Broj 238-239

Kultura

Kulturni Remont

U sve nepovoljnijoj politickoj i ideoloskoj situaciji koja se direktno odrazava i na opste kulturno stanje i umetnicko stvaralastvo poslednjih godina nastao je niz ad hoc udruzenja, asocijacija, pokreta, cak i institucija koji su okupljali autore koji se nisu zadovoljavali samo sopstvenim kreativnim radom i profesionalnim statusom vec su nastojali da pokazu i znake drustvenog aktivizma na sirem etickom podrucju koje nadilazi iskljucivo esteticke kriterijume.
Tako je raspadom kulturnog sistema nekadasnjeg radija B 92, jedan od njegovih kljucnih protagonista i promotora Darka Radosavljevic, urednik kulture na tom radiju i osnivac Cinema Rexa, oktobra meseca 1999. godine sa grupom umetnika osnovala »Remont« nezavisnu umetnicku asocijaciju kao udruzenje samostalnih vizuelnih umetnika »koji zele da zive od svog umetnickog rada« zbog cega ce delovati na revitalizaciji savremene kulture »tesko ostecene ratom i ekstremno nepovoljnom politickom situacijom«. A vec 24. februara 2000. »Remont« je dobio i sopstvenu galeriju koja je zapocela na prakticnom ostvarivanju programskih ciljeva zajednickom izlozbom clanova, da spomenemo najznacajnije: Urosa Djurica, Mirjanu Djordjevic, Branka Pavica, Milicu Tomic, Tanju Ostojic, Sasu Markovica, Gabriela Glida, Srdjana Apostolovica, Eru Milivojevica, Rasu Todosijevica, grupu »Skart« i dr.
Njihovu aktivnost cine izlozbe iz ciklusa »Parovi« (kao zajednicki rad dva umetnika na jednom projektu), razgovori »Remont predstavlja«, predavanja »Art Speech« (licna prezentacija rada domacih i stranih autora), projekcije i promocije. »Remont« ima i otvorenu (za sve zainteresovane) biblioteku (casopisa, knjiga, publikacija iz savremene umetnosti), i videoteku (sa domacim i inostranim video-artom, dokumentarnim filmovima o izlozbama, Low Fi produkcijom i sl.).
Ideja »Remonta« je i da popuni prazninu nastalu usled dugogodisnjeg nedostatka prostora za okupljanje i brzu reakciju koji ce okupiti urbanu publiku, studente, umetnike, saradnike, kriticare, istoricare itd.
Program su zapocele Zana Poliakov i Mirjana Djordjevic bilbordom »Respect Yourself«, pa izlozbe Era Milivojevic i Sasa Markovic radom »Prirodna velicina«, potom su usledile intervencije Elizabete i Kolomana Novaka, strip-album »Okean iznenadjenja« Aleksandra Zografa itd.
Ova nebudzetska umetnicka asocijacija (jer se za sada samofinansira iz licnih sredstava clanova i ucesnika) za kratko vreme je razvila izuzetno znacajnu i vidnu aktivnost koja se nije samo pozicionirala u lokalnom sistemu vec je uspostavila i medjunarodnu komunikaciju artslinkom i gostovanjima umetnika iz inostranstva.

Still Life (a true story)

Trenutno se u »Remontu« odrzava izlozba »Still Life« dvoje bugarskih autora Ivana Mudova i Desislave Dimove kao deo projekta »Nova bugarska umetnicka scena«. Mudov (1975) je zavrsio Nacionalnu umetnicku akademiju u Sofiji, a Dimova (1974) istoriju umetnosti i kritiku na istoj skoli. Serijom fotografija velikog formata ovaj par u nizu radnji, fingiranih polozaja, medjusobnih aktivnosti ukazuje na njihove »odnose muza i zene, umetnika i kustosa, kombinacija koja bi mogla biti savrsena, ali...« Prisecamo se jednog slicnog, ali mnogo zesceg u realizaciji i porukama, rada jednog isto tako naseg umetnickog i zivotnog para: Rase Todosijevica i Marinele Kozelj pod nazivom »Was ist Kunst« iz sedamdesetih godina, u kojem umetnik samara kriticara i istoricara umetnosti neprestano mu postavljajuci to pitanje. Bugarski par se, potpuno u stilu i duhu devedesetih, »kameleonski« i ironicno prilagodio zatecenoj, zapravo, jedino mogucoj situaciji: »Snimali smo u stanu mojih roditelja. (Koji po klasicnim slikama i namestaju verovatno pripadaju gradjanskoj klasi koja je uspela da prezivi realsocijalizam prim. J. D.) Igrali smo se kao da smo odrasli, mada nam u stvari nije potrebno da budemo takvi. Nije tajna da zivimo o njihovom trosku i da oni finansiraju moj celokupni profesionalni poduhvat, ukljucujuci i ovu izlozbu. Zalosno je, ali je u isto vreme i prijatno, ako se distanciramo od nekih pojava grize savesti. To mi pruza stvaralacku slobodu, koje se ne mogu odreci. Ne bih zeleo da zapocnem od nule da bih umirio svoju savest« potpuno transparentno svedoci Mudov.

Art of reality

Da li drustvo bez ideologije obavezno stvara i umetnost bez ideologije, danas nije samo retoricko pitanje vec bi odgovor na njega zadro vrlo duboko u esteticko stanje vremena. Pri tom se ne misli samo na politicki angazovanu, upravo kriticku umetnost koja stoji u opoziciji (svakoj) ideologiji i zvanicnom politickom diskursu, vec vise na onu koja ide »paralelno« sa njom uz, naravno, dovoljnu esteticku i eticku distancu koja ne dozvoljava njihovo banalno niti potpuno poistovecivanje.
Mladi istoricar umetnosti Milosav Pjescic pronasao je u primerima radova sestoro umetnika okupljenih u dve grupe (Hype i Hard soc. kojoj pripada i njihov kriticar) upravo takve primere: one koji su po svom nadasve totalitarnom konceptu saglasni idejnim zadatostima vremena, ali tu se zavrsavaju sve moguce slicnosti. (Da nije tako, ovi umetnici bi sasvim izvesno ali i na neki cudan nacin mogli postati pravi kreativni zastupnici vladajuce politike, ali oni to dakako i na srecu nisu iz mnogobrojnih razloga.) U cisto likovnom smislu oni se direktno izrazavaju ikonama mas-medijske kulture, poput stripa: Srdjan Djile Markovic, pop-arta: Vladimir Markovski, reklamnih bilborda: Vladislav Scepanovic, ili nesto starijih poetika bad-arta: Borislav Nanovic i Igor Marsenic, te art-bruta: Nikola Bozovic. Dakle u pitanju su autori koji apsolutno vladaju relevantnim slikarskim medijem i koji su potpuno upoznati sa zbivanjima nastalim tokom protekle dve decenije, uz naravno i uobicajene »citatne« dodatke iz blize i udaljenije povesti medija likovne umetnosti koji im sluze za semanticke »montaze« koje percepciju posmatraca vode u razlicitim pravcima.
Jedna nezamisliva situacija koja bi proistekla iz stvarne potrebe da se, ma kakva da je, vladajuca ideologija istinski opredeli za onu pravu umetnost koja ce govoriti njenim jezikom i koja ce vizuelizovati njene artikulisane politicke ciljeve, svakako da bi se obracala upravo ovakvim autorima. No, naravno, kako to nije niti moze biti slucaj, ovi umetnici se nalaze na krajnjim marginama stvaralackih zbivanja, cak u njenom andergraund podrucju. Kritika, zvanicne umetnicke institucije, mediji, paradoksalno su takodje najmanje zainteresovani za ovu vrstu produkcije, sto takodje tacno dokumentuje realno stanje u domacem stvaralastvu ovog trenutka. A ta javna transmisija izmedju umetnika i umetnosti, s jedne strane, i politike i vlasti s druge, ipak je u organizovanim drustvima odlucujuca da paznju faktorima prakticnog politickog odlucivanja usmeri ka umetnickom stvaralastvu koje bi ga na najefektniji nacin afirmisalo i propagiralo. 
Nimalo nije cudno da ta veza nije uspostavljena iz jednostavnog razloga nasa oficijelna politicka misao i praksa krecu se u sasvim drugom pravcu od prirodnog i ocekivanog. No, cinicno bi se moglo reci da je to mozda i prava sreca za ove umetnike i ovu umetnost: uprkos svemu, ona ce uz sve prepreke ostati vise nego jednim pukim podatkom o vremenu u kojem je nastala.

Jovan Despotovic   


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar