Odluka o abortusu je iskljucivo pravo zene i nerazdvojni deo korpusa ljudskih prava i sloboda, bas kao sto su to npr. razvod braka ili sloboda govora. Iako abortus, usled rizikâ koje nosi, nije niti moze biti pozeljno sredstvo planiranja porodice, on, kao nuzno zlo, pomaze zeni da ostane samosvojna i ne pristane po svaku cenu na nezeljen porod. Razlozi za zeninu odluku o abortusu su raznoliki i krecu se od socijalnih do strogo licnih. Legalizacija abortusa je s mukom izborena demokratska tekovina moderne civilizacije.
Poslednja decenija je oznacila vidan regres u pogledu statusa zene kod nas, upravo zbog pogubnog sinergetskog efekta delovanja etno i teocentrizma. Oni ciji je osnovni ideal »cedna srpska devojka, srpska pogaca i srpski domacin«, nimalo se ne razlikuju od onih koji i danas, na pragu 21. veka, cvrsto i bespogovorno veruju u judeohriscansku dogmu da je zena nastala od muskarcevog rebra. Stoga, ubedjivanje i jednih i drugih u to da abortus nije cedomorstvo, iluzoran je posao. Odluku Sinoda SPC da lekarima–vernicima zabrani pristup u jednu od sedam svetih tajni (pricesce) ukoliko ovi, u sklopu svojih redovnih radnih aktivnosti, budu vrsili abortus, mogli bismo posmatrati, grubo receno, kao odluku kojom jedna organizacija, postujuci svoja unutrasnja pravila (dogme), pokusava da regulise odnose medju clanstvom. Drugim recima, formalno-pravno, takva odluka ne obavezuje nikog do iskljucivo clanove Crkve, dakle vernike. Kako je Crkva zakonom jasno odvojena od drzave, a ispovedanje svake veroispovesti, pa i hriscanske, licna i duboko intimna stvar pojedinca, trebalo bi ocekivati da konzervativizam dogmatike stare bezmalo dva milenijuma nece dodirivati ljude savremenih shvatanja.
Ono, medjutim, sto brine nasu demokratsku javnost jeste pokusaj interpolisanja Crkve u mnoge oblasti koje nemaju nikakvu vezu sa religijom. Na toj osnovi ona ne samo da lekare–vernike stavlja u moralni procep – ili ce obavljati svoj posao zakonom dozvoljenog prekida trudnoce pa ce biti liseni jedne od svetih tajni, ili ce ostati verni sinovi majke–Crkve odbivsi svoje obaveze na radnom mestu i tako dobiti otkaz – vec vrsi podvajanje lekara na »cedoubice« i »one koji to nisu«, cime se pritisak na lekare nevernike povecava. Stoga je npr. u Americi zaposlenima strogo zabranjeno da na radnom mestu isticu svoju konfesionalnost. Kod nas se, eto, na tome tvrdoglavo insistira. Crkva mora voditi racuna o materijalnoj egzistenciji svojih vernika i ne sme lekare tako nemetaforicno pozivati na simbolicne Hristove reci: »Ko sa mnom hoce neka ostavi imanje svoje, odrekne se oca i matere svoje«. Ona mora da shvati neminovnost cinjenice da danas u demokratskom svetu Crkva predstavlja samo jedan segment drustva, jedan od mnogih pogleda na svet i da njeni nazori ne mogu biti nametani citavom drustvu.