Posle likvidacije Slavka Curuvije, 11. aprila 1999. godine, u Beogradu je vladao medijski muk. »Planeta je brujala, ovde se cutalo«, uporno je ponavljao Slavkov brat Jovo. U danima godisnjeg pomena Curuviji zabrujala je i Srbija. Mediji, stranke, prijatelji, kolege, porodica, svi su govorili i pisali o Slavkovoj zrtvi za slobodnu javnu rec. Komemoracija u Medija centru bila je mozda najveci skup nezavisnih novinara i opozicionih lidera ikad odrzan u Beogradu.
Za godinu dana od Slavkove smrti promenjeno je lice javnosti. O najvecoj zrtvi profesionalnog srpskog novinarstva danas se slobodno prica, ali nad sve ucestalijim kaznama nezavisnim glasilima kao da jos stoji Slavkov apel, upucen iz redakcije opustosenog Dnevnog telegrafa: »Moje kolege misle da ako uvuku glave u ramena i puste me da se sam przim na vatri, da ce se izvuci. Nece se izvuci, bar ne dostojanstveno«.
Medijska blokada oprobavana na Curuvijinim novinama i zivotu lane je zakovala i javnu rec o njegovoj smrti. Nekoliko hiljada gradjana na sahrani Slavka Curuvije predstavljali su prvi, i mesecima vazili za najzesci, masovan bunt protiv cutanja vecine glasila. Sutradan, 15. aprila, pod teretom medijske tisine, odrzana je »zatvorena« komemoracija, u prostoriji Slavkove novine u palati »Beogradjanka«. Samo brat Jovo, supruga dr Branka Prpa, Slavkova deca Jelena i Rade i zaposleni u DT i Evropljaninu. Porodica je govorila o Slavku. Na kraju je Jovo pitao da li neko od novinara zeli nesto da kaze. Zavladao je muk, tezak, da se gotovo fizicki osecao.
Prva javna komemoracija odrzana je sest meseci posle ubistva Curuvije, u paviljonu »Veljkovic«. Pred nekoliko stotina ljudi, o politickoj pozadini zlocina i represijama rezima otvoreno su govorili Branka Prpa, lider SDU dr Zarko Korac, pomocnik glavnog urednika DT Mitko Jakovlevski, advokat Rajko Danilovic i novinar Gordana Susa. Te veceri, 11. oktobra 1999, protest Saveza za promene bio je posvecen Slavku Curuviji. Nekoliko hiljada ljudi, u koloni bez straha, zastajalo je pred kucom u kojoj je ziveo, da osvetli mesto Slavkovog ubistva zapaljenim svecama. Kasnije, sa tribine na Trgu Republike, Branka, Jovo i poslednji odgovorni urednik DT, Dragan Novakovic, trazili su smenu Milosevicevog rezima, optuzujuci ga za Slavkovu smrt.

Uslov za velicinu

Pomen u Medija centru, 11. aprila ove godine, okupio je oko 200 ljudi. Jakovlevski se seca: »Mene mogu da zaustave samo ako me ubiju, govorio je Slavko u danima najzesce borbe za pravo na slobodnu rec. Bio je ubedjen da nikakva sila ne moze ugusiti istinu, bio je odlucan i iskren kad je govorio da se ne sme odustati«. Borka Pavicevic, direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju, podsetila je na Hamletovo – »Gospodine, vi mi ne mozete oduzeti nista sto vam ja ne bih dragovoljno dao, osim zivot moj«, rekavsi da su lepota i junastvo nekad i sami zastrasujuci. Ona je ocenila da je snaga Slavka Curuvije bila u njegovoj sposobnosti za prestup, za narusavanje dotadasnjih konvencija u postavljanju i resavanju temeljnih problema ove sredine.

Krv za laznu krivicu

»To sto on nije ovde, a mi jesmo, ne dokazuje ni da je on mrtav, niti pokazuje da smo mi zivi. Mozda, suprotno, dokazuje da je on preziveo, a mnogi medju nama nisu ili nece. Zato smo se sabrali, ne samo radi prisecanja na Slavka, vec da se suocimo sa istinom – sta je uradjeno njemu, te da se sucelimo sa pitanjem sta smo mi radili toga dana, dan posle i jos 362 dana do ovog utorka«, rekao je blizak Curuvijin saradnik, novinar Aleksandar Tijanic. »To sto jesmo ovde predstavlja odocnelo priznanje da znamo sta su nam uradili njegovom smrcu i odocnelo kajanje i stid za cutanje u doba kad su mnogi medju nama, zagluseni bombama, pristali na oficijelne neistine i zvanicne lazi o smrti coveka koji je umro pomalo za svakog od nas.«
»Svedok sam da je Slavko znao sta radi, da je znao kolika je cena tog rada i da je, na tugu svoje porodice, bio spreman da plati svoj danak u krvi. Zato spustimo glave, setimo se njega, novinara, slobodnog coveka koji nije dao da se zaplasi, niti je dozvolio da bude porazen. Setimo se nas i pitajmo da li je Slavko valjalo da pogine pa da shvatimo da je nesreca svakoga, ovde nesreca svih, da je svacija smrt deo naseg umiranja, da je zatvor nekome nesloboda za sve. Jesmo li postali svesni kako u Srbiji nesreca nece zaobici nikoga, ako mi ne zaobidjemo nju. To je testament naseg kolege i prijatelja«, izjavio je Tijanic.
Bogoljub Arsenijevic Maki, slikar, begunac iz zatvora, uputio je poruku skupu u Medija centru, datiranu 10. aprila u Beogradu. Pismo, koje je procitao predstavnik Otpora Ivan Marovic, glasi: »Dragi prijatelji, nece biti uzalud, porucio sam Slavku jutros, kratkom porukom i skromnim buketom cveca, da, bez ruzne patetike, obecam jos jednoj u nizu zrtava da se vise ne moze i nece trpeti krvava Miloseviceva diktatura. Da se svi, ma u kom poslu bili, najzad i definitivno okrenemo svom prirodnom pravu i branimo svoje slobode, jer nam ih niko nece pokloniti i jer cemo ih najbolje odbraniti ako ih osvojimo. Ne uspravimo li se pred sobom i deca ce nam ostati pognuta ispred Milosevicevog streljackog stroja. Ispred tog stroja se vec nasao nas prijatelj Slavko. Ako smo iz nemoci govorili da nije uzalud zrtvovan, ucinimo sto je do nas da vec zrtvovani nisu zalud zrtve, a da nove zrtve ne budu zrtvovane«.

Nezavisno udruzenje novinara Srbije postavilo je na godisnjicu likvidacije Slavka Curuvije, na mestu zlocina, spomen-plocu na kojoj je uklesano da je ubijen »zbog ostrih i kritickih reci«. Predsednica NUNS-a Gordana Susa izjavila je da je Slavko stradao zbog neposlusnosti i kritickih tekstova. »Bio je meta represivnog drzavnog aparata, a zavrsio kao meta ubica. Da li je to slucajno?«, pita Susa. Takodje pita »zasto nadlezna drzavna tela cute o Slavkovom ubistvu« i »ko se ovim cutanjem stiti«. Otkrivajuci plocu, rekla je da njome NUNS porucuje – da se ne zaboravi i da se vise nijednom novinaru to ne dogodi.