Kada je rec o mitingu opozicije, koji je 14. aprila ove godine odrzan u Beogradu, u jednome bar mozemo da budemo sigurni: gradjani Srbije su uverljivo, gotovo nikada ranije tako snazno kao sada, potvrdili svoju politicku volju za demokratskim promenama. Reprezentativnost ovog skupa ogleda se ne samo u cinjenici da mu je prisustvovalo preko 100 000 ljudi (neki tvrde cak i 200 000) vec i u sirokom krugu aktera koji se preporucuju kao mogucni arhitekti promena – od 16 opozicionih stranaka do raznih gradjanskih pokreta, od nevladinih organizacija do studentskog Otpora, od nezavisnih sindikata do nezavisnih novinara, od djaka do penzionera. Ovako sirok front sabiranja svih snaga alternative u Srbiji insistirao je odlucno na ova cetiri zahteva: stop drzavnom teroru, prevremeni izbori na svim nivoima, odlazak Slobodana Milosevica s vlasti i bolji odnosi sa svetom.

Optimizam i skepsa

Beogradski miting je, posle gotovo cetiri godine apatije i malodusnosti, podstakao mnogo optimizma, ali nije malo i onih koji, secajuci se hipoteke proslosti, zadrzavaju razumnu skepsu sto se tice stvarnih moci opozicionih stranaka.
Od pocetka Miloseviceve vladavine Srbija je imala vise ovakvih protestnih okupljanja sirokih razmera. Svaki od njih je imao razlicite povode, ali svi oni nisu doneli vece rezultate – upravo zbog nezrelosti i nekompetentnosti opozicije. Prvi u seriji mitinga, onaj iz 1990, uglavnom je ostao na nivou opstih demokratskih zahteva, a opozicija se razisla i pre nego sto je utihnuo poslednji odjek gradjanskog nezadovoljstva; godine 1991. masovno se protestovalo protiv lazljivog RTS-a u odbranu prava na objektivnu informaciju; godine 1992. vidovdansko okupljanje Deposa zloupotrebljeno je za naturanje monarhije, umesto da se traze demokratske promene; godine 1996. i 1997. narod je tromesecnim demonstracijama branio rezultate opstinskih izbora, a veliki izborni uspeh neslavno se zavrsio raskolom u koaliciji Zajedno i svadjom vodja SPO i DS. U svim ovim slucajevima nije narod bio taj koji je preverio – cak je pokazao i cudesno strpljenje sa nepouzdanim strankama – vec su prevrtljive stranacke vodje bile te koje su narodnu podrsku shvatile kao blanko menicu samo za svoje ciljeve.
Novi talas mitinga u zemlji Srbiji krenuo je sa preobrazenskim saborom 19. avgusta prosle godine, nastavio se sa promenljivom srecom po gradovima Srbije da bi se, bar u ovoj fazi, zaokruzio velelepnim skupom na Trgu Republike u Beogradu. Sada se svi pitaju – hoce li opozicija, nesigurna u svom jedinstvu, opet udariti starim putem ili ce najzad da izraste iz svojih decjih pantalonica.

Ispod nivoa odgovornosti

U govorima vecine stranackih vodja na beogradskom mitingu – sem onog osnovnog zahteva za prevremenim izborima – nismo dobili neke uverljivije dokaze da ce se njihovo ponasanje bitnije promeniti. Bilo je tu i ovoga puta izrazavanja sumnjivih i zapaljivih pretenzija i prema Kosovu i Republici Srpskoj, izostali su ozbiljni pokusaji suocavanja sa tragicnim posledicama desetogodisnje naopake politike. Bilo je i mnogo prazne retorike, sracunate na brze i jeftine efekte, primitivne ornamentike koja ozivljava stare i prevazidjene politicke kavge u narodu, olake i neumesne pretnje da »cemo Milosevica vesati na banderu«. U zaru mitingaskog razmahivanja mnogim politicarima se cini da je takav nacin i najbrzi put do ustreptalih srca slusalaca. Ali, nema ozbiljnog politicara koji ne shvata da tako nesto, cak i kad trenutno »pali«, nikada ne moze trajnije da veze ljude za jednu politicku grupaciju. Jer, kada se vrati kuci i ohladjene glave zaviri u svoj prazan novcanik, svakom coveku ostaje opet ono isto beznadje pred pitanjem – pa dobro, a gde je tu izlaz za mene i sve nas.
Opozicione stranke su miting zavrsile i nekom vrstom zakljucaka u kojima se podvlace dve obaveze – da se medjusobno ne napadaju i da ne ulaze u savez sa strankama na vlasti. Moze li to zaista da bude najvisi domet jednog ozbiljnog politickog pakta u ovakvim prekretnickim vremenima? Nema ni reci o onim gorucim pitanjima: kako ce se pripremiti i garantovati demokratski izbori, kojim ce se merama vratiti poverenje u institucije i osigurati ljudska prava, kako zapoceti obnovu privrede i steci minimalna socijalna sigurnost, da li ce se kao najhitnija potreba ukinuti represivni zakoni o medijima, univerzitetu i sudstvu, sta ce se uraditi da se ugase potencijalna zarista novih sukoba izmedju Srbije i Crne Gore i oko Kosova, gde su u svemu tome manjine i regionalni zahtevi?

Iskusenje prekih puteva

Sem odmeravanja ovih svojih mogucnosti, opozicija je ovoga puta, vise nego ikada ranije, izlozena i novim iskusenjima. Prvo se odnosi na teror rezima koji se u poslednje vreme dramaticno zaostrava. Ubistva, sumnjivo podmetanje bombe ispred vracarskog sedista SPS-a, navodno otkrivanje ljudi koji unose oruzje u zemlju, hapsenja i prebijanja. Vise nije samo rutina kada vlast zigose opoziciju i nezavisne medije kao izdajnike zemlje, sada je sve ociglednije da ce ove optuzbe uskoro i policijski da se operacionalizuju. Strah od sirenja narodnog gneva samo ce jos vise da ubrza ovu njihovu zlu nameru.
Kako ce opozicione stranke da odgovore na ovaj teror? Hoce li imati dovoljno snage da do kraja insistiraju na legalistickom, odnosno izbornom raspletu nase krize, ili ce i same, makar jednim svojim delom, krenuti prekim putevima? Mi smo sigurno zemlja sa najvecim brojem mitinga za poslednjih deset godina u svetu, pa se i politicka ideologija nasih stranaka vise formirala u ulicnim dogadjanjima nego u parlamentarnim debatama i javnim dijalozima. To neizbezno ostavlja trag u prakticnoj politici i pogoduje voluntarizmu i avanturizmu. Ovaj je miting odrzan pod parolom »stop teroru«, a neki, kao na primer Nenad Canak, koji je trazio vesanje, ni sami nisu u stanju da obuzdaju sopstvenu sklonost ka teroristickim manirima.

Izazovi za novi pocetak

Drugo se opoziciono iskusenje tice njihovog delikatnog odnosa sa narastajucim gradjanskim pokretom u Srbiji. Ovaj miting zaista je predstavljao koncentrisan izraz narodne energije za promenama, ali su samouverene partijske vodje uverene, i o tome govore javno, da je to u stvari podrska bas njihovim strankama. Iz ovakvog preokretanja reda vrednosti mogu da nastanu veliki nesporazumi. Kao da se zaboravlja da su u ovoj poslednjoj zestokoj kampanji rezima protiv nezavisnih medija i ljudskih prava gradjanski protesti bili ti koji su po gradovima Srbije prosto vukli u akciju kolebljive i uzdrzane partijske centrale. Sada je izmedju stranaka i gradjanskih organizacija napravljen kakav-takav savez, kojeg treba odnegovati, a ne podrivati nesmotrenim izjavama. Naravno, nas gradjanski pokret jos nije dovoljno razvijen da sam isposluje politicke promene, ali je, ipak, dovoljno jak da pomrsi racune svakom neopreznom politicaru.
Opozicija je, zbog svega toga, iz ovog mitinga izasla sa razumljivim pobednickim zadovoljstvom, ali i sa bremenom novih izazova.