Broj 235

Alternativa 

Sa tribine u Institutu za filozofiju i drustvenu teoriju

Postoji li potencijal za promene

O protestima gradjana u Srbiji 1996/97. i 1999. godine

Socioloska istrazivanja dva pokreta za demokratske promene u Srbiji, koji su se dogodili 1996/97. godine, te tokom leta 1999, bila su predmet analize profesora Mladena Lazica, Marije Popovic Babovic i Slobodana Cvejica sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, o cemu su 5. aprila ove godine govorili na stalnoj tribini Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju. Razgovor koji se ovim povodom vodio, verovatno zbog aktuelnosti istrazivanja, bio je veoma dinamican, a razvila se i ostra polemika izmedju autora istrazivanja i njihovih kolega iz Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju.
Rezultati istrazivanja prvih protesta iz 1996/97. objavljeni su vec u februaru 1997. godine u knjizi Ajmo, ajde svi u setnju, a kasnije u izmenjenoj i nesto boljoj verziji prosle godine kao Protest in Belgrade, dok su istrazivanja protesta iz 1999. godine jos neobjavljena, rekao je Mladen Lazic, rukovodilac istrazivanja, profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu.
Ono sto je za nase uvide u vezi sa tim protestima vazno, a sto bi bilo vazno za sadasnji razgovor, je da je rec o protestima uglavnom specificnog politickog cilja povezanog sa strankama opozicije i da su od samog pocetka pokazali jednu vrstu principijelne razdvojenosti ucesnika u protestu i samih stranaka, naglasio je Lazic.
Prema njegovoj oceni, vec prvi protesti 1996/97. godine su pokazali ono sto se kasnije potvrdilo da je u toj razdvojenosti osnovna nevolja. Umesto onoga sto se smatra uobicajenim u razlicitim teorijama o drustvenim pokretima, da pokret ima sanse da donese rezultate ako poseduje neko organizaciono jezgro, neku manjinu koja artikulise i opste zahteve i dinamiku samog pokreta i tehnike nastupanja pokreta, u slucaju protesta iz 1996/97. godine, pre se moze reci da je na izvestan nacin pokret nosio svoje celnike, dok su proslogodisnji protesti prvenstveno bili uslovljeni ekonomskim razlozima i da je politike bilo, jer se u socijalizmu, pa i u ovome sto se naziva »jugoslovenska specificna tranzicija« sve sto je ekonomsko istovremeno pokazuje i kao politicko. Ipak, zakljucio je da su zahtevi ucesnika u protestima 1999. godine bili drugog karaktera od onih koje su imali ucesnici protesta 1996/97. godine.
U istrazivanju protesta 1999. godine ovaj tim se opredelio za anketu kojom je u sest gradova Srbije (Zrenjanin, Pancevo, Leskovac, Nis, Valjevo i Beograd) obuhvaceno oko 1100 ucesnika protesta in city i naknadno oko 500 gradjana. Rezultati pokazuju da se, osim rasirenosti u prostoru, rasirila i drustvena osnova ucesnika, te da je znatno uvecan broj radnika. Na opstem planu, zakljucuje profesor Lazic, na delu je obostrana instrumentalizacija. Koliko stranke zele da instrumentalizuju gradjane toliko gradjani pokusavaju da instrumentalizuju stranke, sto je razlog da istrazivaci u ovom projektu zakljuce da je »drustveno-politicka svest ucesnika u protestima 1999. godine na znatno visem nivou nego 1997«, te da je »doslo je do ocitog sazrevanja politicke svesti, a jedan od elemenata politickog sazrevanja je taj da gradjani sada tacno znaju sta traze i od koga traze«.
Poredeci protest iz 1996/97. godine i protest iz 1999. godine, clanica ovog istrazivackog tima Marija Babovic naglasila je kako je prvi protest bio proces dominantno urbanog srednjeg sloja. Ono sto je posebno istrazivala u ovom drugom istrazivanju jesu orijentacija prema promenama i odnos prema protestima kao nacin da se te promene postignu. Prema njenoj proceni, odnos prema protestima mogao bi da predstavlja »jedan od pokazatelja delatnog ili akcionog potencijala razlicitih drustvenih grupa«.

Ona naglasava da je nju, pre svega, zanimao socijalni sastav tih kategorija i regionalne specificnosti, odnosno da li postoje neke specificnosti vezane za odredjene gradove, te da li postoje neke specificne razlike u tome...
Rezultati koje je dobila ukazuju da u odnosu prema promenama postoje neke bitne razlike razlicitih drustvenih grupa, a da odnos prema protestima jako dobro kristalizuje te razlicite drustvene grupe. Istrazivaci su, tako, dobili sest razlicitih drustvenih grupa koje se po tim kriterijumima mogu sazeti na tri osnovne kategorije socijalnih aktera.
Prvu sam nazvala »pokret za promene« ili nosioce, ili zagovornike drustvenih promena, »druga grupa predstavlja suprotstavljenu drustvenu grupu«, odnosno moze se smatrati jezgrom otpora drustvenim promenama, i trecu, najbrojniju, predstavljaju »ambivalentni socijalni akteri«, zapravo akteri koji na interesnom nivou izrazavaju interes za promenama i priblizavaju se znacajnoj grupi ucesnika protesta, a sa druge strane ne pokazuju ni priblizni akcioni potencijal, odnosno ne pokazuju sklonost da se aktivno ukljuce u pokretanje i sprovodjenje tih promena rekla je ona.
Kada je rec o socijalnom sastavu ucesnika u protestima 1999. godine, Babovic uocava dve razlicite kategorije protesta. U jednoj su protesti koje naziva »protestima srednjih urbanih slojeva« u Beogradu, Pancevu i Nisu, dok su u drugoj grupi Leskovac, Valjevo i Zrenjanin, gde je izrazeno interesno saveznistvo izmedju srednjeg sloja i manuelnih radnika. Na interesnom nivou, bar sto se tice politickih promena, oni su jako bliski srednjem sloju, a poneki put cak imaju izrazeniju orijentaciju na politicke promene, jer jedan deo srednjeg sloja je skloniji da zagovara promene citavog sistema i ne zadrzava se samo na politickim promenama.
Analiza je pokazala da je jedan broj radnika i ranije bio ukljucen, ali da se znacajan broj prvi put prikljucio protestima leta 1999. godine, a njihovi najcesci razlozi su suprotstavljanje vlasti i zagovaranje politickih promena. Ono sto je najvise iznenadilo, posebno kod zrenjaninskih radnika, jeste izrazito prodemokratska orijentacija kaze Marija Popovic Babovic.
Slobodan Cvejic je govorio o jednoj potpuno novoj pojavi da gradjani odbijaju da ucestvuju u anketi, ilustrujuci to podatkom da je cak 45 posto ispitanika u njihovom istrazivanju odbilo saradnju, te da su se protesti 1999. godine vrlo brzo pokazali kao nestalni i nestabilni, da je kontekst istrazivanja takav da u poslednjih desetak godina izmedju 85 i 95 procenata populacije zivi u manje-vise istim, losim, socijalno-ekonomskim uslovima. U trazenju odgovora na pitanje zasto protesti nisu okupili veci broj gradjana i zasto nema jasnijeg opredeljenja ka promenama, zakljucio je da je kljucni problem sto se u Jugoslaviji nije napravio jedan savez ili konsenzus izmedju srednje klase i elite, pa ni onoga sto se smatra »rezervnom elitom« u koju spada demokratska opozicija, krupan privatni kapital i srednja klasa. Naravno, osim tog konsenzusa potrebno je u odredjenom trenutku imati i kriticnu masu, da bi se protestima nesto postiglo, a istrazivanje je pokazalo da u jednom rezervnom kontigentu postoji ogromna masa radnika koji su pod nekim okolnostima spremni da se pridruze protestu zakljucio je Cvejic, naglasavajuci da ovim istrazivanjem nije obuhvacena i seoska populacija. On zakljucuje da bi 60 posto birackog tela podrzalo promene, dok bi cetrdeset posto bilo za drugi blok i smatra da je to tanka granica. S druge strane, zakljucio je, s obzirom na sve uslove u kojima kod nas sazreva demokratska svest, to je vrlo znacajan pomak.
Polemisuci sa istrazivacima, Nebojsa Popov je naglasio da je ova drustvena situacija izazov sociologiji, a konkretnom istrazivanju zamerio je na nedovoljno definisanom pristupu istrazivanju kojim se zaobilazi rat, te doveo u pitanje i samu metodologiju prezentovanog istrazivanja. On je zakljucio da je za ovakvo jedno istrazivanje relevantnije bilo ono sto se dogadjalo u Cacku i Krusevcu tokom leta 1999. godine, nego protesti u Zrenjaninu ili Pancevu. Popov je naglasio i da je bilo neophodno imati u vidu da se 1999. godine dogodio jos jedan rat na ovim prostorima, a da se 1996. godine verovalo da je sa Dejtonskim sporazumom zavrsena jedna serija ratova.
Ako se u socioloskim istrazivanjima zaobidje rat, ili spoljasnje unutrasnje nasilje u drustvu, sve deluje kao bavljenje perifernim problemima zakljucio je Popov.
Marija Babovic je na to odgovorila da rat nije zapostavljena dimenzija, ali da su istrazivaci u ovom projektu smatrali da je to jedan uzi aspekt problema i posli su od toga da je »rat jedna od posledica loseg rezima i zbog toga je akcenat na politickim promenama«.
Cvejic se pozvao na svoj rad »Modernizacijska ambivalentnost ratne akcije« koji je izlagao na jednom medjunarodnom skupu, a da to sto rat ovde nije pominjao govori upravo o razlici izmedju njegovog teorijskog pristupa i teorijskog pristupa Nebojse Popova.
Na zamerke koje se odnose na teorijske okvire prezentovanog istrazivanja odgovorio je profesor Lazic, naglasavajuci da nije bilo vremena za utvrdjivanje jasnih teorijskih okvira u istrazivanjima 1996. godine, ali da je 1999. teorijska ideja vodilja bila »delatni potencijal drustvenih grupa«, te da je to jedno od ogranicenja »akcionog istrazivanja«.
Zagorka Golubovic je takodje osporila metodologiju prikazanog istrazivanja sto, prema njenom misljenju, »dovodi do diskutabilnih zakljucaka«. Ona smatra da se u ovom istrazivanju suprotstavljaju prodemokratske i prosocijalne kategorije, sto implicira suprotstavljanje politicke i socijalne krize.

Imam utisak da ste pojam liberalizma uzeli u onom najuzem klasicnom smislu koji je vec davno prevazidjen, jer se u modernoj liberalistickoj teoriji vec mnogo govori o tome da bez resavanja socijalnih problema ne moze doci ni do demokratije, da ogromne socijalne razlike destabilizuju jedan demokratski sistem i da on u takvim uslovima ne moze normalno da funkcionise. Prema tome, ako vi te dve stvari suprotstavite, a onda i te dve orijentacije, cini mi se da gubite iz vida da je socijalna kriza jedan od bitnih faktora politicke krize i da tako kruto isticanje politickih zahteva u odnosu na socijalne zahteve ne moze uopste da pokaze stav prema promenama. Jer, ljudi koji insistiraju na socijalnim zahtevima svesni su toga da u ovakvoj socijalnoj krizi mi ne mozemo doci ni do kakvih promena koje bi bile relevantne za politicku scenu i koje bi dovele do demokratije. Prema tome, cini mi se onda da su i zakljucci do kojih vi dolazite diskutabilni rekla je Golubovic.
Babovic je odgovorila da nije suprotstavila prosocijalna i prodemokratska opredeljenja vec da je u istrazivanjima utvrdila da su u razlicitim grupama izrazeniji razliciti zahtevi, pa je tako kod radnika izrazeniji zahtev za socijalnim promenama, a da je kod srednjeg sloja izrazeniji zahtev za politickim promenama.
Komentarisuci sumnju da bi istrazivanje seljastva otkrilo izvestan potencijal za promene, Mladen Lazic je rekao da i neka druga istrazivanja pokazuju da je iz mnogih razloga seljastvo jedan od osnovnih oslonaca rezima.
Svetozar Stojanovic je istakao da se ovde pod opozicijom pogresno smatra samo ono sto bi trebalo da se oznacava kao »stranacka opozicija« i naglasio da je doslo vreme da se i onaj drugi deo »nestranacke opozicije ujedinjuje«, a da je narod pre svega zainteresovan da na miran nacin dodje do promene rezima.
Govoreci o ponudjenim rezultatima, Bozidar Jaksic je sugerisao izvesnu skepticnost prema ideji da je stav prema promenama izraz demokraticnosti i naglasio da je nase iskustvo sa promenama u poslednjoj deceniji »sve do jednog negativno« zbog cega smatra da sam pojam promena kao mera demokraticnosti nije dobar put.

Lidija Jovetic   


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar