i zasto je istina toliko nepopularna: »Predsjednistvo Bosne i Hercegovine sacinjavaju (...) gospodin Radisic, koji je lutkica na koncu Slobodana Milosevica (...); gospodin Jelavic, koji je dozivotni cuvar zivota i djela i groba Franje Tudjmana; i gospodin Alija Izetbegovic, koji je realizovao svoj projekt islamske deklaracije, koju je napisao pre 1520 godina. Dakle, kako ocekivati da ova trojica ljudi daju saglasnost za formiranje komisije za istinu, ciji osnovni cilj treba da bude denunciranje i rusenje njih takvih kakvi su?« Dizdareviceve reci opste su primenljive: vlasti na razlicitim stranama problematicnog regiona s dobrim razlogom smatraju istinu opasnom po zivot.

O korisnosti istine

Bas zato, rekao je Vehid Sehic (Tuzla), istina je imperativ buducnosti, i to svih ovih, a ne samo bosansko-hercegovackih prostora, jer se jedino pomocu nje mogu srusiti nacionalisticke oligarhije u post-yu drzavama.
O znacaju istine govorili su i Jirzi Dinstbir, specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za ljudska prava, i Bil Stubner clan Vasingtonskog instituta za mir. Obojica su naglasila da bez istine nema pomirenja, a da se smislen dijalog sukobljenih strana moze zapoceti samo posto svako pogleda svoja sopstvena dela.
Niko od ucesnika nije se zalagao da istinu treba precutati. Ali, kao sto je na samom pocetku ustanovljeno da ne postoji jedna jedina istina (»treba imati u vidu cinjenicu o mnostvu istina, o nekoliko miliona istina« Nebojsa Popov), tako su odnos prema istini i metodologiju suocavanja s njom razni ucesnici videli razlicito. Razlike su proizlazile mozda ne toliko iz razlicitosti polazisnih geografsko-politickih kontekstâ, koliko iz slozenosti problema, koju je rasprava o istinama vanredno dobro osvetlila.
Problem istine verovatno je najkomplikovaniji u Srbiji. Ucesnici iz Srbije imali su, s obzirom na to, jasnu svest o dvema vaznim stvarima. Na jednoj strani, da je suocavanje s istinom neophodno Srbiji radi preko potrebne politicke transformacije temeljno upropascenog drustva; a na drugoj, da radikalni zahtevi za »univerzalnom moralnoscu« (Mladen Lazic), koje isuvise cesto postavlja medjunarodna zajednica, ili pak za bezuslovnom »denacifikacijom« i hitnom »katarzom« naroda, na kojoj gotovo totalitarno insistira jedan deo srpske alternative, donose vise stete nego koristi, kako za rasvetljavanje istinâ, tako i za njegove mogucne efekte. Kontekst u kojem se mora odvijati i srpsko suocavanje s istinom predstavlja »specificna populisticka revolucija, ciji su osnovi postavljeni jos u starom rezimu«, smatra Nebojsa Popov. Kao mogucni model za Srbiju Drinka Gojkovic uzima posleratnu Nemacku, u kojoj su (nasuprot dosta rasprostranjenom uverenju medju delom srpske alternative) na delu bile cetiri stvari: izrazit i izricit politicki prekid s epohom i nasledjem hitlerizma; upadljivo izbegavanje posleratne nemacke politike, pogotovu Adenauerove, da kopa po rdjavoj proslosti hitlerizma; privredni preporod; i otvaranje javnog prostora za siroku intelektualnu raspravu o prirodi i zlodelima nacionalsocijalizma. I Mladen Lazic je povukao razliku izmedju politicke i intelektualne istine i usprotivio se, u ovom trenutku, traganju za »beskompromisnom istinom«, zato sto su gotovo sva zarista iz kojih su se pre vise od decenije razvili sukobi jos uvek ziva; za aktuelan svakodnevni zivot u ovom trenutku prikladnija je partikularna, pragmaticka istina, koja treba da omoguci koegzistenciju, prakticnu buducnost; dok je dugorocan, temeljan rad na intelektualnoj istini zapravo projekt unutrasnje transformacije drustva. Kako Srbiji politicka promena tek predstoji, a svaki ozbiljan rad na proslosti moze da pocne tek posle nje, intelektualno traganje za istinom pokazuje se, za sada, i kao jedino moguce. Rezultati tog rada, naglasilo je nekoliko ucesnika iz Srbije, obavezivace svaku vlast koja bude smenila postojecu. Veran Matic, direktor ANEM-a, rekao je da je vazno iznositi u javnost cinjenice o ratovima i naglasio da se novinari moraju posebno edukovati za ovaj deo posla.
I inostrani ucesnici bili su skloniji deradikalizaciji odnosa prema istini. Arie Nadler, profesor socijalne psihologije na univerzitetu u Tel Avivu, smatra, na prvom mestu, da ne postoji samo jedna istina i da fiksiranje jedne istine otvara put novim sukobima. Nadler dovodi u pitanje ideju zapadne civilizacije, delom religijski zasnovanu, i preuzetu u modernom dobu u terapeutskoj praksi, da istina isceljuje, prema modelu: naci istinu i izreci je znaci stici do isceljenja. Naprotiv, istina sluzi da se uspostavi veza s krivicom: pronaci istinu znaci pronaci krivca. Medjutim, iskustvo konflikta na Srednjem istoku, za koji mu se cini da u velikoj meri nalikuje onom u regionu bivse Jugoslavije, ne omogucava konsenzus o pitanju ko je kriv obe strane su istovremeno i krivci i zrtve. Konstantin Gebert, novinar Gazete Viborce, zalagao se sasvim direktno za »konstruktivnu hipokriziju«; Gebert je saopstio poljsko iskustvo »konstruktivne lazi«, koju je, posle II svetskog rata, nametnuo prethodni, totalitarni rezim proglasivsi doskorasnje neprijatelje Ruse, Ukrajince, pa i Nemce, makar samo istocne za prijatelje i bracu. Gebert veruje da ni zrtve ni pocinioci ne mogu da pretenduju na »luksuz istine«, jer postoje problemi koji se mogu resavati tek kad oni koji su ih stvorili vise nisu medju zivima. Americki novinar Majkl Montgomeri, autor dokumentarnog filma o pripadnicima srpskih snaga na Kosovu, istakao je da je vazno »da se cuju i glasovi onih koji su ucestvovali« i sugerisao da i »veterani«, koji najvise znaju o procesima brutalizacije, budu ukljuceni u buduce rasprave. Finac Mati Vuori, clan evropskog parlamenta i jedan od tvoraca juznoafricke komisije za istinu, izneo je, oslanjajuci se na juznoafricko iskustvo, da traganje za istinom predstavlja »trajnu humanisticku proceduru« (»ongoing human procedure«) iz koje istina izranja ne kao koherentna slika, nego kao mozaik.
Polazeci od pitanja »Kakve nam istine trebaju?« Srdjan Dvornik je postavio zanimljiv projekt: umiriti konflikte medju zajednicama, time sto ce se mnogo sta zaboraviti, ali produbiti konflikte unutar zajednicâ, time sto ce se, unutrasnjim nastojanjem na beskompromisnoj istini, iz javnog zivota, i sa slobode, eliminisati »kriminalci«.

Zlatko Dizdarevic je napomenuo da »pokusaj pokretanja projekta istine« smatra veoma teskim, jer je »veliki drzavni projekat sirenja neistine u potpunosti uspeo« (kao primer naveo je dve etnicki razlicite grupe mladih ljudi, polaznika novinarske skole u dva razlicita kraja Bosne, koji na istovetan nacin gaje nepoverenje prema drugoj etnickoj zajednici). On ne veruje da se bilo kakav rezultat protiv respektivnih drzavnih oligarhija moze postici »ovako kako smo to do sada radili, nekakvim malim, sitnim bockanjima i peckanjima, dobrim knjigama, dobrim tekstovima«, nego iskljucivo »jednim projektom koji ce biti zajednicki« i koji je nazvao »globalizacijom istinizacije«.
Jednu vaznu stvar napomenuo je Stanko Cerovic, novinar Radio France Internationale iz Pariza: nijedan narod ne prihvata rado negativnu istinu o sebi, ali je na nekadasnjim jugoslovenskim prostorima na svim stranama i tokom svih ratova postojao nimalo zanemarljiv krug ljudi spremnih da govore i najteze istine o vlastitom narodu. Odnos medjunarodne zajednice prema istini je, naprotiv, »daleko inferiorniji«, pogotovu ako se ima u vidu tretman rata NATO-a na Kosovu. Medjunarodnu zajednicu kritikovao je i Jirzi Dinstbir, specijalni izvestilac UN za ljudska prava, zbog njene sklonosti da se oslanja samo na cinjenice koje osnazuju uproscenu podelu na »dobre« i »lose« momke. Frajmut Duve, OEBS-ov savetnik za medije, konstatovao je da je najveca greska medjunarodne zajednice sto je prihvatila etnicki princip.

Cija i kakva, krivica ili odgovornost?

I na ulcinjskoj konferenciji je jedno od najdramaticnijih pitanja bilo: kome pripisati odgovornost za strahote koje su se dogodile u proteklim ratovima, odnosno: postoji li kolektivna odgovornost, pa i vise od toga kolektivna krivica? Ucesnici u raspravi cesce su se sluzili pojmom odgovornosti, jer je krivica, prema mnogim tumacenjima, krivicno-pravna kategorija.
Nenad Dimitrijevic, profesor Centralnoevropskog univerziteta u Budimpesti, odbacio je kolektivnu odgovornost, jer je tek diskurs srpskog nacionalizma pretvorio naciju, koja nije nikakvo kolektivno bice sa vlastitim subjektivitetom, u »neku vrstu misticnog bioloskog entiteta«. Umesto o kolektivnoj, Dimitrijevic je zato govorio o pojedinacnoj moralnoj odgovornosti ljudi koji pripadaju srpskoj naciji. Iako je nacionalnu pripadnost oznacio kao »slucajnost«, on smatra da »niko od nas pojedinaca koji smo po nacionalnosti Srbi nema pravo da izbegne suocavanje sa sopstvenom moralnom odgovornoscu«, jer »slucajnost moje nacionalne egzistencije« prestaje tamo gde je u ime te nacije pocinjen zlocin: »Zlocin, bez obzira na moj moralni stav prema zlocinu, postaje deo mog individualnog identiteta«. Mladen Lazic, naprotiv, ne misli da je takvo tumacenje licne moralne odgovornosti mogucno: »Niko me ne moze dezindividualizovati time sto ce uciniti nesto protiv moje volje«. Da li, medjutim, protiv »moje volje«? Mirjana Miocinovic, teatrolog iz Beograda, smatra da je srpska vlast imala punu saglasnost gradjana Srbije za sva svoja nedela, jer su je oni izabrali »na osnovu jednog principa zla«. Advokat iz Pristine Baskim Hisari izneo je potresnu evidenciju o zlocinima izvrsenim na Kosovu tokom intervencije NATO-a. Odgovornost za njih, prema njegovom uverenju, snosi srpski narod: »Nije kriv ceo srpski narod, ali su svi odgovorni zato sto nisu reagovali na takve zlocine. Molim Vas, ni ovde nema reagovanja, nema zahteva za odgovornost za takva zlodela«. Za Dejana Anastasijevica to je pitanje koje ga suocava sa vlastitom odgovornoscu: »Krivicno sasvim sigurno nisam kriv, ali se ipak osecam neprijatno kad mi se postavi takvo pitanje«.
Da li je zaista postojao konsenzus za zlo? Dusan Janjic tvrdi da Milosevic nije dobio konsenzus da vodi ratove. Prvi Milosevicev rat odigrao se devetog marta u Beogradu. »Probao je s tenkovima, nije prosao, otisao je u Karadjordjevo, dogovorio podelu Bosne, i jurnuo. To su cinjenice.« Punu saglasnost Srba dovela je u pitanje i Drinka Gojkovic, napominjuci da je rezim pridobio glasace igrajuci ne na kartu zla, nego na ideologiju zrtve, a da, sto se pune svesti o pocinjenim zlodelima tice, u samoj Srbiji sve do danas vlada potpuna konfuzija poluznanje, slucajno i namerno neznanje, potiskivano znanje, voljno neznanje, ukratko sve drugo, samo ne jasan uvid u cinjenice. Nesto slicno rekao je i Dejan Anastasijevic, kad je utvrdio da u Srbiji trenutno ne postoje osnovni uslovi za javnu debatu o zlocinima pocinjenim u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.
Tvrdnji da se u Srbiji niko nije bunio protiv zlocina izricito se usprotivio Nebojsa Popov. Podsetio je da su pripadnici alternative iz Beograda sve vreme trajanja rata na razlicite nacine javno protestovali, a da se protiv terora na Kosovu moglo citati i znatno pre NATO-intervencije, kako u Republici, ciji je on urednik, tako i u drugim nezavisnim medijima. Reci »niko«, prema njegovom misljenju, nije namerno nepoznavanje cinjenica, nego »deo ideoloske borbe«.
Da kolektivna krivica postoji, i da ni moralno, ni politicki nije besmisleno govoriti o njoj u javnom zivotu, bio je stav Stanka Cerovica. Iako mu nije blisko »nikakvo moralisanje oko krivice«, nikakav imperativni zahtev za priznanje, Cerovic kolektivnu krivicu i odgovornost izvodi iz jednog primarno emocionalnog dozivljaja: covek shvata sta je sve u ratu upropasceno i uvidja da svekoliko zlo koje se u njemu dogodilo ima veze s njim samim, jer on zivi »u tom vremenu, s tom istorijom i govori taj jezik«.

Sa druge strane, nevezano za moralnu dimenziju, ideji o kolektivnosti odgovornosti prikljucio se i Srdjan Dvornik, podvlaceci, »sasvim cinicno i pragmaticno«, da, »kad se nesto dogodi, neko posle placa racune«. Na istoj liniji razmisljanja bio je i Vojin Dimitrijevic: »Ako dam nekom svoj auto da ga vozi, sto god da se desi s tim autom, ja sam odgovoran«.

Obavezujuca dimenzija pocinjenog zla

Da je rasprava o krivici i odgovornosti pre svega unutarsrpska, nije bilo sumnje. Ako nije dovela do jasne distinkcije izmedju ova dva pojma i njihovih kolektivnih i licnih aspekata, ona je svakako pokazala da postojanje patoloske politicke situacije, koja proizvodi zlocin, obavezuje. Vojin Dimitrijevic ovako vidi tu obavezu: »Ako vec sada ne mozemo da promenimo rezim, mozemo bar da pripremimo da novi rezim bude bolji«. Za tu pripremu je, opet, misli Nebojsa Popov, vazno da se odreknemo iskljucivosti, koja porice sve rezultate kritickog misljenja i ponasanja u Srbiji tokom poslednjih deset godina. Ukoliko bi se sistematizovali rezultati ovog kritickog rada, Popov veruje da bi mogla da se stvori i ozbiljnija nego do sada, zajednicka platforma »ljudi koji drze do nekih univerzalnih vrednosti«.

Kontroverza pomirenja

O teskocama, stavise o nemogucnosti pomirenja u ovom trenutku, govorila su oba ucesnika sa Kosova, advokati Mustafa Radonici i Baskim Hisari. Obojica su napomenula da veliku prepreku za stvaranje atmosfere pomirenja predstavlja i to sto ni srpska opozicija, a ne samo srpska vlast, nije priznala kakvi su se zlocini odigrali na Kosovu za vreme NATO-intervencije. Baskim Hisari smatra da se zlocini koje danas cine Albanci kriminalci, radi profita, a ponegde mozda i zbog osvete, ne mogu uporedjivati sa zlocinima koje su cinile srpske vlasti. Za normalizaciju zivota neophodno je utvrditi status Kosova, organizovati privredu, stvoriti civilno zakonodavstvo i obezbediti povratak izbeglica: »Kada govorimo o atmosferi poverenja, treba da kazemo da nema sigurnosti za povratak izbeglica. Molim vas, ako se oni ne vrate, o kakvom se poverenju moze govoriti?« Mustafa Radonici govorio je o desetogodisnjem periodu obespravljivanja kosovskih Albanaca: »Najbolje mi je jedan sudija opisao to vreme, rekavsi da su se tada svi Srbi i Crnogorci slozili s tim sto srpska vlast cini na Kosovu: Nama je sve to bilo prijatno, jer smo dosli do radnih mesta koja mozda nismo zasluzivali«. Radonici ne veruje da do pomirenja moze doci pre nego sto se iznesu cinjenice o prosloj represiji i doskorasnjim nedelima i dok se srpski narod ne izvini albanskom narodu na Kosovu.
Pitanje izvinjenja i inace je bilo jedna od cesto pominjanih tema konferencije. Koliko je izvinjenje efikasno i sta je njegova svrha? Mladen Lazic odbacuje ne samo efikasnost, nego i vrednost izvinjenja. Umesto toga, zalaze se za iznosenje cinjenica u javnost, za shvatanje njihove tezine i za njihovu osudu. »Nuzno je da se osude upravo oni koji su to ucinili u kolektivno ime.« Sinan Gudzevic, u kontekstu zahteva za izvinjenjem, postavlja pitanje »da li se djela pocinjena mogu opravdati rijecima, pa dalje, da li se jezikom mogu prikrivati misli«. Hipokriziju cina izvinjenja on ilustruje primerom pape, koji je prosle godine trazio oprostaj od judejskog naroda, ne rekavsi za sta, a ove, opet, najpre dao oprost, a onda ga zatrazio, opet ne rekavsi za sta.
Aleksandar Vidojkovic, koji je na konferenciji predstavljao vladiku Artemija, citirao je reci oca Save Janjica »da nas za ovo« misli se na zlocine pocinjene na Kosovu »nece postedeti ni bog«, koje se, prema njegovom misljenju, mogu tumaciti kao jedan vid izvinjenja. »Mozda to nije dovoljno, ali je za pocetak nesto sto sigurno treba imati u vidu.«

Vladimir Ilic, predstavnik Helsinskog odbora Srbije, rekao je, u kontekstu pomirenja i izvinjenja, da ima smisla govoriti o desovinizaciji, pa i defasizaciji Srbije, ali i otvoriti pricu o defasizaciji Kosova. Za ekstremnog sovinistu koji je blizak fasistima, kaze on, veci je neprijatelj los pripadnik vlastite nacije nego etnicki rival. Fasistoidni Srbin vidi veceg neprijatelja u losem Srbinu, nego u Albancu ili Hrvatu. Na isti nacin, »kada albanska nevladina scena pocne da osudjuje ne samo zlocine nad Srbima i ostalim nealbanskim stanovnistvom Kosova, nego i pritiske, ugrozavanja ljudskih prava nad onim Albancima koji ne dele zajednicka opsta mesta albanskog sovinizma, tada ce se reci da je uspesno krenuo proces desovinizacije i defasizacije na Kosovu. Mutatis mutandis vazi i za Srbiju«.
Dusan Janjic iz Foruma za etnicke odnose istakao je da se mora imati svest o regionu. Kako sukob nije zavrsen, niti je sklopljen mir, potrebno je uciniti sto se moze da bi se izbeglo njegovo sirenje i vec sada traziti mogucne aktere pomirenja. Potrebno je iznova otvoriti prostor »umerenjacima« na obe strane, koji posle intervencije NATO-a vise ne mogu da komuniciraju. Upravo bi umerenjaci trebalo da ucestvuju u izgradnji paralelnih institucija i prociscavanju zakonodavstva od diskriminacionih normi, za dva bazicno paralelna sveta koji postoje na Kosovu. Pre pomirenja, Kosovo mora najpre da stigne do potpisivanja mirovnog sporazuma i do uspostavljanja koegzistencije; neka nova integracija samo bi vodila u dalje sukobe.
I Biljana Kovacevic-Vuco iz Jugoslovenskog komiteta pravnika konstatovala je da je rano govoriti o pomirenju, jer ni rat jos nije zavrsen. Projekt amnestije dezertera i svih politickih osudjenika, koji je Komitet preduzeo, nuzno je propao upravo iz tog razloga u Kumanovskom sporazumu nema govora o amnestiji. Ne postoje nikakvi politicki uslovi za pomirenje. Represija u Srbiji sve vise uzima maha i zacudjuje sto se o tome tako malo govori.
O odsustvu politickih uslova, ali sada u Bosni, govorila je i Svetlana Broz. Na osnovu visegodisnjeg istrazivanja »dobrih ljudi u vremenu zla« (iz kojeg je nastala i knjiga pod istim naslovom), ona je iznela »pozitivne primere« ljudske komunikacije i uzajamnog pomaganja i u najgorim ratnim uslovima. U susretima s mnostvom ljudi najtragicnijih sudbina dozivela je da joj jedan bivsi logoras kaze: »Preziveo sam Omarsku, Keraterm i Manjacu. Ubili su mi zenu i cerku. Ali svuda ima dobrih ljudi. Hvala Vam sto govorite da se u Bosni i Hercegovini moze ziveti zajedno«. To je, medjutim, kaze Svetlana Broz, individualna ravan, kojoj na putu stoje aktuelni politicki uslovi. Bez njih, tesko da moze biti pravog institucionalnog rada na dosezanju istine, odgovornosti i pomirenja.
Vazan momenat u raspravi o pomirenju istakla je Vesna Terselic. Zajednica nece sazreti za pomirenje dok ne prodje kroz proces isceljenja, u kojem se mrznja, kao talog traume, rastace i gradi se poverenje. I njega je potrebno institucionalno graditi. Prema njenom saznanju, celih 90% stanovnistva, recimo, Bosne i Hercegovine, potrebuje permanentnu podrsku bas u procesu isceljenja. Iskustvo, medjutim, pokazuje da je za projekte mentalnog zdravlja strahovito tesko dobiti novac od medjunarodne zajednice, pa se lako moze ispostaviti da se ocekuje pomirenje za koje ljudi na terenu uopste nece biti sposobni.

Jednakost kao kljuc

Odista nov teorijski koncept pomirenja, zasnovan na dva razlicita tipa iskustva, ponudio je Arie Nadler.
Nadler smatra da se, za razliku od sukoba i razresavanja sukoba, o pomirenju zapravo malo zna. Ideja pomirenja cesto je zasnovana na pretpostavci da je covek racionalni donosilac odluka, sto u praksi nije slucaj. Ljudi se cesto nalaze u zacaranom krugu razlicitih tumacenja iste istorije, osvetnickih osecanja itd. Pomirenje pocinje po zavrsetku sukoba, ne pre, i njegova funkcija moze biti integrativna ili separaciona. U prvom slucaju, pomirenje se odigrava u kontekstu u kojem je ustanovljeno ko je bio agresor, ko je postao pobednik, ko je dobra, a ko losa strana u sukobu. Po zavrsetku sukoba, uspostavlja se novi sistem i pocinje integrativno pomirenje. Drugi slucaj podrazumeva situaciju u kojoj dve strane odluce da okoncaju sukob i da koegzistiraju, jedna pored druge, dakle da se odvoje. Te dve strane ne takmice se za ulogu pobednika, nego za ulogu legitimne zrtve. Ova dva razlicita modela podrazumevaju i dva tipa pomirenja: socijalno-emocionalni, odnosno realisticki. Socijalno-emocionalni podrazumeva da se osvetnicka osecanja zamene izvinjenjem, pri cemu bi onaj kome se izvinjenje upucuje morao da dâ oprostaj. Ovo je rizican proces, jer izvinjenje ne mora da bude uzvraceno oprostajem, sto komplikuje proces pomirenja. U realistickom pomirenju nije rec ni o izvinjenju, ni o oprostaju, nego o saradnji na terenu, u prakticnom zivotu i na prakticnim projektima, ali saradnji koja podrazumeva jednakost dveju strana. Jednakost u partnerstvu je kljuc pomirenja u ovom slucaju.

Koliko je vredeo razgovor

Ulcinjska konferencija okupila je sa ex-jugoslovenskog prostora sve aktere iz vremena proslih ratova. Svaki od ratova, i svaki od medjuetnickih sukoba koji stoje iza njih, ima svoju osobenost. Utoliko je i rasprava koja se odnosi na istine o njima, odgovornosti za njih i pomirenja posle njih morala da bude heterogena. Da je bila iskljucivo srpska, ona bi svakako izgledala drugacije. To tek predstoji. Srbija ce, kako je receno, tek morati da se suoci sa sobom. Dobro je, medjutim, sto je prva rasprava o ovim teskim pitanjima vodjena u ex- i post-jugoslovenskom kontekstu, i uz prisustvo gostiju iz zapadnoevropskih zemalja i Sjedinjenih Drzava. To je pomoglo da se Srbija ogledne u vise nego jednom ogledalu, sto moze da bude samo dobro za njenu buducu internu tematizaciju istinâ, odgovornosti i pomirenjâ.
Povodom konferencije u Ulcinju, casopis Rec, Samizdat/FreeB92, objavio je obiman temat o krivici, u kojem se pored tekstova domacih autora (Nenad Dimitrijevic, Vojin Dimitrijevic, Dasa Duhacek, Drinka Gojkovic, Branko Vucicevic), pojavilo i 10 tekstova nemackih (Zan Ameri, Hana Arent, Helmut Dubijel, Ralf Djordano), britanskih (Timoti Garton Es) i americkih (V. L. Hamilton, Lik Hojze i Herbert Kelman) autora. Tematski spektar, koji pocinje domacom raspravom o srpskoj krivici, pokriva raspon od epohe nacizma, preko posleratne Zapadne Nemacke, do Amerike i Vijetnama.
U istoj ediciji Samizdat/FreeB92 objavljen je jesenas i kapitalni esej Karla Jaspersa Pitanje krivice, tekst koji mora imati u vidu svako ko zeli ozbiljno da razmislja o nasoj predratnoj i ratnoj proslosti i o posleratnoj buducnosti.

Drinka Gojkovic   


 

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar